Kisela budućnost Srbije

Ko kaže da u Srbiji nema projekata koji podržavaju i neguju tradiciju? Ko kaže da se projektima bave samo neke srbomrziteljske nevladine organizacije, koje žele da od Srbije naprave 51. američku državu? Ko kaže da milione dobijaju samo nekakvi hipsteri, LGBT lobisti, pobornici demokratije i slični ludaci? Ne! Tu su hrabri kiselitelji kupusa, koji neće dozvoliti da ova drevna veština padne u zaborav i postane „zanat koji izumire“! Dobro, nije to baš zanat, kupus se kiseli bar u svakoj drugoj kući u Srbiji, ali shvatate šta hoćemo da kažemo. Ne shvatate? Okej, objasnićemo. Zemljoradnička zadruga Pavat iz Vrnjačke Banje dobila je od lokalne samouprave iznos od 1,3 miliona dinara za projekat kiseljenja kupusa. Ovaj ambiciozno zamišljeni projekat trebalo bi da zadrži mlade u tom kraju. To skroz ima smisla, jer šta je to što je većini manjih opština u Srbiji neophodno da bi zadržale mlade? Tako je, kiseli kupus. Ne tako davno u predizbornim spotovima Srpske napredne stranke videli smo da postoje mladi ljudi koji su iz Beograda otišli u svet jer su fasade zgrada bile sive i oronule, a da sada, kada su one okrečene, razmišljaju o povratku. Sada smo saznali da je, pored fasada, i kiseli kupus faktor koji može da spasi ovu zemlju od daljeg odseljavanja trbuhom za kupusom, odnosno kruhom. Zanimljivo je takođe i da je pomenuta zemljoradnička zadruga tražila mnogo veći iznos od opštine, ali je dobila svega 1,3 miliona dinara. Kako će se to odraziti na projekat, nije objašnjeno. Da li će u kace biti stavljeno manje kupusa nego što je planirano ili će biti stavljena ista količina, ali će biti manje kiseo zbog manjka sredstava, odnosno manje soli i vode? Sve su to dileme koje su, nažalost, ostale bez odgovora. Na svu sreću, bar se nije dogodilo ono čega su se pojedini pribojavali, a to je da se na pokretanju ovog projekta iznenada pojavi predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Znate ga kakav je. Voli da se pojavi na svečanom otvaranju bilo čega, da prošeta okolo zamišljeno, da značajno kucne nešto rukom, da održi govor... dok ti njemu objasniš da je ovo kaca kupusa i da se tu ne polaže kamen temeljac, on je već zabutao lopatu unutra. Za ovaj događaj, na svu sreću, izgleda nije čuo. Dugo je bio u Vašingtonu, a i kad se vratio nije se mnogo oglašavao, tako da mu je očigledno promakao istorijski projekat iz Vrnjačke Banje. Tako je verovatno i bolje, jer ko zna šta bi mu palo na pamet. Možda bismo ubuduće finansirali gomilu novih, sličnih projekata. Projekat pravljenja šarenih salata. Projekat barenja paprika. Projekat kuvanja ajvara i slatkog od šljiva. Projekat punjenja lignji, koji bi mu bio posebno drag. Toliko projekata možda bi bilo dobro za one koji dobiju novac iz budžeta, ali za budžet – teško. A nije vreme za trošenje. Dolazi vreme uzimanja kredita od Amerikanaca, znate, sećate se onog sporazuma. A ti krediti koštaju. Možda će nam biti lepo dok ih potpisujemo onom Trampovom olovkom, možda ćemo se osećati značajno, ali moraćemo da ih plaćamo. A oni ne naplaćuju kamatu u kupusu i kornišonima, već u nečem drugom, takođe zelene boje.