Presudni glas

Kada su Evropljani, bežeći od verskih i nacionalnih sukoba koji su se širili Starim kontinentom, počeli da naseljavaju Ameriku, osvojili su dugo sanjanu slobodu. Deklaracijom nezavisnosti zagarantovano im je pravo da tragaju i za srećom. Sloboda je dolazila postepeno, ali je došla za sve. Verovatno niko od njih nije mogao ni pretpostaviti do kakvih će neslućenih visina na globalnoj sceni ta sloboda dovesti naciju koju su stvarali. SAD dominiraju svetom već više od 100 godina. To je, između ostalog, omogućio i vitalan politički sistem uspostavljanja i kontrole vlasti. U temelju tog sistema su i predsednički izbori. Predsednički izbori u SAD se bliže, a time se ubrzava i intenzivira politički okršaj između republikanaca i demokrata, koji, ako je suditi po retorici predsedničkih kandidata, poprima sve brutalnije obrise. Dva tabora su nepomirljiva u svakom pogledu, na spoljnom planu, još više na unutrašnjem. To određuje strategiju političke borbe koja je obeležila Trampov poslovni instinkt i vodila njegovu političku karijeru: Nema svrhe braniti se – napad je najbolja odbrana! Političko nadmetanje je sada dobilo još jednog aktera – Vrhovni sud Amerike. Naime, posle duge i teške bolesti preminula je sudija Rut Bejder Ginsberg, koja je tokom karijere bila istaknuti borac za zaštitu prava žena, manjina i potlačenih. Donald Tramp je za kandidata za njenu naslednicu spremno nominovao Ejmi Koni Baret, sudiju Apelacionog suda i bivšu profesorku prava na Univerzitetu Notr Dam, pravnicu izrazito konzervativnog profila. Koliko god smrt sudije Rut Ginsberg, nažalost, bila očekivana, reakcije na nju svakako nisu. Makar njihova žestina, a posebno politička konotacija. Emocije i žalost zbog smrti osamdesetsedmogodišnje pravnice ubrzo su potisnute borbom oko upražnjenog mesta u Vrhovnom sudu. Ugledni Vašington post je pisao da „okruženje Donalda Trampa neće poštovati ni minimum vremena žalosti, a kamoli simulirati i najmanju pristojnost“ kada je reč o smrti sudije Ginsberg, potkrepljujući to svoje očekivanje podatkom da je „jedva 80 minuta“ nakon saznanja o smrti počela priča kako će i kime upražnjeno mesto biti popunjeno. Istina je, doduše, da ni Trampovi protivnici nisu bili posebno pristojni dok su uzvikivali prilikom njegove posete Vrhovnom sudu, koji je posetio da bi odao poštu preminuloj sudiji Ginsberg, „Oterajte ga svojim glasovima!“, poručujući da neće biti izabran na novembarskim izborima. Očigledno je snaga njihovih negativnih emocija prema Trampu bila veća i od tuge zbog smrti progresivne heroine. Osim toga, što glasno, što u polutišini iza kulisa, što u tišini, celokupni republikanski establišment imao je jedinstveno mišljenje kada je reč o potrebi da Senat, koji je pod kontrolom republikanaca, izabere naslednicu preminule sudije Ginsberg. Demokrate su se uzdale u Mita Romnija, nadajući se da će njegova netrpeljivost prema Trampu prevagnuti – i prevarili su se. Romni je požurio da izjavi da treba odmah popuniti upražnjeno mesto sudije Vrhovnog suda. Republikanci su saglasni i kada je reč o formi – novi sudija biće žena - i kada je reč o suštini pravnih stavova Vrhovnog suda u budućnosti – biće konzervativniji nego danas. Možda je ovakav rasplet iznenađujući za posmatrače sa strane, ali to je prirodni refleks političkog života: borite se da odlučujete istom žestinom kao što se borite da neko drugi ne odlučuje! Kako je rekao Mič Makonel, lider republikanske većine u Senatu: „Za ovo smo i pobedili na izborima – da bismo stvarno odlučivali.“ Tramp, kao i uvek, spada u one koji ne kalkulišu kada treba reći nešto direktno, koliko god to bilo „neugodno“ za bilo koga, a naročito za demokrate. Naime, odmah posle smrti Ginsbergove na sastanku u Severnoj Karolini je izjavio: „Oduvek smo govorili, ako iz nekog razloga postane dostupno mesto u Vrhovnom sudu, mi ćemo imenovati sudiju i imamo dovoljno vremena za to pre 20. januara (dan inauguracije pobednika na novembarskim izborima).“ Britanski Gardijan je odmah primetio nepristojnost formulacije „iz nekog razloga“, ako se ima u vidu da je u pitanju osamdesetsedmogodišnja žena koja je bila teško bolesna... Međutim, koliko god smrt sudije Rut Ginsberg bila tragedija za njenu porodicu, i koliko god gubitak iskusnog člana najviše sudske instance u Americi izaziva iskrenu tugu onih kojima je svojim odlukama i autoritetom pomogla, burne reakcije suprotstavljenih političkih tabora i, očigledno, gruba politizacija tog događaja proizlaze iz sasvim drugih motiva. Jedan od motiva, koji je pragmatičnoj biznis prirodi predsednika Trampa posebno značajan, tiče se činjenice da je on 18. septembra dobio još jednog neočekivanog a (prilično) sigurnog glasača. I to ne bilo kog, nego onog najbitnijeg, onog koji je konstrukcioni element sistema komplikovane podele vlasti u američkom federalnom državnom uređenju, gde je veliki deo ingerencija smešten van centralnih organa, pa time i van dometa samog predsednika. Da li, u takvim uslovima, postaviti sudiju? Onog koji će imati moć da odnese prevagu, u telu koje broji devet sudija, za slučaj da se donosi odluka o političkom životu i smrti? Izbor nije težak, naročito ne za pomenutu pragmatično-trgovačku prirodu republikanskog predsedničkog kandidata. Zašto i kako Vrhovni sud može imati odlučujući uticaj na ishod izbora? O tome ‘zašto’ najslikovitije govore trenutni rejtinzi predsedničkih kandidata. Naime, DŽo Bajden je prema aktuelnim anketama u prednosti, kada je procenat ukupnog broja Amerikanaca koji ga podržavaju u pitanju. Ta se prednost topi kada se posmatra raspodela glasova po pojedinim državama. Svaka država nosi određeni broj elektorskih glasova i onaj ko u državi pobedi uzima sve elektorske glasove. To je i razlog što je Hilari Klinton na predsedničkim izborima 2016. izgubila od aktuelnog predsednika, iako je za nju glasalo skoro tri miliona Amerikanaca više nego za Donalda Trampa - njeni birači nisu bili dobro raspoređeni. Do odgovora na pitanje ‘kako’ Vrhovni sud može uticati na ishod izbora, dolazimo uvidom u američke predsedničke izbore 2000. godine, između predsednika DŽordža Buša Mlađeg i demokrate Ala Gora. Tada su demokrate izrazile sumnju u pravilnost glasanja na Floridi i zahtevale ponovno brojanje glasova. Razlika je bila mala, pa je realno bilo očekivati da je i promena moguća. Međutim, Vrhovni sud je stopirao ponovno prebrojavanje glasova, a za pobednika je proglašen DŽordž Buš. S obzirom na neizvesnost koja je prisutna kada je u pitanju rezultat predstojećih izbora, postoji visok stepen verovatnoće da će američki Vrhovni sud biti taj koji će uručiti ključeve od Bele kuće novom predsedniku. Uostalom, vredi podsetiti da je Hilari Klinton na bazi anketa pre izbora već bila praktično postavljena na mesto prve predsednice SAD, pa se to izjalovilo u izbornoj noći. Pored toga, predsednik Tramp i njegov tim već nekoliko meseci izražavaju sumnju u vezi s mogućim manipulisanjem glasovima koji stižu poštom, jer mnogo više demokrata glasa na ovaj način, pripremajući teren da u eventualnom sudskom postupku ospore glasove pristigle na ovaj način. Naravno, ako zatreba, a po svoj prilici će zatrebati... Iako je sud i dejure i defakto nezavisan, o čemu svedoče i neke odluke sudije Nila Gorsača, kojeg je Tramp postavio, a koje nisu bile uvek u skladu sa predsedničkim preferencijama: ipak je bitno imati naklonost, a time i dodatne šanse za izbornu pobedu. Međutim, postavlja se pitanje relativno tihih ili nepostojećih reakcija iz republikanskog tabora na brojne Trampove izjave (pa i one da nije siguran da će priznati rezultate izbora!), a od strane onih koji na Trampa gledaju kao na noćnu moru i grešku u dvovekovnoj tradiciji republikanskih izbornih pobeda. Upravo se na pitanju izbora sudije Vrhovnog suda reflektuje stoprocentna podudarnost Trampovih taktičkih interesa i republikanskih strateških interesa. Ono što za Trampa može biti odlučujući glas u osvajanju novog predsedničkog mandata u slučaju spora, za republikance je odlučujući blok u izgradnji čvrste konzervativne sudske tvrđave koja će određivati pravac razvoja američkog društva celu jednu generaciju. Tramp ne samo da nema sumnje oko ispravnosti imenovanja novog sudije, već je nije imao ni oko konkretne osobe. Reč je o Ejmi Koni Baret koja je san svakog republikanskog marketinškog stručnjaka. Jedino što je spaja sa prethodnicom je pol i profesija, pored ogromne ambicije i nepresušne radne energije. Osim oprečnih merila vrednosti, njih dve oličavaju dva suprotna sveta, i iz kojih dolaze i za koje se bore. Baretova je relativno mlada (48) i samim tim perspektivna, a kao takva dugovečna u stolici vrhovnog sudije. Dosledni borac za poštovanje Ustava u izvornom značenju, kako njegovog slova tako i duha, ona zastupa podjednako nedvosmislene stavove i u pogledu drugih gorućih pitanja aktuelnog društvenog trenutka u Americi, bilo da je reč o kontroli ilegalnog useljavanja, ličnom naoružanju ili sistemu zdravstvene zaštite. Ukoliko se povežu višemesečne najave predsednika o mogućim izbornim manipulacijama i brzina s kojom se izašlo sa predlogom, očigledno je odluka spremana dugo. I to još od 2017. godine, kada je imenovao Breta Kavanoa umesto sudije Entonija Kenedija, izjavivši: „NJu čuvam za Ginsburgovu!“ Sada samo treba da stupi na snagu. A trenutak za republikance nije loš. Ne samo da nije loš, nego je verovatno mnogo bolji nego što bi bio da se to desilo nakon 8. novembra. Ako bude izabrana, a bude dugovečna kao njena prethodnica sudija Ginzberg, dodatno će da učvrsti višedecenijski konzervativni profil najviše sudske instance, u kojoj će konzervativne sudije imati komotnu većinu od šest prema tri. Osim demokrata, i vodeće medijske kuće naklonjene demokratama utrkuju se u osudi postupaka aktuelnog šefa države povodom izbora novog sudije. Samo, Baretovoj je teško naći slabu tačku, a da se napad na nju ne pretvori u bumerang: za nju radi upravo identitetska politika za koju se, bar na rečima, zalažu američki liberali. Nije slučajno većina kritika na njen račun unapred proglašena seksističkima i, što je važnije, diskriminatornima: tačno je da je ona predana katolikinja, a katolici su manjina koja, već po tom osnovu, mora uživati zaštitu. S druge strane, ima sedmoro dece, od čega petoro biološke i dvoje usvojene, s Haitija, čime unapred otpada šansa da joj se pripišu rasistički stavovi, što je etiketa koju liberali rado kače konzervativcima. NJen najmlađi sin je rođen s Daunovim sindromom, pa joj niko ne može prebaciti da ne zna važnost zdravstvene zaštite i nužnost inkluzije. Jednom rečju, slagali se ili ne slagali s njenim pravnim i političkim stavovima, ne možete joj osporiti doslednost, jer živi u skladu sa onim što propoveda. A tu su demokrate najtanje i to ih je, u velikoj meri, koštalo pobede na prošlim izborima. Bojno polje više nije korona, kompetentnost predsednika, oportunizam najužeg kruga ljudi oko Trampa, lepa Ivanka, njen muž DŽered Kušner i porodični poslovni aranžmani i u Americi i širom sveta, niti kompromitujuće knjige najbližih saradnika i rođaka - već Vrhovni sud. To je sve već poznato i ta municija je potrošena. Kao i uvek, sve se dešava sa razlogom. I ova preorijentacija na Vrhovni sud nije slučajna. Za to ima najmanje tri razloga. Prvi jeste nesumnjivo ogroman rezultat koji je Tramp izvojevao oko Izraela – od dve nove ambasade u Jerusalimu preko priznanja Ujedinjenih Arapskih Emirata i Bahreina do prećutne normalizacije odnosa sa Rijadom i ostalim satelitima Arapske lige. To će jevrejska zajednica u Americi tokom izbora znati da ceni (i glasovima i donacijama). Nešto što je uspešno, kontraproduktivno je kritikovati. Drugo, osporavanja na gotovo svim poljima delovanja Donalda Trampa traju - čitav njegov život. To ga apsolutno nije sprečilo da postane predsednik. Verovatno ga i motiviše. Napadati ga nečim što ne pogađa metu nije racionalno, a još bitnije – ne daje rezultate. Treće, dalekosežna, strateška posledica konstituisanja konzervativnog pravosudnog tela, čiji će eho odluka odzvanjati političkom praksom i institucionalnom transformacijom SAD narednih decenija je od suštinskog značaja za budućnost američkog pravnog ustrojstva. Doživljaj strateške važnosti koju Vrhovni sud ima, jedini je zajednički imenitelj suprotstavljenih ideologija, republikanske i demokratske. Upravo iz tog razloga, vodeća figura levog krila demokrata, kongresmenka Alesandrija Okasio Kortez, poziva sve demokrate da se mobilišu i ujedine oko „majke svih bitaka“, bitke za Vrhovni sud. Borba demokrata je razumljiva, svakako opravdana iz perspektive onih koji ih podržavaju, ali, kako to obično jeste u politici, nedosledna je, makar u argumentima koji se nude. Obamina administracija je pokušavala, ali nije uspela, da imenuje sudiju 2016. godine, na kraju njegovog drugog predsedničkog mandata. U tome su je sprečili republikanci, koji su i tada imali većinu u Senatu, maratonskim saslušanjima. Sama sudija Ginsberg tada je sugerisala da je svaki predsednik izabran na četiri godine, a ne na neki neodređeno kraći rok, pa stoga nema razloga za odlaganje izbora. Međutim, sudija Ginsberg je pred smrt navodno promenila taj stav: izrazila je želju da njen naslednik ne bude imenovan pre inauguracije sledećeg predsednika. Ukoliko je to tačno, onda je to sasvim neprimereno - samo se u srednjovekovnim monarhijama pozicije dobijaju na osnovu želja. U demokratiji se pozicije dobijaju na osnovu utvrđenih procedura. Koliko god one nekome smetale i koliko god ishodi bili u suprotnosti sa nečijim željama, čak i da te želje vodeći američki prodemokratski mediji predstavljaju gotovo kao ustavnu kategoriju. Jedan od mogućih poteza demokrata, kako prenosi Foks njuz, jeste pretnja da će, nakon što osvoje vlast u novembru u Kongresu, a Bajden pobedi na izborima, inicirati reformu Vrhovnog suda time što će povećati broj sudija i neutralisati uticaj konzervativnih sudija. To je potez koji je povukao svojevremeno i Ruzvelt i njime obezbedio sprovođenje NJu dila. Čini se, makar prema ovoj najavi, ukoliko bi se obistinila, da nije samo Tramp taj koji ruši institucije... Kao u šahu, obično nisu najbitniji prvi potezi, već oni koji slede. Demokrate neće biti u mogućnosti da matiraju republikance u ovoj konfiguraciji. Nemaju ono što je imao Ruzvelt 1937. godine: prvo, novu, jedinstvenu i odlično koncipiranu politiku, i, drugo, okolnosti, i domaće - teške posledice Velike depresije - i međunarodne - bauci zvani komunistički Sovjetski Savez i nacistička Nemačka koje su mu išle naruku i učinile tu politiku uspešnom. Demokratama nedostaje verovatno i onog prvog, a naročito drugog. Međutim, pri takvom razvoju situacije, republikanci će verovatno, ukoliko demokrate sprovedu najavu o reformi Vrhovnog suda, imati veoma velike šanse da dugoročno matiraju progresivnu, pa i nezavisnu, prirodu Vrhovnog suda u sledećoj podeli političkih karata. Vreme, kada su strateške stvari u pitanju, ionako ima samo ograničenu ulogu. Daleko su bitniji strpljenje, prilagodljivost i pravi trenutak za ključni potez. Svi koji imaju ikakva očekivanja od Amerike, posebno ona velika, moraće da ih smanje u budućnosti. Jer, ko god bude upravljao Amerikom, biće suočen sa sve ozbiljnijim izazovima. Spoljnopolitički se tiču ključnog saveznika – Evrope, čiji interesi sve više divergiraju od američkih, a koja podjednako rezignirano, kao i demokrate u Americi, gleda na poteze aktuelnog predsednika – doduše, sa značajnom razlikom, potpuno bespomoćno. Tramp je možda doveo do usijanja odnose sa Kinom, ali eventualnom pobedom Bajdena Kina neće nestati. Najnovija statistika ukazuje da ona i dalje raste. S druge strane, svaka unutrašnja politička tema je toliko polarizovana da bilo kakva politika teško da može doneti neki veliki uspeh. Nevidljive i vidljive sile globalizacije, poput prekookeanske konkurencije i automatizacije, neće niti mogu nestati. Ako ni zbog čega drugog, zbog toga što su njihovi najveći protagonisti upravo najveće američke kompanije. Kaže se da vreme zaceljuje rane, ali se ne kaže, a bitnije je, da to važi samo ako se rane ispravno leče. Kako će i koliko uspešno ova polarizacija biti prevaziđena, nije poznato. Sve što je u spoljnoj politici opterećivalo Trampa, nastaviće da opterećuje Ameriku. Jednostavnih rešenja nema. Stega duboke unutrašnje podvojenosti američkog društva nastaviće da opterećuje budućeg američkog predsednika, baš kao i posledice tihog gubitka pozicije jedine supersile u svetu. Poseban apsurd predsedničke trke u Americi je da će se, nezavisno od toga ko pobedi, jedna polovina društva svakako osećati gubitnički. A što se tiče ostatka sveta: kome kako zapadne. Nikome neće biti lako. Prošlo je vreme neupitne supremacije, lakih meta i brzih rešenja. Amerika se promenila, ali se promenio i svet oko nje.