Ko će duže izdržati

Što više odmiče 20-minutni snimak otvorenog dela sastanka Vladimira Putina i Aleksandra Lukašenka, sredinom septembra u Sočiju, to ga je zabavnije gledati - pod uslovom da se prethodno isključi ton, ne bi li se izbegao rizik od zapadanja u katatonično stanje tokom bezobalnog obraćanja beloruskog samodršca. Dok krupni, nezgrapni Lukašenko, u stanju blage agitacije, sedi na ivici očito tesne mu fotelje, okrenut postrance kako bi gledao direktno u Putina, omaleni ruski predsednik je u svoju fotelju udobno zavaljen, u za njega tipičnom „fudbalerskom“ sedu široko raširenih nogu, dok mu pogled luta, tek povremeno zastajući na licu sagovornika. Kako Lukašenko ne prestaje da melje, tako Putinov govor tela sve očiglednije demonstrira koliko mu je dosadno - ili koliko se, u najmanju ruku, trudi da pokaže da mu je dosadno. (Pored tolikih silnih tomova ispisanih o njemu, Putinovo redovno stavljanje do znanja koliko ga često sagovornici smaraju zaslužuje, reklo bi se, barem jedan poduži esej.) Čas tapka jednom nogom, čas obema; čas namešta kravatu, čas se igra olovkom; od gledanja na sat se ipak uzdržao. Prizor nije baš toliko ponižavajući po podređenu stranu kao onaj Aleksandra Vučića na stoličici u Ovalnom kabinetu, ali nije ni daleko od toga. No, ništa neočekivano: nije tajna da Putin ne gaji simpatije za Lukašenka, te da ga toleriše samo u meri u kojoj to odgovara ruskim interesima. A ti interesi nalažu da je Kremlju potrebna zemlja poput Belorusije kao tampon zona koja će, bar na tom teritorijalnom segmentu, Evropu i sve što ona podrazumeva držati na pristojnom odstojanju od Rusije. U kontekstu aktuelne političke krize u Belorusiji, izazvane blatantno pokradenim predsedničkim izborima i masovnim antirežimskim protestima kao narodnim odgovorom na taj nitkovluk, to pak znači da je Putin i dalje voljan da politički, bezbednosno i finansijski stane iza Lukašenka, ali da će za to biti plaćena cena, moguće u vidu tešnjeg institucionalnog povezivanja dveju zemalja - što bi Belorusiju neminovno vodilo u podređeni položaj i što sam Lukašenko ne želi; ili će, u protivnom, ta podrška biti uskraćena onog trenutka kad se u Moskvi proceni da jedini način da blagonaklonost koju građani Belorusije gaje prema Rusiji bude očuvana jeste da se Lukašenko pusti niz vodu. Jednostavnije rečeno: ako bude primoran da bira između Belorusije i Lukašenka, Kremlj će izabrati Belorusiju. Ali stvari evidentno još nisu dotle došle, i Moskva se, opet sa stanovišta sopstvenih interesa, ponaša racionalno - nastavlja da podržava Lukašenka sve dok je politički i strateški za nju to oportunije i isplativije. A kako, mada građanski protesti u Belorusiji ne posustaju, nema naznaka da je kraj diktatorskog režima blizu, ni Putin nema razloga da išta lomi preko kolena. Onih 1,5 milijardi dolara ruskog kredita - novac koji će, po zapadnim procenama, najvećim delom otići na reprogramiranje beloruskog duga Rusiji - tu, uprkos visini iznosa, dođu tek kao sporedni detalj. U međuvremenu, u Belorusiji se dešava štošta, ali ništa što bi iole promenilo trenutnu pat poziciju, u kojoj nijedna strana ne pokazuje znake popuštanja. Na mirnim protestima i dalje se okuplja veliki broj građana - neradnim danima redovno oko 100.000 samo u Minsku - a odgovor vlasti na njih i dalje je siledžijski. Policija sada, doduše, manje tuče narod nego prvih dana protesta, u avgustu, ali su hapšenja i dalje masovna; samo proteklog vikenda je privedeno 500 demonstranata. I poslednja od sedmoro članova optimistički naslovljenog koordinacionog saveta za prenos vlasti koja još nije uhapšena ili naterana na egzil, nobelovka Svetlana Aleksijevič, upravo je napustila zemlju i otišla u Nemačku na ranije planirano lečenje. Na inauguraciji održanoj bez najave i gotovo u ilegalnim uslovima - bez stranih zvanica, ali pred dovoljno velikim brojem aparatčika i uniformisanih lica kako bi joj se dao privid normalnosti - Lukašenko je položio zakletvu i započeo šesti, nezakoniti predsednički mandat. Režim se, oslonjen još jedino na aparat sile, očito konsolidovao u dovoljnoj meri da, nezavisno od toga što je izgubio i poslednju trunku legitimiteta, u celini uzevši ipak kontroliše situaciju. Osim što Lukašenka više ne priznaju za predsednika, Evropska unija, Velika Britanija i Sjedinjene Države, svaka za sebe, najavljuju sankcije protiv pojedinaca iz redova beloruskih zvaničnika, ali ni pojedinačno ni zajedno ne pokazuju da su u stanju da izvrše ozbiljniji pritisak na Minsk. „Individualne sankcije neće promeniti situaciju na terenu. Oni koji se na njima nađu za to ne mare. Upravo suprotno, to vide kao počast“, kaže za briselski sajt Politiko politički analitičar Artjom Šrajbman. Osim toga, ukazuje on, za razliku od pripadnika ruske političke i poslovne elite, uticajni pripadnici beloruskog režima na Zapadu nemaju imovinu koja bi mogla biti zamrznuta. Posebno se jalovim pokazuju nastojanja EU da nešto preduzme. Iako su sve članice saglasne da beloruskim zvaničnicima treba uvesti sankcije, usvajanje restriktivnih mera trenutno blokira Kipar, zahtevajući da Unija na isti način reaguje i na agresivno postupanje Turske u istočnom Mediteranu, gde uprkos upozorenjima evropskih partnera nastavlja s opitnim bušenjima u podmorju tamo gde na to nema pravo. Načelno, kiparski ministar spoljnih poslova Nikos Hristodulidis potpuno je u pravu kada kaže da zajednički odgovor EU „na bilo kakvo narušavanje naših temeljnih vrednosti i principa ne može da bude à la carte. On mora da bude konzistentan”. Nije bez osnova ni podozrenje Kiprana kako, za razliku od beloruskog slučaja, nisu svi u EU podjednako voljni da se u ovom času odlučnije konfrontiraju s Turskom. Ali pitanje je koliko je svrsishodno ovakvo uslovljavanje donošenja koliko-toliko konkretnih mera protiv beloruske vrhuške uvođenjem sankcija drugoj državi u nepovezanom slučaju. Mada bi cinik moga da kaže kako se evropskim merama ni protiv Belorusije, ni protiv Turske - ako ih bude - ionako neće bogzna šta postići. Verovatno. Ali izostanak bilo kakvog odgovora na poteze beloruskog uzurpatora, za one koji do demokratije još iole drže, jednostavno više nije opcija.