Specifičan psihološki ambijent

Višemesečni zastoj na svim planovima društvenog života verovatno se najintenzivnije osetio u kulturi. Pokušaji da se posredstvom informacione tehnologije ublaži takva situacija jesu bili važni (onlajn predstave, izložbe, koncerti...), mada se njihovo dejstvo, naravno, ne može porediti sa onim koje dobijamo u „živom“, neposrednom prisustvovanju umetničkom događaju. Stoga veoma raduje što se posle pola godine tišine na muzičkoj sceni, koncertne aktivnosti srpske prestonice, iako u minimalnim okvirima, postupno aktiviraju. Otvaranje sezone Simfonijskog orkestra Radio-televizije Srbije priređeno je 23. i 24. septembra u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine. Simfoničari su susret sa publikom, dakle, organizovali u dva dana, prilagodivši se novim uslovima: pred publiku su izašli u manjim izvođačkim sastavima. Na prvom koncertu prezentovana su dela namenjena duvačkim ansamblima, retka na repertoarima domaće scene, partiture različitih stilskih usmerenja. Posveta Betovenu (ove godine obeležavamo 250 godina od kompozitorovog rođenja) bila je centralna tačka programa: nadahnuta interpretacija Okteta za duvače Es-dur, op.103. Potom, preokret: Amazing Grace (amblematična numera popularne duhovne muzičke prakse koju je Luter Henderson pretočio u aranžman za kvintet limenih duvača), odnosno, dah evergrina i džeza - Three Brass Cats iz pera Krisa Hejzela. Koncert je zaokružen dvema partiturama fanfarnog karaktera. Kao svečana introdukcija u novu koncertnu sezonu, Fanfare bečkih filharmoničara Riharda Štrausa (za limene duvače i timpane), veliko delo izrečeno u sasvim kratkoj formi. Finalni segment nastupa duvačkih ansambala SO RTS označile su Fanfare za običnog čoveka Arona Koplanda, koje su u salu Kolarčeve zadužbine unele glamurozni ambijent filmskog spektakla „zlatnog doba Holivuda“, čiji je sudeonik bio upravo ovaj kompozitor. Za drugo veče, Bojan Suđić se odlučuje za ruske autore i dva dela namenjena gudačima, odnosno, gudačima i perkusijama (s tim u vezi, na pozicijama koncertmajstora i vođa deonica našle su se dve „postave“ muzičara). Šostakovičeva Kamerna simfonija u ce-molu op. 110a (za gudački orkestar), bremenita je, znamo, nadmuzičkim značenjima, (auto)referencijanošću, što – uz specifičan psihološki ambijent u kome je delo ovom prilikom izvedeno – bez sumnje, podstiče umetnike na vanserijsko tumačenje. Suđić i simfoničari pristupaju partituri sa strašću, zvuk je kompaktan i pun: čujna je potreba ovih umetnika za kontinuiranim muziciranjem na pozornici – pred publikom. Izvanredan odnos dirigenta i ansambla iskazan je i u Karmen sviti za gudače i udaraljke Rodiona Ščedrina (koju je kompozitor, reorganizujući elemente Bizeove muzike, oblikovao kao balet u jednom činu i posvetio ga svojoj supruzi, Maji Pliseckoj). Izvođenje je energično, povremeno čak eksplozivno, emocionalnost muzičara i dalje je u prvom planu. Opet, Suđić demonstrira finu intuitivnost u pogledu čitanja dela, sa pažnjom konkretizuje složenu dramaturšku strukturu Karmen svite. Neobično je da televizijske kamere nisu bile u Kolarčevoj zadužbini da zabeleže interpretacije koje svakako treba da ostanu sačuvane (kako zbog vrhunskog muziciranja, tako i iz razloga nemogućnosti publike da koncertima prisustvuje u obimu koji je u regularnim okolnostima uobičajen). Tonska ekipa Radio Beograda je, srećom, to učinila, pa ćemo izvesno u nekom momentu ipak biti u prilici da ova dva programa simfoničara i Suđića sa zadovoljstvom slušamo na frekvencijama nacionalnog radija.