Danijela

Kladim se da u Srbiji ne postoji nijedno naseljeno mesto u kome glavna ulica nosi ime Maršala Tita! A u Mokri, evo, i dan danji, glavna džada ponosno nosi Titovo ime. Više puta sam se pitao čime je to drug Tito zadužio Mokrance? Došao sam do toga da je drug Tito naneo najmanje jada ovim Suvoplanincima. Nikog nije poslao na Goli otok, nikog nije streljao kao državnog neprijatelja, a nije bilo ni surovog otimanja stoke i žita. Ni komunistički kolhozi nisu se mnogo ogrešili o ovu sirotinju. Pritom, Mokra je dala jednog narodnog heroja, i to španskog borca Krstu Tošića. Ajde da vidimo kako je to kralj Aleksandar Karađorđević zadužio Mokru! Posle Velikog rata, selo je, doslovce, ojađeno. Solunci su prodavali Karađorđeve zvezde za džak brašna, drugi su bežali u Legiju stranaca, treći su se vraćali sa Solunskog fronta teško ranjeni i to pešice! I onda u Mokri gladovali, gladovali... Ali šta su, uopšte, Srbi i mogli da očekuju od kralja Aleksandra koji je sa Nikolom Pašićem iznosio svake godine po dvadeset tona zlata i srebra? I ako je, na kraju, Rade Pašić ukrao bronzanu bistu svog oca sa groblja i prodao je budzašto da podmiri kockarske dugove, nisu li onda komunisti, s pravom, govorili o „truloj Jugoslaviji“?! Danas je na delu jedna mnogo veća krađa. Potpisavši u Vašingtonu priznanje Jerusalima za prestonicu Izraela, naša država više ne vredi ni pet para! Srbija je u Beloj kući postala „rezervna izraelska država“, jer ako Jevreji zarate sa Irancima, i to krene po zlu, moraju negde da beže iz „Svete zemlje“. A kud ćeš lepše od Vojvodine, Pomoravlja i Kosova? I što Beograd ne bi bio „rezervni Jerusalim“? O tome postoji i detaljan plan Mosada, plan „Mojsije“ koji sam objavio pre dvadesetak godina. K. G. Jung, moj guru iz Švice, na sve ovo duboko uzdiše: „Jevreji su, odmah posle Nikejskog sabora, preselili Samariju iz Srbije u Judejsku pustinju, a tvog Isusa iz Ohrida u tamo neki izmišljeni Nazaret! A preneli su i Ohridsko jezero, sa sve planinom Galičicom u njinu Galileju, a sada bi sve te teritorije da vrate u Srbiju...“ Nego, nalegla na me još jedna muka; na Mokranskom vrelu pojavila se četrnaestogodišnja tamnoputa Danijela. Sa njom idu i njena mlađa musava braća koja me „reketiraju“ za mekike, Danijela više voli sladoled. I podseća me na Serenu Vilijams koju sam upoznao na Vimbldonu, dok sam Danijelu upoznao na belopalanačkoj pijaci kada je imala dvanaest godina. Stala je ispred mene prpošno, i skresala mi u lice: „Imaš lepe oči, pizda li ti materina! Lep si kao Isus!“ Danijela je u vrelo ušla u hulahopkama i sa tesnom majicom kratkih rukava. A kada je iz vode izašla bila je to tamnoputa Venera kao vajana od mermera. U Sparti su devojčice sa 14 godina stupale u brak, mada se znalo da još „nisu psihički i fizički zrele, ali postojala je mogućnost da ukaljaju svoju čast“ te je bilo bolje za porodicu da se udaju. Dam Danijeli pare za sladoled, a njenoj braći za mekike i svi veselo odskakutaju sa vrela do Bele Palanke. A Ivana i Anta mi na Fejsbuku poslali rusku fresku iz 12. veka iz nekog manastirčića kod Novgoroda. Na toj fresci, Isus je prikazan kao Buda, to jest kao „Ćelavi Isus“ iz Rsovaca kod Pirota! Tu moja Crna ovako mudruje: „Izgleda da si, zaista, do tridesete godine bio u Indiji i da si se vratio u Makedoniju da širiš Budinu veru. I nije li te Danijela na pijaci prepoznala i rekla da si lep kao bog, kao Isus? A oko druga Tita si potpuno u pravu! Još malo, pa će ga Srbi praviti od blata!“