Premijer ne postoji da bi bio garda predsednika

Odgovarajući na pitanja o poslovanju Jovanjice, transakcijama koje se odvijaju oko zemljišta u Vojvodini i mogućoj ulozi Andreja Vučića u tim poslovima – Jelisaveta Vasilić, članica Saveta za borbu protiv korupcije u intervjuu NIN-u odgovorila je: „Prikupljamo dokumentaciju o bivšim kombinatima u Vojvodini. Ko god dođe od vojvođanskih paora svi govore da je Andrej glavni u kupovini zemljišta i da sve ide preko njega. Mi to još nismo dokumentovali. Institucije odbijaju da sarađuju, ne daju nam dokumente i to ukazuje na potpuni izostanak borbe protiv korupcije od strane vlasti u korist otvorene sistemske pljačke.“ Šta bi se dogodilo nakon ovog slučaja da smo recimo… Švajcarska, za NIN govori Vesna Rakić Vodinelić, profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union. Vučić je bio vaš student? Svaki autokrata je bio nečiji student ili đak u mladosti. Dok god nekog poučavate ne postavljate sebi pitanja o budućnosti. Posle okončanih studija prava, Vučić nije imao nikakvo profesionalno pravničko iskustvo. Ono što je radio i radi nema veze sa studijama prava. Iako je bio solidan student, nije usvojio ništa od temelja i inherentnih vrednosti prava: da čuva društveni mir, poštuje ljudska prava, ne krši princip podele vlasti, koji je jedan od pravnih temelja liberalne demokratije. I mnogo toga drugog. Ako je napad premijerke na Jelisavetu Vasilić bio puki čin poltronstva, koliko opasnim smatrate napad predsednika na članicu Saveta za borbu protiv korupcije, po nju lično, demokratiju u Srbiji, Ustav i institucije? Napad predsednika Republike na koleginicu Jelisavetu Vasilić pripada ratobornom i osionom arsenalu predsednikovih uobičajenih reakcija na sve koje doživljava kao protivnike, zapravo neprijatelje. On ne polemiše, on napada lično, ne argumentima, već neproverenim, na licu mesta improvizovanim prebacivanjima ad personam. Ništa od njega nismo čuli o suštini stvari, o tvrdnji Jelisavete Vasilić da nadležne institucije u ovoj zemlji odbijaju da odgovore na pitanja Saveta za borbu protiv korupcije, koji je, bar formalno, telo Vlade. Svugde gde korupcija cveta je tako, te je ispravna konstatacija članice Saveta da pasivnost nadležnih institucija onemogućava efikasnu borbu protiv korupcije. Dodala bih da ovakav stav institucija pomaže neskrivenom bujanju korupcije pred očima građana Srbije. Takođe, predsednik, navodno svih građana, iz svog vidokruga potpuno eliminiše i inače zapostavljene poljoprivrednike, vojvođanske paore. On, očigledno, smatra da nije njihov predsednik. Na tu konstataciju Jelisavete Vasilić, koju ste naveli, a koja jeste deo nadležnosti Saveta, predsednik je imao samo toliko da u jednoj zbrkanoj i nedovršenoj rečenici, pominjući njenu ćerku, ustvrdi da se njen zet bavi kriminalom. Isto kao institucije koje pominje Vasilić, i predsednik odbija da se bavi suštinom stvari - korupcijom. Tehnička premijerka napada Jelisavetu Vasilić, objašnjavajući da Vasilić zapravo napada predsednika, time što pominje njegovog brata. NJen napad je, takođe, u okviru metoda komunikacije na koje smo navikli kao na Pavlovljev refleks. Što god da se kaže o bilo kom članu predsednikove porodice, a ovde je bilo rečeno samo toliko da se dokumentacija ne može prikupiti, jer nadležni organi odbijaju da je predaju Savetu, to je napad na predsednika, a time i na Srbiju. Srbija, u očima Ane Brnabić, to je predsednik, sa svojim pratećim vokalima, od kojih je ona samo jedan. Onaj vokal koji najviše zavisi od predsednika, koji mu se u svemu pokorava, ne razumevajući sve vreme, ili pak razumevajući odlično, da ona, a ne predsednik, treba da vodi Vladu. NJena reakcija je samo odjek njegove, sa nešto više loše povezanih reči. Tako je u autokratijama. Da li su predsednik i premijerka prenebregli činjenicu da je Savet za borbu protiv korupcije savetodavno telo Vlade, kontrolno telo preko kojeg građani kontrolišu vlast? Prenebregavanje je slaba reč za odnos režima, oličenog u predsedniku i premijerki, prema Savetu. Oni ga doživljavaju kao dosadnu napast, koja im ponekad dahće za vratom. NJihove izveštaje ili ignorišu ili napadaju tehnologijom Vladimira Bulatovića Viba: „Pljuni čoveka, pa mu zalepi etiketu.“ Kao i sve državne organe i tela, predsednika, premijerku, Vladu ministre i ministarstva, uključujući i Savet, izdržavaju građani. Korupcija dotiče sve nas, posredno ili neposredno udara nas po džepu. Mi, građani Srbije ne samo da imamo pravo, već i životni interes da kontrolišemo režim i svu klijentelu tog režima kad god se pojavi sumnja da ima korupcije. Savet je nadležan za istraživanje i za dokazivanje, dokumentovanje sumnje. Niko ne bira predsednika da bi on svojim građanima, ovde određenom građaninu, prebacivao bez ikakvih dokaza, izvršenje krivičnog dela. Premijeri ne postoje da bi bili garda predsednika. Nažalost, funkcionisanje najviših organa države zasniva se na širenju glasina – neposredno ili putem tabloida – kao na jednom od važnijih poslova. To može da podiđe najnižim strastima i impulsima, ali na kratak rok. Koji, u ovom našem slučaju, predugo traje. Postoji li sankcija za njih zbog gaženja Ustava napadom na članicu tog tela, i sprečavanja da obavi posao koji su građani zahtevali od nje, u okviru njenih nadležnosti? Da li to znači da se neka imena ne smeju pomenuti? U Ustavu, dakako, postoji procedura za opoziv predsednika koji krši Ustav i procedura za razrešenje premijera i Vlade u celini. Ali autokratija nije potčinjena Ustavu. Ona vlada po sopstvenim pravilima. Pravila postavlja autokrata, a prihvataju ih, u skladu sa prećutnim klijentelističkim ugovorom, svi koji od njega zavise. Broj tih zavisnih nije mali. Počinje od predsednice Vlade, a završava sa najneuspešnijim skupljačem kapilarnih glasova. Pored toga, za pozivanje na odgovornost predsednika i premijerke, neophodan je parlament. Koji nemamo, a u budućnosti ćemo ga imati formalno, kao manje-više jednopartijski entitet. Suvišno je pitati da li postoje ljudi čije ime se ne sme pomenuti. Evo, jedan od njih je sveti Andrej Vučić, mučenik. Taj mučenik, koji je dobio sve sudske sporove koje je pokrenuo. Mučenik, koji je dobio pendrek od policije, zato što je mučenički pokušao da probije kordon za vreme jedne od Parada ponosa, pa su ti policajci procesuirani. Da li je kod nas normalno da predsednik, premijerka ili neko od ministara krše zakon? Kršenje zakona nikad nije normalno, to je uvek anomalija. A kad potiče od onih koji treba da budu primer u čuvanju Ustava i zakona, to je onda društvena opasnost. Ali, postalo je uobičajeno da oni nekažnjeno krše zakon. Zalažem se za to da građani ne smeju prihvatiti da je kršenje zakona od strane najodgovornijih normalno. Treba jasno i glasno da protestujemo protiv kršenja zakona, svi moramo da ih opominjemo da postoje pisani Ustav i zakoni i da moraju da im se pokoravaju, umesto što se pokoravaju autokratskoj samovolji. Kao i da kršenje zakona kad-tad dolazi na naplatu. Da smo u Švajcarskoj, na primer, kako bi ovaj slučaj sa Jelisavetom bio rešen? Krenuli bi od iskazanog stava da nadležne institucije ne vrše svoj posao, odbijajući da predaju Savetu dokumentaciju. Istragu bi usmerili na to da li takvo njihovo držanje ima veze sa korupcijom. Ako bi istraga došla do lica bliskih najvišim državnim funkcionerima, ne bi se tu zaustavila. Po Venecijanskoj komisiji, u slučaju kršenja zakona političar može biti sankcionisan dok vrši dužnost, kao i posle. Kod nas započinju se krivični postupci, sa neizvesnim ishodom, tek pošto javni funkcioner prestane to da bude. Ono što normativnom poretku Srbije ozbiljno nedostaje, jesu posebna pravila o obavezi naknade štete koju prouzrokuje javni funkcioner i lustraciona norma o zabrani vršenja javne funkcije određeno vreme. Hrvatska je imala slučaj Sanadera, Makedonija Gruevskog. Kako u Srbiji niko nije sankcionisan? Posle 2003, Srbija je imala status demokratske države, ali smene vlasti nisu uticale na sankcionisanje visokih državnih funkcionera zato što su svi oni, izuzev ubijenog premijera Đinđića, nastavili da koriste isti, Miloševićev instrumentarijum vlasti, doduše sa izvesnim demokratskim šmekom. Da li mi imamo najviše funkcionere poput Sanadera i Gruevskog? Koruptivne i sklone zloupotrebi vlasti. Da, imamo, današnja korupcija, mnogo je indicija za to, seže do samih vrhova vlasti, ali evidentno je da u državi u kojoj ne vlada pravo nije moguće organizovati nezavisan pravosudni postupak. Zašto nemamo sudije kao zvezde poput mnogih drugih zemalja? Sudije pred kojima drhte kriminalci, tajkuni, najviši funkcioneri? Danas nemamo. One koje smo imali, zaboravili smo. Sudija Nebojša Simeunović je pod krajnje sumnjivim okolnostima izgubio život pre dvadeset godina. Prethodno je odbio nalog da izrekne pritvor Borisu Tadiću, Nebojši Čoviću i članovima Štrajkačkog odbora Kolubare. Zvanična verzija o tome da je izvršio samoubistvo ozbiljno je uzdrmana, najviše zahvaljujući naporima njegove sestre, a ne sudija i javnih tužilaca. Za razliku od novinara, koji čuvaju sećanja na svoje ubijene koleginice i kolege, sudije i tužioci o ovome ćute. Dalje, tadašnji sudija Vrhovnog suda Srbije Zoran Ivošević je, usred izborne krađe na izborima 1996. godine, objavio članak pod naslovom Ne pristajem, a nekoliko njegovih kolega, Leposava Karamarković, Milan Subić, Milovan Dedijer i Radoslav Ćosić, javno su osudili sudsku izbornu krađu. Svi su ostali bez posla. Mi nismo otvorili nijedno poglavlje ove godine za priključenje EU. I to nikome ne predstavlja problem. Zašto? To, uprkos nepovoljnom ambijentu, ipak predstavlja problem za jednu trećinu građana Srbije koji su, anketirani, izjavili da imaju poverenja u institucije EU više nego u naše domaće. Takođe, za jedan broj nevladinih organizacija, za sve one koje nisu prerasle u vladine, to jeste problem. Za naše vlasti i za većinu građana nije, a za to što nije za većinu građana, odgovorna je vlast. Tabloidna mašinerija izgovara ono što javni funkcioneri šapuću ili nagoveštavaju. I kreira javno mnjenje, ako nečeg takvog uopšte u Srbiji ima. Zašto mi ne možemo da nateramo vlast da poštuje glas građana? Srbija ima profesionalne medije u tragovima. Glavni izvor informisanja je Javni servis, privatni servis Vučića. On ima pored njega još privatnih elektronskih „servisa“. Civilno društvo potisnuto je surovim merama proganjanja, tabloidnog, preko vanrednih finansijskih kontrola do nepravičnog državnog potpomaganja. Autokrata, koji zamenjuje sve ostale vlasti, ne samo da želi, nego i mora svakodnevno da se javlja i slika, jer zamenjuje sve ostalo, pa opanjkava, upravlja, presuđuje, zapošljava, otpušta. Nismo uspeli da postanemo građani, ostali smo podanici. I nemamo petlju. Gradske vlasti su htele da sruše pola Vračara, da poseku drveće na Košutnjaku, pa su se zaustavili. Kakva je to država u kojoj ti ljudi mogu sve? Osim što je koruptivna, ovo je država koja ima nesposobne i neznalačke državne i lokalne funkcionere. Oni ne umeju da planiraju, niti pokazuju želju da razumeju koliko je to važno. Ne smatraju se vezanim elementarnim urbanističkim planovima. „LJudi koji mogu sve“ nisu ništa drugo do sluge rđavog gospodara. Dok god ih on štiti, odavaće utisak da mogu sve. A, zapravo, ne mogu ništa, izuzev onog što im naloži. Demokratski svet u Srbiji vapi za tužiteljkom kao što je Koveši. Zašto je nemamo? Šta je problem sa Zagorkom Dolovac? „Demokratski svet“, kako ga nazivate, traži sistem, ne pojedinca. Niko, čak ni Laura Koveši ovde ne bi mogla biti efikasna ako iza nje ne bi stajao politički i pravni poredak i ako ne postoji društvena saglasnost o nužnosti vladavine prava. Ne možemo još takvu imati. Umesto nje, imamo Zagorku Dolovac, koja je „preživela“, iako je postavljena u vreme prethodne vlasti, samo zato što je vladaocu isporučila pokorno i politički zavisno javno tužilaštvo. Dolovac je zaštićena i našim Ustavnim sudom. Donela je nedavno, u vreme vanrednog stanja, obavezno uputstvo kojim je obavezala tužioce da traže pritvor za okrivljene koji su prekršili samoizolaciju, da ga traže i kada očigledno nema zakonskih uslova za pritvor. Inicijativu za ispitivanje ustavnosti Ustavni sud je odbacio, ne stideći se pravnički bednog obrazloženja. Na indicije o ozbiljnim koruptivnim delima, Dolovac istrajno ćuti. Digla je glas nedavno samo toliko da prejudicira ishode postupaka protiv građana koji su sudelovali u demonstracijama. To je učinila navodno radi odbrane države, a stvarno radi odbrane aktuelnog režima. Nijednom reči nije pomenula odgovornost policije za brutalno pendrečenje već prebijenih demonstranata. Od nje nikad ništa nismo čuli o ljudskim pravima, koje je tužilaštvo dužno da štiti. Kad bi digla glas protiv državne korupcije, ne bi više bila na tom mestu. Ona očigledno smatra da je vredno platiti cenu njenog položaja odustajanjem od obične zakonitosti. Sa takvim javnim tužiocem društvo i država nemaju šansu za vladavinu prava nad samovoljom. Da li po slovu zakona neko treba da odgovara za kršenje zakona, makar to bio i predsednik? Zakon je zasad, kad su javni funkcioneri SNS-a u pitanju, čista apstrakcija, samo reči na papiru. I kada im se sudi, to se ne čini zbog vladavine prava, nego zbog pritiska javnosti. Jutka je osuđen tek prvostepenom nepravnosnažnom presudom. Dragoljubu Simonoviću, nekadašnjem predsedniku Opštine Grocka, predugo se sudi zbog paljevine kuće novinara Milana Jovanovića. Dobili ste nagradu Osvajanje slobode, i rekli ste da ništa niste osvojili? Moj način osvajanja slobode bio je ograničen na vladavinu prava, kao slobodu. Nisam uspela, nisam zapravo ništa osvojila, kao ni brojne moje kolege. Nagradu sam dobila samo zato što sam bila dosadno uporna u tome nekoliko decenija. Ništa više. Ovde postoji ozbiljan problem. Kao da tek izlazimo iz srednjeg veka kao društvo, borimo se za osnovnu slobodu svakog ljudskog bića - slobodu misli i izražavanja. LJudi misle, autokratije to ne vole. Za njih je opasno ne samo misliti suprotno od vlasti, opasno je misliti uopšte. Mnogi su skloni da svu odgovornost za nemoć srpske opozicije pripišu mešetarenju vlasti. Kako vi ocenjujete odgovornost same opozicije za to u čemu se danas našla? Uopšte neću da ocenjujem odgovornost opozicije. Ovi izbori zaslužuju bojkot zbog nepravednih izbornih uslova za sve osim za one koji su na vlasti. Opozicija je oborena na tlo. Zašto bih se pridruživala njenom daljem mrcvarenju? Stalno se govori o novim ljudima, da bi trebalo kopirati model Crne Gore, Makedonije. Zašto Srbija nema autentičan put? Srbija je imala samo donekle autentičan politički put obaranja autoritarne vlasti, okončan petim oktobrom. Ni u Crnoj Gori, ni u Makedoniji, ni tada u Srbiji, nije bilo ničeg posebno autentičnog u pogledu izbornog rezultata. Jednostavno, opozicija je dobila više glasova od režima. Negde je vlast predata mirno, u Srbiji su građani morali da se izbore za koliko-toliko „mirnu“ predaju vlasti. Hajde, najpre, da politički protivnici iz opozicije i demokratski orijentisanih građana dobiju više glasova od SNS-a i njegovih satelita. To je moguće. Pod uslovima koji prevazilaze moje mogućnosti da ih formulišem samo kao odgovor na pitanje. Je li cena slobode ponovo toliko visoka kao u vreme Miloševića? Cena slobode naspram autokratije je, po definiciji, uvek visoka. Ali, ona se može platiti dobrim organizovanjem i građanskim osvešćivanjem ili pak krvlju. Mnogo više mi se sviđa prvi način.