Činjenice umesto „dobrih namera“

Nedavno objavljena studija pod okriljem Međunarodne organizacije rada (MOR) i Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) zaključuje da je isplata po 100 evra svim punoletnim građanima imala „zadivljujuće snažan efekat“ na smanjenje nejednakosti i siromaštva u Srbiji. Profesor Ekonomskog fakulteta i jedan od autora, Mihail Arandarenko, dodao je pre nekoliko dana da lično nema „ništa protiv da se ponovi 100 evra, ali deci, ne penzionerima“. Izgleda da profesor Arandarenko i njegovi koautori ne vide ništa loše u tome da se budžetska sredstva daju imućnijim pojedincima, čak i milionerima – samo da nisu penzioneri! Kako su kolege došle do ovih zaključaka, koji će, pretpostavljam, biti iznenađujući za većinu čitalaca? Kao prvo, računice objavljene u studiji su netačne. Trebalo je da autori ocene dva efekta - kako je isplata 100 evra uticala na smanjenje siromaštva i kako je uticala na smanjenje nejednakosti – ali su grubim propustima pogrešno izračunali i precenili oba efekta, pri čemu je efekat na siromaštvo precenjen čak tri i po puta. Otuda su tvrdnje o navodno snažnom efektu na smanjenje siromaštva zapravo neosnovane. Što se tiče efekata na nejednakost, pokušaću da suštinu ilustrujem jednostavnim primerom gde Marko zarađuje 200 evra, Ivan 800 evra i nejednakost njihovih prihoda iznosi 4:1. Nakon isplate po 100 evra obojici, Markovi prihodi biće 300 evra a Ivanovi 900 evra, čime se nejednakost među njima jednokratno i privremeno smanjuje na 3:1. Iz ovog primera vidi se ne samo trivijalnost zaključka da isplata 100 evra (privremeno) smanjuje nejednakost, već se i nameću daleko racionalnije politike. U slučaju ciljanih isplata samo ugroženim građanima, samo Marko bi primio 100 evra, budžetski trošak bio bi dvostruko manji a smanjenje nejednakosti bilo bi veće i iznosilo 2,7 prema jedan. Ovo je ujedno i druga zamerka Fiskalnog saveta na studiju MOR-a i EBRD-a koja, suprotno dobroj istraživačkoj praksi, uopšte nije analizirala alternativne politike koje bi iste efekte na nejednakost i siromaštvo postigle uz manja budžetska sredstva – pod uslovom da su ciljana na ugrožena i krizom pogođena domaćinstva. Tako bi idealno targetiranje ugroženih domaćinstava na osnovu tzv. socijalnih karata moglo da obuhvati i decu, obezbedi isti stepen smanjenja nejednakosti i koštalo bi svega četvrtinu budžetskih sredstava koja su potrošena za isplatu programa 100 evra. Nažalost, izrada socijalnih karata se najavljuje i odlaže već više od decenije. Ipak, i sa postojećim sistemima bilo je moguće automatsko targetiranje na nivou pojedinaca, pri čemu bi se isplata postepeno smanjivala kako pojedinci ostvaruju više nivoe registrovanih zarada i penzija. Ovaj pristup uključivao bi i decu i omogućio bi jednako smanjenje nejednakosti i siromaštva uz budžetske uštede od 30 odsto u odnosu na program isplate 100 evra. Treća zamerka Fiskalnog saveta je da su naše kolege previdele da je siromaštvo dugoročan društveni problem koji se nikako ne može rešiti jednokratnim isplatama. Efekti na smanjenje siromaštva, koji su zapravo tri i po puta manji nego što su naše kolege mislile – ujedno su i privremeni i ograničeni samo na 2020. godinu. Iduće godine, ili možda već idućeg meseca, ugrožena domaćinstva će se naći u jednako teškoj situaciji u kojoj su bila i ranije. Pritom, da bi isplatila po 100 evra svim punoletnim građanima, država je morala da se zaduži za 600 miliona evra koje ćemo otplaćivati u narednim godinama, čime se smanjuju ionako skromna budžetska sredstva koja bi bila na raspolaganju za sistemske mere pomoći istinski ugroženim domaćinstvima. Na kraju, mislim da je objavljivanje neosnovanih zaključaka studije MOR-a i EBRD-a imalo i jednu pozitivnu stranu – da široj javnosti jasno ukaže na nizak nivo akademskih standarda koji već godinama vladaju u oblasti istraživanja nejednakosti i siromaštva, gde se lični i subjektivni stavovi često predstavljaju kao objektivni nalazi akademskih studija. Otuda je podizanje akademskih standarda preduslov uspešnije društvene borbe protiv nejednakosti u narednim godinama.