Požar na deponiji

Nazovite to, u skladu s uverenjima, savršenom ironijom, lošom karmom ili božjom kaznom. Tek, u okolnosti da je predsednik Donald Tramp - čiji je katastrofalno neadekvatan odgovor na pandemiju kovida-19 u velikoj meri doprineo da bolest na američkom tlu dosad odnese preko 210.000 života, i neko ko je mesecima sistematski potkopavao i omalovažavao sve one koji su tu pretnju uzimali ozbiljno - na kraju i sam „fasovao“ virus korona ima nečeg… Pa, skoro razgaljujućeg. Elementarna humanost nalaže, naravno, saosećanje sa svakim ljudskim bićem izloženom opakoj bolesti. Ali teško je imati empatiju za nekoga ko sam za empatiju nije sposoban. Kako imati razumevanja za nekog ko - da navedemo samo najnovije primere - znajući da je za jednu od bliskih saradnica, Houp Hiks, upravo utvrđeno da je pozitivna na virus korona, svejedno odlazi na donatorski skup, umesto da se preventivno samoizoluje; a onda, iako još u fazi bolesti kada je sasvim malo potrebno kako bi inficirao nekog drugog, izlazi iz bolnice i seda u predsednički automobil samo da bi se provezao duž ulice na čijim pločnicima bivakuju njegove najzadrtije pristalice i otpozdravljao im? Taj automobil nije samo teško oklopljen, nego i hermetički izolovan za slučaj hemijskog napada; koji bi to čovek iole normalnog nivoa emocionalne inteligencije iz tako banalnog razloga ljude koji se o njemu staraju - i to, ironično, upravo one spremne da u svakom momentu žrtvuju život kako bi zaštitili predsednika - izložio riziku da se, deleći s njim tesan prostor u toj konzervi na točkovima, zaraze i razbole? O tome koliko je širenju infekcije doprinela masovna slavodobitnička ceremonija objavljivanja imena kandidata za popunu Vrhovnog suda 26. septembra u Ružičnjaku Bele kuće, na kojoj preventivne mere nisu poštovane i na kojoj se zarazilo barem desetak ljudi iz Trampovog najbližeg okruženja - od supruge Melanije do glavne portparolke Kejli Mekaneni - da se i ne govori. Koliko je prošle sedmice ozbiljno bilo predsednikovo stanje teško je reći: u kontrolisanje toka informacija uložen je trud dostojan sovjetske epohe. Iz Bele kuće i vojnomedicinskog centra Valter Rid, u koji je u petak Tramp smešten, u prvi mah su stizale protivrečne vesti; predsednikov lekar Šon Konli prvo je bio namerno nedorečen, da bi dan kasnije priznao kako je stanje inicijalno prikazao boljim nego što je bilo. No, s izuzetkom jednog ranog saopštenja iz Bele kuće, koje je ukazivalo da situacija nije dobra, opšti narativ ostao je naglašeno pozitivan - naizgled s pravom: već u ponedeljak uveče, taj „fenomenalni pacijent“, kako ga je nazvao Konli, izašao je iz bolnice. Sam predsednik je prethodno, u jednom iz serije rafalno ispaljenih tvitova, poručio kako se „oseća bolje nego pre 20 godina“. Stvarno? Potencijalno smrtonosni virus kao eliksir mladosti? Ono što se zna jeste da je Trampu u dva navrata zbog smanjene saturacije davan kiseonik, i da je u terapiju bio uključen i steroid deksametazon, koji se obično prepisuje samo u teškim slučajevima obolevanja od kovida-19. Odgovora na pitanje koliko je onda njegovo stanje po prijemu u bolnicu bilo kritično, međutim, nema. Jasno je i zašto: zato što se tačan uvid u predsednikovu kliničku sliku po svoj prilici ne bi uklopio u predstavu koju Tramp o sebi sve vreme gradi, kao o snažnom lideru kome ništa - ponajmanje tamo neki „kineski virus“ - ne može da naudi. To je, uostalom - ukazuje i njegova bratanica Meri, psihološkinja koja je ovog leta objavila knjigu o stricu - nešto što proizlazi iz predsednikovog mentalnog sklopa: poput svog okrutnog oca, Freda, Tramp svaku bolest, objašnjava ona, smatra neoprostivim znakom lične slabosti. Otud ona video-obraćanja iz bolnice i fotografije na kojima sedi za radnim stolom; otud i farsično stavljanje potpisa na prazan papir, ne bi li se stvorio privid kako i u bolnici normalno obavlja svoje predsedničke dužnosti. Igrokaz koji je za cilj imao da demonstrira predsednikovu ličnu i političku virilnost vrhunac je imao po otpuštanju iz bolnice. Nakon što je sleteo na travnjak Bele kuće, Tramp je na stepenicama rezidencije skinuo masku i, s „državničkim“ izrazom lica koji je verovatno tog jutra uvežbavao pred ogledalom, dugo stajao i pozirao, svestan da tim snimcima svojim pristalicama šalje poruku kako je sve u najboljem redu, i kako je spreman za izborni okršaj. Ali, da li je zaista, sad kada bi, kao jedan od preko 7,4 miliona Amerikanaca koji su dosad oboleli od kovida-19, te po više osnova pripadnik rizične grupe - gojazni muškarac stariji od 70 godina - u najmanju ruku trebalo da barem još desetak dana provede u karantinu, dok ne bude jasnije kako teče oporavak? Dve trećine ispitanika u dve različite ankete smatra da se Tramp ne bi zarazio da je pandemiju ozbiljnije shvatao; 100 odsto ispitanika bi se složilo da ga ovo iskustvo ni za jotu nije promenilo. To što je već posle nepuna četiri dana otpušten iz bolnice, osim što nagoveštava da mu (mada se s kovidom nikad ne zna) ne preti agonija kroz koju je ovog proleća prošao britanski premijer Boris DŽonson, izvesno znači i da će taj brzi oporavak sada maksimalno eksploatisati. Kao dokaz za sliku koju o sebi sve vreme nastoji da kreira, onu o neuništivom američkom mužjaku; i kao potvrdu za ono što tvrdi od početka, da je pretnja koju virus predstavlja preuveličana. Ipak, pošto mu letos nije prošao pokušaj da kampanju za reizbor svede na pitanje uspostavljanja „reda i zakona“ u navodno bezakonjem zahvaćenoj zemlji, i nakon što je prilika da pre izbora popuni još jedno upražnjeno mesto u Vrhovnom sudu fokus predizborne debate pomerila ka pitanju (ne)priznavanja izbornih rezultata i uloge koje bi u tim okolnostima ovaj sud mogao da ima, Tramp bi radije da se u finišu predizborne kampanje ne vrti opet sve oko pandemije. Prednost demokratskog izazivača DŽoa Bajdena na nacionalnom nivou ponovo raste (što doduše ništa ne mora da znači, jer je 2016. i Hilari Klinton osvojila skoro tri miliona glasova više, pa je izbore svejedno izgubila); poslednje što je Trampu sad potrebno jeste da se opet po ceo dan priča o bolesti koja je zahvaljujući njemu Ameriku pogodila mnogo teže nego što je to bilo neizbežno. Zaboravili bi najradije Tramp i republikanci kovid, ali neće kovid njih. Sad je odjednom i činilo se izvesno imenovanje ultrakonzervativne Ejmi Koni Baret za sudiju Vrhovnog suda pre održavanja izbora dovedeno u pitanje, jer su tri republikanska senatora (od kojih su dvojica bila na onoj terevenci u Ružičnjaku) takođe pozitivna na virus. U 100-članom Senatu republikanci imaju 53 mesta, ali kako su se dve senatorke izjasnile protiv predizborne potvrde nove sutkinje, bez obolelog trojca - a potrebno je da prisustvuju glasanju jer, za razliku od Predstavničkog doma, Senat nije zbog korone uveo glasanje na daljinu - republikanci sad nemaju većinu i možda neće stići da izbor Koni Baretove potvrde pre 3. novembra. Ako je od Trampovog razbolevanja za njega bilo i neke koristi, ona je u tome što je brzo zaboravljen horor od prve televizijske debate u kojoj je par dana pre nego što će se razboleti odmerio snage s Bajdenom. Bila je to, po nepodeljenim ocenama, najgora debata otkad one postoje - nesuvislo nadmetanje u nadvikivanju, upadanju u reč, vređanju rivala. U svim tim kategorijama Tramp je prednjačio, pa je debatu izgubio; iako se, očekivano, ni sam nije proslavio, sve što je bilo potrebno Bajdenu kako bi ostavio bolji utisak bilo je da demonstrira kako je, za razliku od predsednika, barem uravnotežena osoba. „Sudar vozova“, „požar na deponiji“, „gađanje govnima“ - najčešći su opisi u komentarima onog što se dešavalo u Klivlendu; i najbolja ilustracija onoga na šta se svela politika u Trampovoj Americi. I smrdi li, smrdi.