Lavirinti reda i haosa

Nakon što je sa devetnaest godina dobila sina, spisateljica Debora Feldman započela je poduhvat otuđenja od svoje njujorške hasidske zajednice što će biti dokumentovano u autobiografskoj knjizi bombastičnog naslova Nepravoverna: Skandalozno odbacivanje mojih hasidskih korena. Lako je razumeti da je jedna takva, antireligijska i proženska priča, bila kao poručena za ekranizaciju 2020. godine, očekivano, na Netfliks platformi i sa naslovom skraćenim na reč Nepravoverna (Unorthodox). S obzirom na to da je Feldman svoj put završila u Berlinu, gde i danas živi, posao je preduzela nemačka autorska ekipa, predvođena Marijom Šrader, koja je pre desetak dana i nagrađena Emijem za najbolju režiju dramske serije. Šrader i njen scenaristički tim učinili su sve što je bilo u njihovoj moći da od napornog, žrtvujućeg ali ipak na prvom mestu ličnog puta koji je Feldman prešla sastave dinamičan dramski sadržaj, birajući stvaranje fiktivnih likova i situacija unutar zacementirane teme i priložene geografske postavke. Debora Feldman je u Berlinu završila iz zadovoljstva, nakon što se u zemlji rođenja izborila za samostalnost, dok njena igrana emanacija Esti (Šira Has) u prvim minutima televizijske serije preduzima prekookeansko, akciono bekstvo. Udata i trudna adolescentkinja Esti želi da iskoristi šabat, dan u nedelji kada svi koji bi mogli da je spreče uglavnom izbegavaju ulične aktivnosti, kako bi elegantno uhvatila taksi i zaputila se ka aerodromu i ključnoj etapi bega. No, vetar je oborio kablove koji obeležavaju područje „eruva“, što izlazak iz zgrade sa koferom čini nemogućim. „Eruv“ je gradski prostor u kome se tokom šabata ipak sme nositi ili gurati teret (recimo, dečja kolica). Radi se o dobro dramski razmotrenoj hipnotičnosti simbola, uz ukazivanje na mogući problem koji isti predstavljaju. Naime, većina hasidskih Jevreja uživa u iracionalnim dozvolama i zabranama koje im sačinjavaju živote dok samocenzurisana manjina, oličena u Esti, uz svu uslovljenost, ne uspeva da prihvati opšteprihvaćenu postavku sveta. Tako uznemirenima, ostaje im još i da pretrpe niz u svim ljudskim zajednicama neizbežnih ličnih izdaja kako bi zaključili da mora biti i boljih načina da se provede ovo malo vremena koje su nam tvorac ili besmislena vasiona dodelili. Sprečena naletom vetra, Esti u Berlin odlazi bez prtljaga, samo sa odećom koju nosi na sebi, što dramsku akciju čini tematski logičnom – kada ostavljate sve što poznajete i svakoga ko vas zna, kofer sa stvarima gotovo da je obmanjujući teg. Berlin je, usput, logičan izbor odredišta novog života jer tamo Esti namerava da obnovi odnos sa majkom koja je dve decenije ranije donela sličnu odluku. Nenadano, koji sekund pre nego što će je suočiti sa novim životnim realnostima, Esti saznaje da je majka lezbejka, i, još uvek programirana na jednoobraznost, instinktivno odlučuje da odloži obnovu odnosa. U toj tački serija zapada u nerešive poteškoće izazvane neverovatnim razvojem događaja. Esti je, za razliku od Debore Feldman kojoj je strast bila pisanje, talentovana muzičarka (tajno, naravno, pošto je ženina dužnost da se udaje i razmnožava i na sve drugo se gleda sa neodobravanjem). Nije li suviše slučajno da je simpatični momak, prvo ljudsko biće sa kojim naša junakinja razmeni par reči u Berlinu, student muzičke akademije? Ili bi trebalo da i Esti i mi to prihvatimo kao znak proviđenja? Priča ne odlazi u datom pravcu i napad fikcije kao da truje scenariste pa ceo studentski kružok sa kojim će se Esti upoznati – vrlo etnički raznoliki, naravno, sa Arapima, Jevrejima, muškim nigerijsko-nemačkim gej parom, Indijkom koja postaje prva Estina berlinska prijateljica – nikada ne postaje više od kolektivnog lika, nekakvog dobronamernog „kralja pacova“ iz nemačkih srednjovekovnih urbanih legendi. Otprilike na tom pogrešnom skretanju Nepravoverna postaje zarazna za gledanje, poput mini serija sa Ričardom Čembrlenom koje su nam nekada davno obogaćivale dvokanalna vikend popodneva. Dakle suštinska vrednost biva odbačena, ustupajući mesto kvalitetnoj, jednokratnoj zabavi. Rediteljka Marija Šrader na prvom mestu je glumica i, nakon par vizuelnih egzibicija u uvodnoj epizodi, ubrzo postaje jasno da je njen glavni zadatak bila Šira Has, tj. pomoć jednoj sasvim posebnoj glumačkoj pojavi da od prvog do poslednjeg kadra drži kontrolu lika, samim tim i pažnju gledalaca. Ipak, da bismo stvari postavili u nekakav kvalitativni red, nije loše podsetiti da je prošlogodišnju Emi nagradu za režiju dobio Johan Renk za Černobilj.