Tuga za jug

Decentralizacija kulture, uglavnom prazna reč na papiru, sprovodi se u svom najboljem vidu kroz bijenalnu manifestaciju Memorijal Nadežde Petrović, čije se jubilarno 30. izdanje odvija u Čačku do 10. novembra, pružajući publici sve što bi dobila u Beogradu, da se Oktobarski salon u svom redovnom terminu odigrao. Istovremeno se, pod sloganom Na jug! Na jug! Idemo na jug! selektorke Sarite Vujković, direktorke Muzeja savremene umjetnosti Republike Srpske, simbolički dešava proces reujedinjenja stvaralaca iz bivše Jugoslavije, istina, nikad neprekinutih veza, uprkos političkim opstrukcijama. Baš takva je bila ideja najznačajnije srpske slikarke, koja je 1905. imala jasnu viziju o zajedničkom jugoslovenskom kulturnom prostoru, uključujući i Bugarsku, pa je osnovala prvu ovdašnju umetničku koloniju, u Sićevu. Duhom noviteta, na šta takođe aludira slogan, korišćen u ime modernizacije Srbije krajem 19. i početkom 20. veka, odiše postavka, pozivajući na „društveni angažman i razmišljanje“, kako recentna umetnost i funkcioniše, po rečima Vujkovićeve. Stoga umetnici govore o osnaživanju žena, promenama usled pada komunizma, migracijama, ratovima, ekološkim pretkataklizmama..., a poneko (Vladimir Perić Talent), na duhovit način, i o aktuelnoj pandemiji, koja takođe podseća na Nadeždu. Jer, ona je podlegla epidemiji tifusa 1915. „Iste je godine njen prijatelj i kolega Ivan Meštrović izložio maketu Vidovdanskog hrama u Viktorija i Albert muzeju u Londonu, što ona nije dočekala“, kako primećuje selektorka. Zato je pozvala Radoša Antonijevića (Srbija) da napravi skulpturu-šator istog naziva. Šator, inače čest Antonijevićev motiv, postavljen je na plato ispred Doma kulture u centru Čačka. Svojim maslinastozelenim obrisima evocira kolektivno sećanje na vojevanja, pa i na Kosovski boj, koji je Meštrović želeo da prikaže u svetlu zajedničke sudbine slovenskih naroda, i to pre no što je nastala prva Jugoslavija. „Pravi“ Vidovdanski hram nikad nije izgrađen, ali je njegova maketa postigla značajan uspeh na međunarodnoj izložbi u Rimu 1911, Venecijanskom bijenalu 1914, kao i u Londonu, pomenute 1915. NJegova šatorska replika budi pažnju Čačana i posetilaca grada na Zapadnoj Moravi, iako ne u meri da se u njega uvuku i kontempliraju na temu ratnog besmisla. Šteta, jer možda bi došlo do prosvetljenja, ako ni zbog čega drugog, ono zbog LED osvetljenja po obodu glavne kupole koje taj provizorni „vojni objekat“ izdiže na nivo posvećivanja žrtava, kakva je bila i Nadežda! Mesto gde je podignut vidovdanski čador, jedno je od 11 punktova zauzetih Memorijalom. Mape su razgrabljene uoči zvaničnog otvaranja performansom Gorgo Lale Raščić iz Zagreba. Još dok je Lala nastupala, referišući na „antičke mitove, tradiciju i emancipaciju ženskih vrednosti“, Čačkom se pročula vest o umetnici koja se „dopola skinula“.Odličan tizer za obilazak izložbe, sa reklamnim panoima kao smernicama, da dan otvaranja nije bio ekstremno sunčan, i kao predodređen za sedenje po kafićima. Orniji za (oficijelniju) kulturu imali su priliku da u Galeriji Nadežde Petrović sagledaju kako slovenačka grupa Irwin opservira konceptualnu umetnost kao okosnicu zbližavanja, nudeći po običaju niz fotografija tuđih radova. Poslovično uramljene u teške crne ramove sa inkrustacijama, i ovde su doživljene kao Irwin-ov uradak, sve i ako su pokrile najznačajnije trenutke opusa Raše Todosijevića, Miljenka Matanovića, Gorana Trbuljaka, Gorana Đorđevića... Levitirajući iznad krovova u „idiosinkratičkoj“ (ekscentričnoj) šetnji nad gradom, Neša Paripović je zagovarao umetničku slobodu, o kojoj je brinula i Nadežda. Mladen Stilinović se, s druge strane, podsmehnuo devalvaciji dinara, ali i ulozi umetnika, pa je svom portretu s nalepljenom novčanicom („jednom črvenom“) na čelo, pridodao imperativ „Pjevaj“, što svedoči o protoku umetnosti po fazama, od nemila do nedraga, a preko povremenih uspona. Broj izlagača ovakvim postupkom Irwin-a prerasta simboličnu brojku od 30 (28 pojedinaca i dve grupe), čime se takođe odaje počast jubileju. Druga od te dve grupe diStruktura iz Srbije, u rustičnom, podrumskom prostoru Međuopštinskog istorijskog arhiva „simulira“ dokolicu leta uz pomoć video-scene prirode i gigantskog ogledala. I nastoji da svako ko to vidi dobaci do 1905, kada je nastala Sićevačka kolonija, na čelu sa Nadeždom, tragajući za mirom, ali i umetničkim stimulansom. U prostoriji pored Irwin-a, Mladen Miljanović iz BiH, na ogromnoj mermernoj ploči, nalik školskim tablama, implementira udžbeničko znanje iz vojne taktike, primenljivo i na migrante. Crtež na Didaktičkom zidu, kako je nazvan rad, šematski prikazuje šta valja činiti u situacijama povreda i sakrivanja od neprijatelja. I ovaj rad, baš kao i Lalin emancipatorski, i Paripovićev slobodarski, asocira na lik i delo Nadežde Petrović, ukoliko to neko prepoznaje. S tim u vezi, ali iz suprotnog ugla, nastupa hrvatski umetnik Vedran Perkov, radom DŽungla, postavljenim na spratu Doma kulture. Na 30 visokih stalaka montirani su zvučnici, što ponekog podseća i na stražarnice zatvora. Iz zvučnika bruje glasovi Gandija, Staljina, Martina Lutera, Hitlera..., jer Perkov ne bi da pravi razliku među političkim govorima. „U jednom trenutku, glasovi se ujednače, svi pričaju ’istim jezikom’, da bi već u sledećem svak’ nastavio po svome“, Perkov ističe njemu najzanimljiviji aspekt kakofonije. Vizuelno, svedena postavka se savršeno uklapa u modernistički enterijer zdanja „koje Čačani baš ne vole, budući da pripada bivšem sistemu“, kako kaže selektorka. Da bi ispravila tu nepravdu, jer zdanje je remek-delo zagrebačkog arhitekte Luja Šverera iz 1970, Vujkovićeva je u nastavku izložila i video-rad Danice Dakić (BiH/Nemačka), koji razmatra gabarite Narodnog pozorišta u Zenici, najvećeg takvog objekta u eks-Yu. Za njom se nižu video-instalacije Jasmine Cibic, sa projektom Jugoslovenskog paviljona Vjenceslava Rihtera na izložbi Expo 1958, a zatim i rad Igora Bošnjaka, u istom formatu, a kao pogled „transformers generacije“ na spomenike na Sutjesci i Kozari. Više estetski, nego ideološki. Spomenike tretira i fotograf Jaka Babnik iz Slovenije, udružen sa istraživačem Mihom Colnerom, ali se njihovi tiču slovenačkih kružnih tokova. Sveci, aždaje, smotuljci papira, pleteni baloni za rakiju.., oslikavaju „društveno-ekonomsku klimu koja diktira izbor motiva, način odabira i naručivanja skulptura u današnjem javnom prostoru“. Teško da ima nekog iz Beograda ko se ovom prilikom obilaska Galerije Risim, ne seti spomenika Stefanu Nemanji i svih pratećih glavobolja. Kroz postavku provejava i pogled manjinskih grupacija, pa Selma Selman (BiH/SAD) ispoveda trenutak kad je odvela majku da vidi more, time na suptilan način skrećući pažnju na probleme romske zajednice. O tome kako je „Amerika od Bosne napravila državu“ pripoveda grupa tamošnjih muzičara, opet zabeleženih kamerom Mladena Miljanovića. Da bi ovaj video-rad zauzeo svoje mesto, počasno, na zidu Narodnog muzeja Čačka, uklonjena je slika Takovski ustanak Paje Jovanovića, i nežno spuštena uz suprotni zid, što ne može da promakne pažljivijem pogledu. Za sveobuhvatniju opservaciju priredbe potrebno je duže vreme od predviđenog za otvaranje (3. oktobar), ali to se odnosi na prave ljubitelje umetnosti. Oni drugi, na kulturu nesvikli, radije se fotografišu uz slovnu konstrukciju na Gradskom trgu, sa Čačkom u srcu, no što obraćaju pažnju na panele sa istorijatom Memorijala, odmah nasuprot. Možda bi vizuelni identitet manifestacije trebalo ubuduće prilagođavati novom ukusu publike, ili ga ponegovati, recimo, živim prenosom uvodnog performansa. Kada bi se shvatila razlika između ženske emancipacije i „dopola“ skinutih autorki. To ne bi bio tako težak zadatak, jer je za 20-i Memorijal prikazan performans Marine Abramović Balkanski barok, u kom je ljuštila meso sa goveđih kostiju, kritikujući ratove, što su Čačani i posetioci grada na Zapadnoj Moravi sasvim lepo razumeli. Pa zaboravili. I nisu sami krivi što ih umetnost više ne intrigira, kakvoj pojavi svedočimo, sve tugujući za prošlim vremenima.