Dušanovo carstvo, drugi put

Mnogo, mnogo sam se olenjio, ljudi moji! Ujutru me, recimo, mrzi da sebi skuvam kafu, a kamoli da ulupam kajganu. Popijem samo stomakliju, riblje ulje i uzmem supenu kašiku meda, i, to je to! Posle toga vratim se u postelju i pišem, brale, takvu poeziju na kojoj bi mi pozavideli i Niče, Rilke i Helderlin, a Majakovski bi, u očaju, opet sebi pucao u slepoočnicu! Kad završim sa stihovima, odšetam sa Dorom i Striborom do Mokranskog vrela i dok se moja štenad igraju na pesku, čvrljim se na Nepobedivom Suncu u ligeštulu, kao oni tuberani iz Čarobnog brega Tomasa Mana, i tako do sumraka. Tada, iz lenjosti, pojedem samo tanjir pasulja... Zaista, zaista vam kažem; moja lenjost počela je ozbiljno da me zabrinjava! A onda se setim da se tako ponašao i Buda! Dobro, nije sedeo, pored Ganga, u ligeštulu, već u lotos položaju, sa praznim čančetom pored sebe, iz koga je voleo da jede, ako mu neko nešto donese. I, to sećanje na Budu me i te kako oraspoloži, pošto shvatim da je moja lenjost budističke prirode. Jer, vredi li biti vredan u Srbiji i pokušavati nešto ozbiljno sa Srbima, naročito posle Vašingtona, kada je srpski šerif iz Jajinaca u Beloj kući prodao Srbiju budzašto, kao na nekom seoskom vašaru. A tabloidi talambasaju kako Tramp koji se, čujem, ne oseća baš dobro, hoće Srbima iz bolesničke postelje da vrati, čuj, Dušanovo carstvo i da će Srbi, šatro, dobiti tri izlaza na more; kod Drača u Albaniji, kod Aleksandropolisa i Elefsina u Grčkoj! Ali, kakvo je to Dušanovo carstvo bez Soluna koji su kupili Kinezi?? Hoću reći, u „Mali Šengen“ sliće se, uglavnom kapital iz Amerike, a poslove će, po svoj prilici, kontrolisati Melanija Trampova koja je, ruku na srce, mnogo lepša od Mire Marković. Ali, za razliku od Mire koja je upropastila muža, Melanija je zaljubljena u pare, a ne u kineski komunizam. Mada se, ispod žita, sklapaju i svakakvi brakovi, a kumovi i kumice su duboke državice. Svrni-obrni, u novom Dušanovom carstvu biće najmanje mesta za Srbe. NJih će raseliti u Evropsku uniju kao jeftinu radnu snagu, a oni koji nisu za tamo, izvolte tiskajte se sa azilantima u istočnoj Srbiji. K. G. Jung, moj guru iz Švice, misli slično: „Tramp je zamislio da Beograd, Vojvodinu i centralnu Srbiju sa Kosovom prepusti Jevrejima, i gle, Putin se sa tim slaže. Seoba Jevreja u Srbiju može da počne ako se rat u Jermeniji proširi do Irana i Izraela. Inače, Mosad je još pre dvadesetak godina pripremio plan ’Mojsije’ koji predviđa upravo to, bežaniju iz Izraela za Srbiju. Tim pre što su na Oksfordu već dokazali da su Jevreji u Podunavlju bili još pre 8.000 godina, dakle, još u vinčanska vremena!“ Sedim neko veče u belopalanačkoj Festini sa Pavlom, agentom CIA i njegovim poslovnim prijateljem Borčetom iz Kumanova. Povede se priča o Isusu iz Ohrida, i Borče mi šapatom kaže da je, pre dvadeset godina, prilikom arheoloških istraživanja na Plaošniku kod Ohrida, došao iznenada izraelski ambasador iz Beograda i tražio od makedonskih vlasti da zaustave istraživanja oko bazilike Svetog apostola Pavla jer se može doći „do otkrića koja bi ceo svet okrenula naglavačke!“ A Borče iz Kumanova, takođe, zna da je Isus rođen u Ohridu, ali da se zbog toga „glava gubi ako se o tome javno govori“. Moja Crna i ovog puta pametuje: „Ako ni car Dušan nije smeo javno da kaže da je Isus rođen u Ohridu, iako je potpisivao povelje na grčkom, zašto onda šerif iz Jajinaca ne bi potpisivao prodaju Srbije na hebrejskom?! I, uostalom, šta sve to tebe briga! Uživaj u budističkom miru, u ligeštulu, pored Mokranskog vrela!“