Nedostupna volja naroda

Nacionalni dan davanja, 9. oktobar, imao je podnaslov Srbija bez barijera, jer svaka četvrta osoba u Srbiji ima problem sa kretanjem i barijerama u saobraćaju, javnim ustanovama, stambenim objektima, ali i barijerama u stavovima. Istog dana, dobio sam nekoliko fotografija iz jednog većeg grada u Srbiji, na kojima se vidi kako odbornicu u Skupštini grada Niša, osobu koja se teško kreće sa 100 odsto invaliditeta, unose u zgradu na sednicu, jer zgrada Skupštine nije prilagođena za sve, uključujući i „toalet“ koji je u stvari „čučavac“. Na jednoj strani dobijete mogućnost da budete birani i izabrani, čak se i hvalite time koliko vodite računa o inkluziji i ravnopravnosti, a u isto vreme niste rešili barijere koje sprečavaju da se sve to dogodi. Odbornica, pritom, sama plaća pratioca, iako ima pravo na takvu podršku. Predsednik Skupštine grada kaže da izgradnja lifta nije u njegovoj nadležnosti, predstavnici lokalnih vlasti tvrde da su kontaktirali s nadležnim ministarstvom, i da su stigle urgencije da se što pre otklone problemi pristupačnosti skupštinskoj zgradi i sali. Veliko je pitanje šta će se pre desiti, prilagođavanje objekta da bude pristupačan svim osobama sa invaliditetom ili odustajanje odbornice zbog poniženja koja konstantno trpi. Nemerljiva šteta je ugrađena u sistem i zbog ove naopakosti. Ova zgrada je odavno trebalo da bude dostupna, kao i sve javne ustanove u Srbiji, umesto što se to čini tek onda kada se pojavi neki izuzetak, i tek nakon što neko sa problemima u kretanju bude izabran. Zbog toga je prioritetni zadatak da se na prvom mestu javne ustanove prilagode da budu dostupne svim osobama sa invaliditetom, ne samo za one sa problemima u kretanju. I ne samo da obavljaju nesmetano poslove sa administracijom, već i da mogu da budu deo zakonodavne i izvršne vlasti, a da se zbog toga ne osete diskriminisano i poniženo.