Predsednik koji baš voli izbore

Možda i to spada pod aktuelni pojam „nova normalnost“: tri i po meseca nakon parlamentarnih izbora koji su bili toliko „hitni“ da je zbog njih vredelo ugroziti zdravlje građana, Srbija još nema ni konstituisanu Skupštinu ni izabranu vladu, ali zato ima – najavu novog glasanja za parlament za godinu i po dana. Naučili smo, ipak, da ni sasvim konkretna obećanja data sa iste adrese (Aleksandar Vučić) ne moraju da znače ama baš ništa – kao, recimo, u slučaju tvrdnje da se neće kandidovati za predsednika Srbije, koja je prestala da važi čim je za izbore došlo vreme. Zašto bi, onda, priča o prevremenim parlamentarnim izborima, lansirana u prilično neobavezujućem tonu („ne bih isključio ni parlamentarne izbore“), imala iole ozbiljniju specifičnu težinu? Zar ne bi – s obzirom na momenat kada je izborna mogućnost pomenuta – ceo „slučaj“ mogao biti objašnjen potrebom da se, po oprobanom metodu, skrene pažnja sa neprijatne vesti? U konkretnom slučaju, valjalo je na neki način amortizovati činjenicu da je Srbija dobila do sada najnegativnije mišljenje Evropske komisije o napretku postignutom na putu ka (navodno željenom) priključenju Evropskoj uniji. Koliko je Izveštaj, upakovan u oblandu diplomatskog jezika, zapravo, negativan, najplastičnije je objasnio Strahinja Subotić iz Centra za evropske politike u izjavi za N1: ako se izveštaj prevede u kvantitativnu ocenu, rekao je, Srbija je dobila 3,03 od 5, ali je problem u tome što je ocena 5 neophodna da bi Srbija bila spremna za članstvo u EU. A još ozbiljniji problem leži u nastavku računice prema kojoj je, ovim tempom, Srbiji potrebno čak 65 godina da ostvari optimalan nivo opšte spremnosti kako bi postala članica EU. Naravno da bi takav hladan tuš pokušala da zabašuri i neka vlast koja bi se manje hvalila nepreglednim nizom fantastičnih uspeha, ali ima i mnogo razloga koji govore da otvaranje priče o mogućim prevremenim parlamentarnim izborima nema baš samo tu vrstu propagandne funkcije. Koju – propagandnu funkciju – pokušavaju da iskoriste i dva dela opozicije: dok bojkotaški blok nastoji da najavu prevremenih parlamentarnih izbora predstavi kao ključni dokaz uspeha bojkota, iz redova bliskih strankama koje su učestvovale na izborima stiže pitanje – a zašto bi se Vučić upuštao u izbore ako ima uslove da radi šta god hoće, pa čak i da promeni način izbora predsednika, tako da se on ubuduće bira u parlamentu. A Đorđe Vukadinović, prvobitni zagovornik izlaska na izbore, nevoljno premetnut u bojkotaški blok nakon zloupotrebe pandemije u političke svrhe, nudi treće tumačenje: izbora će biti, ako se za njih izborimo. Da je održavanje parlamentarnih izbora za godinu i po dana moguće, čak i vrlo verovatno, veruju dvojica sagovornika NIN-a, ali su do tog zaključka došli na osnovu različitog sagledavanja aktuelne pozicije Aleksandra Vučića, glavnog centra moći u Srbiji. „Vučić je sada u idealnoj situaciji – otvorio je brojne opcije, uveo priču o vanrednim izborima i može da bira šta će da radi“, kaže Dušan Spasojević sa Fakulteta političkih nauka. On ključni razlog za otvaranje priče o parlamentarnim izborima vidi u – sluđivanju opozicije, koja sada mora da traži rešenje i za tu varijantu. Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma, s druge strane, podseća da je mogućnost raspisivanja prevremenih parlamentarnih izbora Vučić najavio još u julu. „Da li normalan političar može to da kaže u situaciji kada, praktično, ima podršku 247 od 250 poslanika u Skupštini, ako nije svestan činjenice da će vlast formirana nakon nelegitimnih i nelegalnih izbora biti takođe nelegitimna i nelegalna“, pita Milivojević. I odmah odgovara da Vučić jeste svestan da ima ozbiljan problem sa budućom „oktroisanom vladom koja će biti rezultat njegove lične i partijske volje“. On, čak, kaže da je bojkot-opozicija pogrešila što nije konstatovala da je posle nelegitimnih izbora nemoguće imati legitimne organe vlasti - što bi značilo da su ušli u poziciju građanske neposlušnosti dok se ne održe normalni izbori i uvaže njeni zahtevi, ali i zahtevi evropskih predstavnika koji se odnose na demokratsku izbornu proceduru. Milivojević insistira na stavu da Izveštaj EK o napretku Srbije predstavlja veliki problem za Vučićevu vlast. Tezu o osetljivosti na stavove Brisela argumentuje, između ostalog, podsećanjem da je jedino gde se Vučićeva vlast uskladila sa politikom EU bilo priključivanje deklaraciji o osudi nedemokratskih izbora u Belorusiji: „Da se Vlasi ne dosete, da isti tekst ne bude poslat i na beogradsku adresu“, kaže ovaj sagovornik, uz ocenu da je Vučić time „kupio malo vremena“. Koliko je poruka iz Brisela bila neprijatna pokazuje i odnos vlasti prema Izveštaju - od prvobitnog omalovažavanja, do kasnijeg pokušaja da se – potpuno netačno – autorstvo dokumenta pripiše „domaćim faktorima“, odnosno onim poslovičnim „autošovinistima“ bez kojih bi sve ovde procvetalo. A činjenica poznata svima koji prate proces evrointegracija – a samim tim i predstavnicima vlasti i njenim propagandistima – jeste da se u pisanju izveštaja koriste različiti izvori, među kojima su vrlo značajna zvanična dokumenta koja dostavlja sama vlast. U delu Izveštaja koji se odnosi na izbore stoje ocene da su glasači imali ograničen izbor zbog nadmoćne prednosti vladajuće stranke i promovisanja državnih politika u većini vodećih medija, da su brojne preporuke ODIHR ostale nerešene, te da novoformiranu Skupštinu Srbije odlikuje ogromna većina vladajuće koalicije i odsustvo održive opozicije, te da takva situacija ne vodi političkom pluralizmu u zemlji. Kao dodatno „zakucavanje“ na takav dokument, Milivojević navodi ocenu Olivera Varheljija, evropskog komesara za proširenje, inače Vučićevog političkog prijatelja, da je srpski predsednik zloupotrebljavao funkciju i namicao glasove stranci. Vučić će, veruje sagovornik NIN-a, imati sve više pritisaka iz EU. Iako to ne priželjkuje, kaže da ga ne bi čudilo da se, ukoliko Srbija ne postupi prema preporukama, pojave i zemlje koje bi tražile suspendovanje pregovora. A u kontekstu takvog razmišljanja, deluje sasvim logično da će prevremenih parlamentarnih izbora biti, i da je neminovno da izborni uslovi budu popravljeni, kako bi na njima učestvovala opozicija. Spasojević, međutim, kaže da se već može videti da opozicija planira da učestvuje na predsedničkim i beogradskim izborima. A ako Vučić raspiše i parlamentarne, onda je opozicija u problemu – kako da ih bojkotuje ako je izašla na predsedničke i beogradske? I, s druge strane, kako da na parlamentarnim učestvuje bez promene izbornih uslova? On ocenjuje da se za učešće na beogradskim izborima verovatno traži obrazloženje u boljoj medijskoj situaciji i većoj spremnosti ljudi da čuju i drugu stranu, a da se za predsedničke izbore još traži obrazloženje učešća, „što će uticati na kredibilitet bojkot-opozicije, naročito zato što će je drugi deo opozicije podsećati na raniji stav“. Spasojević misli da će izvesni okrugli sto vlasti i opozicije poslužiti kao izgovor svim strankama da učestvuju na izborima – ali veruje i da obećanja opet neće biti ispunjena. Naročito kad je reč o zahtevu opozicije da mediji budu otvoreni šest do devet meseci pre izbora. „Ako raspiše prevremene parlamentarne izbore, Vučić će dobiti ono što je u junu privremeno izgubio – pluralistički parlament, ali i još dve godine vlasti pride“, kaže Spasojević. Pritom, dodaje, ne deluje da bi ti izbori mogli biti poseban izazov za njega. „Jedini donekle problematičan za vlast je Beograd. Predsedničke i parlamentarne dobija - osim ako se opozicija radikalno ne izmeni u narednih nekoliko meseci i ako se ne dese veliki lomovi na svetskoj sceni“, kaže ovaj sagovornik. A da li je moguće razdvajanje izbora? Spasojević veruje da bi to mogao biti jedan od zahteva opozicije, koji bi mogao biti i prihvaćen. I to bi značilo da bi beogradski izbori, na kojima bi opozicija mogla ostvariti solidan rezultat, morali biti pre predsedničkih i parlamentarnih - tako da bi se na njima pojavila sa izvesnim „zaletom“. Drugačiji tajming teško je zamisliti, jer su poslednji beogradski izbori održani 4. marta 2018, a predsednički 2. aprila 2017. Pokušaj organizovanja prevremenih parlamentarnih izbora pre beogradskih bio bi preterano nasilje, jer bi bilo nemoguće objasniti pad vlade sa podrškom gotovo celog parlamenta. I u toj, po opoziciju povoljnoj varijanti organizovanja beogradskih izbora pre predsedničkih i parlamentarnih, postavilo bi se, međutim, pitanje njenog kapaciteta da izdrži višemesečnu kampanju. Sagovornici NIN-a slažu se u oceni da bi promena načina izbora predsednika, čime bi otpala čak i mogućnost raspisivanja predsedničkih izbora – o parlamentarnim da ne govorimo – bila potpuno neverovatan scenario. „Ovakav parlament ne sme da usvaja ni ozbiljnije zakone, a kamoli da menja Ustav. Promena načina izbora predsednika značila bi promenu sistema, a to je nemoguće bez referenduma“, kaže Milivojević. Spasojević jedinu mogućnost za promenu načina izbora predsednika vidi u slučaju da bude postignut dogovor o Kosovu, pa da onda, posle toga, dođe do šire društveno-političke reforme. Ali, dodaje, ni to ne bi bilo lako zamisliti s obzirom na činjenicu da Vučić baš voli direktne izbore. A teško da, sa ovakvom kontrolom medija i svega postojećeg, ima razloga da strahuje od ishoda predsedničkih izbora - bez obzira na popularne teorije o smeni vlasti na predsedničkim izborima, za koje Spasojević kaže da su bile posledica spleta okolnosti i konteksta, a ne zakonitost. Brutalna propagandna mašinerija zato i postoji: da svakog ko deluje kao pretnja zablati za nekoliko dana. I da nikako ne dozvoli ponavljanje događaja iz prošlosti.