Moćne pozicije bez realne moći

Pravo da biraju i da budu birane žene su u Srbiji osvojile puškom, ravnopravnim učešćem u Drugom svetskom ratu, ali pola veka nakon prvih sufražetkinja. Još samo pola veka od te 1946, od trenutka kada je Mitra Mitrović postala prva ministarka u Srbiji, istorijski je tren koji i to pravo čini labavim i može začas da se okrene u rikverc. Najprosperitetnije zemlje, poput Norveške, još uvek pribegavaju kvotama i to ne većim od Srbije. Zato je logično da su kvote o učešću žena u institucijama još uvek potrebne Srbiji, da pozitivna diskriminacija nije prerasla u ograničenje i da je izlišno očekivati da bi žene u ovom trenutku osvojile više od onog što se „muškim“ listama nameće kao obaveza. Šta će, međutim, promeniti poslednji zahtev predsednika Republike mandatarki Ani Brnabić da jednu polovinu nove vlade čine žene kad i najmoćnija među njima, ministarka za građevinarstvo, infrastrukturu i saobraćaj, potpredsednica Vlade i SNS-a i šefica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, u znak kritike u Narodnoj skupštini na poklon ne dobija komad otpalog asfalta nego roze donji veš? Diskriminacija u komunikaciji moguća je, dakle, uprkos konstantnom povećanju udela žena u politici. Po učešću žena u parlamentu Srbija se visoko kotira čak i u svetu, na 27. od 190 mesta. Taj broj je konstantno rastao - od 1,6 odsto 1990. do skoro 40 posto u prethodnom sazivu. Bio je i do 20 posto pre tzv. transformacije društva. Uvođenjem prvih kvota, obavezne trećine na svim nivoima, 2011, broj žena u Narodnoj skupštini je rastao, ali ne i njihova moć, pa istovremeno svega četiri od 21 ministarskog resora vodi žena. Istraživanje Nacionalne koalicije za decentralizaciju pokazuje da se, naprotiv, najveći pomak jeste dogodio u domenu pomeranja moći i da Srbija u tom smislu ima vrednosti iznad zemalja EU, ali da su, uprkos tome, žene gotovo nevidljive u organima izvršne vlasti na lokalnom nivou. Predsednice su u samo 12 opština i gradova (do poslednjih izbora), u 23 opštine nema nijedne žene u veću, a u trećini opština u Srbiji zastupljenost odbornica je ispod zakonskog minimuma. Tatjana Đukić Živadinović iz NKD sa sedištem u Nišu, koji je prvi put dobio gradonačelnicu i uz to još tri žene na najvažnijim funkcijama u kabinetu, kaže da kvote za manje zastupljeni pol jesu preduslov suštinske reprezentacije, ali da u uslovima centralizovane moći ne donose realnu promenu. Poslednja izmena izbornog sistema koja garantuje veću zastupljenost žena je, po sagovornici NIN-a, takođe bila kozmetička, jer u praksi ova izmena i dalje ne garantuje da će parlament činiti 40 posto žena, s obzirom na to da u slučaju gubitka mandata ili povlačenja sa funkcije, odlaska na porodiljsko ili trudničko odsustvo, mandat žene ne preuzima žena, već naredni kandidat sa izborne liste, što je gotovo uvek muškarac. „Da se neko zaista bavio ovom temom, da je postojala kvalitetna javna rasprava i volja da se zaista čuje glas žena, ovaj nedostatak bi bio otklonjen. Meni deluje da je ova najava samo još jedan prljavi trik koji služi za kupovinu političkih poena i nastavak strategije kojom se pitanje rodne ravnopravnosti instrumentalizuje u obračunima vlasti sa političkim neistomišljenicima. Ovakve ’revolucionarne želje’ služe samo učvršćivanju narativa – da naprednjaci brinu o ženama, dok opozicija bije žene. U oba slučaja, primećujemo, žene su percipirane kao objekat.“ Đukić Živadinović podseća da su u avgustu prošle godine Predsedništvo čuvale ženske pripadnice Kobri, isključivo kako bi se opozicioni blok prikazao kao nasilan. „Na pitanje novinarke Studija B šta će biti ukoliko opozicija bude napala ove žene, predsednik Vučić je odgovorio: moraćemo da zaštitimo žene. Mislim da ova izjava jasno ilustruje u kakvom su položaju žene u Srbiji, čak i pripadnice specijalnih jedinica. Slična taktika je bila na delu i kada je u martu 2019. deo demonstranata upao u zgradu RTS-a, kao i kada je u aprilu 2019. nekoliko opozicionih lidera pokušalo da uđe u Skupštinu grada Beograda, te su ih zaustavile žene koje rade u Skupštini.“ Činjenica je, kaže sagovornica NIN-a, da na pristup žena političkoj moći negativno utiče autoritarna politička kultura, koja se, između ostalog, ogleda kroz primitivizam, verbalno i fizičko nasilje, seksizam i mizoginiju u javnom prostoru. „Takođe, značajni uticaj ima i izborni sistem, koji garantuje nekontrolisanu moć političkim partijama, koje u Srbiji funkcionišu kao konzervativne organizacije, dominantno maskulinog karaktera.“ Ako ipak dobronamerno pretpostavimo da je predsednik baš zato odlučio da uputi zahtev mandatarki, a sam Aleksandar Vučić kazao je da želi da pokaže kako su „žene jednako sposobne i sposobnije da obavljaju državničke funkcije“ moć na tim funkcijama i tako je ograničena, u najboljem slučaju - jednako moći njihovih kolega - centralizovanim odlučivanjem u stranci. Neslavna sudbina prve i jedine ministarke finansija Diane Dragutinović služi kao ogled šta zapravo znači funkcija bez autonomije u odlučivanju. Šovinistima služi i kao primer upropašćene šanse i pokriće da žena, ipak, jeste upravljala kasom. Prva predsednica vlade u istoriji Srbije, u prethodnom mandatu nije ni krila da račune polaže na Andrićevom vencu. Tako LGBT zajednici nije vredelo što je ona i prva gej osoba na toj funkciji. Naprotiv, Ana Brnabić gurnula im je, privilegovana svojom moći, prst u oko primajući čestitke što je sa svojom partnerkom dobila dete iako to pravo nije zakonski inicirala za sve. Predrag Azdejković, LGBT aktivista i glavni i odgovorni urednik gej magazina Optimist, u činjenici da Ana Brnabić „nije učinila ništa“ za LGBT populaciju - da nijedan od zahteva Parade ponosa koju je redovno posećivala tokom svog mandata nije ispunjen, niti ima naznake da će u narednom periodu biti donet neki zakon koji bi poboljšao položaj LGBT populacije - vidi lekciju za borkinje za ženska prava. Azdejković ističe jedino da seksualna orijentacija premijerke koja je svakodnevno u medijima doprinosi smanjenju homofobije. „Iako je to LGBT aktivistima izgledalo kao šarena laža, na simboličkom nivou to je bilo i još uvek je značajno. Nažalost, LGBT aktivisti nisu iskoristili što na najmoćnijoj poziciji u državi imaju LGBT osobu i na našim greškama treba da se uče aktivistkinje za rodnu ravnopravnost! Odlično je što će polovinu vlade činiti žene, jer je to argument koji se može koristiti da se svakodnevno vrši pritisak na državne organe da doprinose rodnoj ravnopravnosti. Muž ubio ženu dok polovinu vlade čine žene. Muž pretukao ženu dok polovinu vlade čine žene. Trudnica dobila otkaz dok polovinu vlade čine žene. Šef seksualno uznemiravao koleginicu dok polovinu vlade čine žene… I tako svakog dana, dok se ne dosadi bogu i narodu i ta progresivna vlada ne učini nešto.“ Od Milke Planinc, čelične lejdi SFRJ, poznate po rigidnim ekonomskim merama, do Nataše Mićić, predsednice Skupštine u jednom od najtežih trenutaka za obavljanje te funkcije - žene nisu ni odlučivale u odsudnim trenucima. Neko bi rekao da se u grotlu DOS-a i Mićić srazmerno funkciji nedovoljno pitala, ali iza nje je ostalo proglašenje vanrednog stanja, kojim su ukinuta brojna građanska prava i otpočinjanje, po nekim mišljenjima, sporne akcija Sablja. Nakon dvostrukog neuspeha izbora za predsednika Srbije, postala je vršilac dužnosti predsednika i tu ju je zateklo ubistvo premijera. Mićić za NIN kaže da se ovaj predlog može samo pozdraviti, jer su ženama još uvek nedostupni resori finansija i sile. „Za razliku od okruženja, Srbija još uvek nije imala ženu koja upravlja - policijom i odbranom. Najvažnije je uvek koja i kakva se politika vodi, ali ovo svakako treba pozdraviti. Takvi koraci nisu dovoljni, ali su neophodni, a kroz rad u Skupštini se pokazalo da su žene spremnije na razgovor i tolerantnije, što je korist i za celo društvo.“ Među prvih deset poslanika sa najdužim stažom su, pored Nataše Mićić, još dve žene - Vjerica Radeta, takođe sa 15 i Gordana Čomić sa 19 godina provedenih u Skupštini. U tim mandatima Čomić se istakla borbom za rodnu ravnopravnost, a poslednji put je na većoj zastupljenosti žena insistirala, dok su njene stranačke kolege bojkotovale rad parlamenta, predlažući kasnije usvojene izmene izbornih zakona, kojim se nalaže zastupljenost žena na listama od 40 posto. Tom se broju, sa 38 posto, približio i prethodni saziv, a Čomić, kojoj mediji licitiraju mogućnost da postane ministarka iz opozicionih redova, nije se odazvala pozivu NIN-a. Sastav vlade, s Gordanom Čomić ili bez nje, jedino će pokazati da li i predsednikov drugi zahtev - da se oforme ministarstva za ravnopravnost i za demografiju- služi, između ostalog, popunjavanju kvote iz prvog zahteva i raspodeli žena po „ženskim temama“ ili će i podela ono malo moći što ostaje u Vladi biti ravnopravna.