Strategija noja

Posle svega što smo pokušali, i mnogo više glume da nešto pokušavamo, ispada da najbolja šansa za bolje srpsko-albanske odnose leži u tome što mlade generacije Srba ta tema ne zanima. To bi mogao biti napola šaljiv zaključak istraživanja sprovedenog u okviru projekta ALVED. Ispod te engleske skraćenice sa značenjem „Jačanje lokalnih glasova u cilju ravnopravnog razvoja“ smestio se dugoročni projekat britanske vlade koji sprovodi nekoliko nevladinih organizacija sa sedištima u Beogradu, Prištini, Mitrovici, Londonu i Pragu. Ambiciozno istraživanje bavilo se i time kako o našim nemirima pišu srpski i kosovski mediji, i time šta o njima misle Srbi i kosovski Albanci. Fokus grupe jesu bile relativno uske – učestvovalo je po osamnaestoro Srba i Albanaca, pri čemu su birani ispitanici „umerenih stavova“ – ali neki nalazi zanimljivi su i nezavisno od srpsko-albanskih bespuća. Istraživači su, recimo, u više navrata podvukli kako se srpske „mlađe generacije, to jest ljudi od 18 do 30 godina, očigledno ne interesuju mnogo za nacionalna politička zbivanja“. Za ilustraciju su izabrali citat „25-godišnjaka visokog obrazovanja“. „Nije da ne znam ništa o tome, ali mnogo sam više usmeren na teme koje me zaista zanimaju. Bavim se ekonomijom i mnogo je volim. Ona me zanima. Pratim sve što mogu da nađem o ekonomiji u našoj zemlji, i vidim da se preteruje i u pozitivnome i u negativnome. Ali od dnevne politike više me zanima šta su radili moji prijatelji, gde ćemo izaći, šta je novo u svetu muzike, filma, tehnologije.“ Ispitanica opisana kao „27-godišnjakinja srednjeg obrazovanja“ tvrdi da je naslovnice srpskih dnevnih novina i internet portala podsećaju na ono od čega pokušava da pobegne. Govori o tamama i temama od kojih se okreće želudac. Zanima je umetnost i „totalno je fokusirana na nju“. Srednja generacija ispitanika (od 30 do 45 godina) i starija (od 45 do 55) mnogo su političnije, tvrde istraživači, a ta se razlika prenosi i na „kosovsko pitanje“. Ili „crnogorsko“, svejedno. „Neke moje kolege kosovski su Albanci ili su rođeni u Crnoj Gori. Jednostavno izbegavamo teme koje bi mogle da stvore neprijatne situacije. Razgovaramo o sportu, muzici, poslu. Nikada mi ne bi palo na pamet da započnem razgovor o Kosovu ili dešavanjima u Crnoj Gori. Da budem iskren, o tome se ni ne informišem. Znam da postoje sukobi, ali jednostavno nisam zainteresovan. Ne želim o tome da mislim“, rekao je „srednje obrazovani 25-godišnjak“. U redu, jasno je zašto čovek ne želi da priča o Dečanima ili Cetinju sa kolegama; te bi teme posvađale i etnički čistu kancelariju ili proizvodni pogon. Ali istraživači insistiraju na tome da „mlađe generacije jasno odbacuju sve zapaljive političke teme“. Dodali su i fusnotu kako bi objasnili da su istraživali i pred nedavne srpske izbore, i da „snažno zaključuju da mlađe generacije pokušavaju da se uklone od bilo čega što bi moglo da ih uvuče u konfliktnu situaciju“. Daju i zanimljiv primer: „Ovaj neobičan stav mladih lepo je ilustrovan slučajem u kome je tokom razgovora pomenuto ’lupanje u šerpe’ tokom karantina. Bilo je jasno da dvoje ispitanika različito vrednuju tu inicijativu. Ali istog trenutka kada su shvatili da su im stavovi sukobljeni, oboje su skrenuli u neutralnu temu, u kojoj su stvorili ’manevarski prostor’ za opuštenu komunikaciju. Moglo bi se reći da to karakteriše njihova politička gledišta”, zaključuju istraživači. Ispitanici stariji od trideset godina, pak, „jasno su pokazali“ da ih sve ovo zanima, ali takođe „sa fusnotom“. Ne onom koju dodajemo imenu Kosova, već emotivnom. „Starije generacije ovakve teme prate sa povišenom pažnjom, ali bez ’preteranog’ emotivnog naboja“, napominju istraživači. Jedni su Srbi, dakle, nezainteresovani, a drugi isceđeni, i to ih dovodi na isti teren. „Mlađe generacije intuitivno, a starije generacije racionalno stižu do istih zaključaka: 1) političke i medijske manipulacije i naizmenično paljenje i gašenje vatre u odnosima Srbije i Kosova, očigledne su na obe strane, 2) trenutna situacija je neodrživa, i očekuje se rešenje koje će nametnuti EU i SAD, 3) došlo je do ’apsolutnog zamora materijala’ , i ishod, kakav god bio, očekuje se bez mnogo strasti, kao neizbežan.“ Naravno, treba podsetiti da je uzorak bio skroman, i da su ispitanici birani po umerenosti. No ako pretpostavimo da većina ljudi u svakom društvu ili ima umerene političke stavove ili se makar u javnom životu ponaša kao da ih ima, i tih osamnaest ispitanih mogu da budu nekakva indikacija stanja svesti među Srbima. Što se tiče kosovskih Albanaca, ukratko, i među njima se može uspostaviti starosna gradacija, barem u stepenu pesimizma. Najmlađa grupa misli da su odnosi Kosova i Srbije isti kao što su bili, to jest da ih praktično nema, za šta je sva odgovornost na političarima. Srednja generacija smatra da su odnosi loši, i da se kreću ka gorima. Starija tvrdi da su odnosi ekstremno loši, i da se neće popraviti u narednim godinama. „Dok u analiziranom uzorku srpske javnosti možemo da primetimo znake spremnosti da se prihvati da je odgovornost za trenutno stanje obostrana, ispitanici sa Kosova, čini se, smatraju da su Srbi jedini – ili barem pretežno – odgovorni za ovakvu situaciju“, zaključuju istraživači. Ako je to zaista stanje duhova, zanimljiv je nalaz da je u medijskoj sferi obrnuto. Istraživači su čitali tekstove objavljene u februaru ove godine u pet srpskih i pet kosovskih medija nacionalnog domašaja. Svi izabrani srpski mediji poslušno marširaju u državnom stroju, većinom su i „tabloidi“, pa je možda bilo i neizbežno da istraživači zaključe kako je srpsko novinarstvo grdnije od kosovskog. „Mada se može zaključiti da narativi i srpskih i kosovskih medija više dele nego što spajaju, postoje značajne razlike. Mediji u Srbiji su eksplicitniji i senzacionalizmom, lažnim vestima i veoma emotivnim novinarstvom potpuno gaze profesionalnu etiku. Kosovski mediji izbegavaju profesionalno neprihvatljive narative, što se može ilustrovati time da u njima nismo mogli da pronađemo reč ’škija’, za razliku od srpskih medija i reči ’šiptar’“, sumira se u istraživanju. Da ne zamaramo brojkama, srpski ispitanici, barem oni zainteresovani, potvrdili su ovaj nalaz lako se prisećajući izraza poput „ratni zločinac“, „koljač“, „bandit“, „takozvani predsednik“, „lažni premijer“, „šiptarski nacionalista/ekstremista“ i sličnih fraza sa naslovnica srpske štampe. „Veliki deo ispitanika zaključuje da najviši državni organi – a pre svega predsednik Srbije – stvaraju sliku u kojoj mi uvek trpimo nepravdu i zahteve za sve većim ustupcima, dok druga strana, uz podršku brojnih međunarodnih saveznika, ispostavlja ekstremne zahteve i ne pristaje ni na kakve ustupke ili kompromise“, piše u istraživanju. Završna zanimljivost je to što većina ispitanih Srba smatra da takva vizija srpsko-kosovskih odnosa najbolju prođu ima među starijima od 60 godina i među ljudima nižeg obrazovanja. Taj pogled sa visoka uzgred podseća i na to da su mlađi i obrazovaniji Srbi voljni da ratuju, ali protiv sopstvenog plebsa.