Teško breme američkih izbora

Kada su punktovi na Berlinskom zidu 9. novembra 1989. godine konačno otvoreni, bilo je pitanje trenutka kada će se otvoriti i pitanje o ujedinjenju Zapadne i Istočne Nemačke. Neki od najmoćnijih evropskih glavešina su otvoreno sumnjali da Evropa može da preživi taj proces. „Promena posleratnih granica može da ugrozi i stabilnost međunarodnog poretka i našu bezbednost“, rekla je tad premijerka Velike Britanije Margaret Tačer, a francuski predsednik Fransoa Miteran bio je još konkretniji – velika Nemačka bi nas vratila u 1913. godinu i uspon nekog novog Hitlera, rekao je. Plan premijera Zapadne Nemačke Helmuta Kola iz 1989. o ponovnom ujedinjenju zahtevao je pregršt taktičkih poteza raspoređenih u deset godina. Razlike između zapadnih kapitalističkih parcela i DDR su naprosto bile prevelike: dok se od 1949. do 1952. godine na zapadnu stranu slilo 18 milijardi današnjih evra ulaganja i bespovratne pomoći, istočnu stranu je samo do početka šezdesetih nelegalno napustilo čak 3,5 miliona ljudi. Pa opet, ove države su se spojile već 3. oktobra 1990. godine. Neki bi rekli da je danas, na tridesetu godišnjicu ujedinjenja, Nemačka evrom uspela ono što joj sredinom 20. veka nije pošlo za rukom, čizmom i puškom – naime, da pokori celu Evropu. Uz izvesne ograde, Tačer i Miteran su bili u pravu. Ako će EU i preživeti Bregzit, čak i smanjenje nemačkog angažmana bi je ozbiljno ugrozilo. Sva iole važnija evropska pitanja od 2008. do danas – od molbi prve Sirizine vlade da se grčki dugovi ispitaju i restrukturiraju, do 750 milijardi evra teškog plana pomoći članicama EU usled korona-krize – imala su nemački odgovor. Trenutna predsednica EK Ursula fon der Lajen je bivša nemačka ministarka odbrane. Prvog dana jula, Nemačka je preuzela šestomesečno predsedavanje Savetu EU, i to pod geslom: „Učinimo Evropu ponovo jakom. Zajedno.“ Osoba koja u Savetu EU ima ubedljivo najduži staž upravo je nemačka kancelarka Angela Merkel. I, iako se o njoj nipošto ne može pričati kao o novom fireru, teško je ne podsetiti da državom rukovodi punih petnaest godina, svega godinu dana manje od Helmuta Kola kao drugoplasiranog na večnoj listi najdugotrajnijih nemačkih kancelara. Prvoplasirani će uvek biti Oto fon Bizmark. Međutim, iako se Nemačka danas nalazi u nesporno najkomotnijoj poziciji od svih zemalja na Starom kontinentu, nemalo je izazova koji mogu da je zažuljaju. Ne misli se tu na izveštaj EK iz 2015, prema kojem će 2060. Nemačka imati čak deset miliona stanovnika manje, što će u perspektivi opteretiti njen penzioni budžet i što će je s prvog svući na treće mesto najmnogoljudnijih država Evrope, iza Velike Britanije i Francuske. Ne, prvi test bi mogao da bude već 3. novembra. „Tada počinju najvažniji izbori za predsednika SAD u istoriji Nemačke i njihovi su rezultati važni za Nemačku bezmalo koliko i za samu Ameriku“, rekao je nedavno DŽon M. Kenig, bivši američki ambasador u Nemačkoj i podsetio da su geopolitičke okolnosti na pragu 2021. drugačije od onih iz 2016, a kamoli onih od pre trideset godina. Ako je DŽFK 1963. u zapadnom Berlinu pobednički uzviknuo: „Ja sam Berlinac“, pobravši simpatije cele Zapadne Nemačke, Ronald Regan je 1987. dopreo i do građana Istočne Nemačke čuvenim pozivom Mihailu Gorbačovu da „sruši ovaj zid“. (Doduše, nekoliko meseci nakon instaliranja nuklearnih raketa na nemačko tle, što je brojne Nemce uznemirilo.) S druge strane, Angela Merkel se u obraćanju studentima Harvarda iz maja ove godine posredno obratila i Trampu, poručivši im da „sruše ovaj zid neznanja i zatucanosti“. Šta se sve desilo u međuvremenu? Za početak, Trampov intervju iz 2015. u kojem bez ikakvih argumenata kritikuje Tajm što je za ličnost godine izabrao Angelu Merkel, koja je, tvrdio je, „od Nemačke napravila jedno tužno, tužno mesto“. Kada je dve godine kasnije nemačka kancelarka otišla u prvu zvaničnu posetu Trampu, novoizabrani predsednik narandžaste kose je odbio da se s njom rukuje. Godinu dana kasnije ju je nazvao „zatočenikom Kremlja“ zbog uvoza ruskog gasa – posla koji je otpočeo još pod prethodnim kancelarom, Gerhardom Šrederom. Potom ju je kritikovao što Nemačka za odbranu ne izdvaja dva odsto BDP-a, koliko je načelno dogovoreno među članicama NATO-a. Inače, dogovor poštuje devet od 28 članica, od kojih samo SAD, Velika Britanija i Poljska spadaju među krupnije ekonomije. Naposletku joj je umesto Ričarda Grenela za ambasadora poslao Daglasa Mekgregora, osvedočenog ženomrsca, islamofoba i osobu koja je svojevremeno kritikovala proces nemačke denacifikacije. Otprilike u isto vreme, dakle u julu ove godine, najavio je premeštanje 12.000 od 35.000 američkih vojnika iz vojnih baza u Nemačkoj u vojne baze u Italiji i Belgiji, koje, inače, za odbranu izdvajaju dva puta manje od Nemačke. Nije ova odluka posledica vojne strategije, kako je sugerisao Mark Epser, američki ministar odbrane, već je nešto između šamara i ucene Berlinu. Sedam godina je prošlo otkako je Edvard Snouden obznanio da je američka Nacionalna bezbednosna agencija između ostalog prisluškivala i privatni telefon Angele Merkel. „Ponašate se kao Štazi“, rekla je Obami u telefonskom razgovoru koji je potom pustila u javnost. Sve do kraja 2016. godine, dve velesile su krpile odnose kako su znale i umele. Pre no što situacija postane nepopravljiva, zvanični Berlin se istinski nada da će se potkraj godine u Beloj kući naći DŽo Bajden. Ako ni zbog čega, onda zbog povratka normalnog diplomatskog tona. Doduše, pojedinci poput Karsla Masale, profesora međunarodnih odnosa na minhenskom Bundesver univerzitetu, podsećaju da postoji šansa da se trampovske politike nastave i pod Bajdenom. Vašington nakon Bregzita traži partnere u Evropi, podseća on, i to ne mora obavezno biti Berlin. Pritom, Kina će u godinama, a možda i decenijama pred nama biti glavni fokus Vašingtona, a ne rasklimatana EU. „Obe američke partije sve više tvrde da Evropa, a samim tim ni Nemačka, nisu dovoljno doprinele kvalitetnoj bilateralnoj saradnji i ne bi me čudilo da Bajden zadrži oštriji prekoatlantski kurs“, rekao je on. Istovremeno, nemačka hegemonija u Evropi bila bi ozbiljno poljuljana odsustvom američke podrške. Već povremeno pukne po šavovima – zemlje Višegradske grupe jasno stavljaju do znanja da žele više suvereniteta, ali i udela u evropskom odlučivanju, a slično njima se ponaša i sve više nemačkih glasača. Najveća opoziciona partija u Bundestagu, ekstremno desničarska Alternativa za Nemačku (AfD), jaše na talasu koji je pokrenuo Tramp – naime, na talasu antimigracione retorike, belačkog identiteta i suverenizma. Parlamentarni izbori pre tri godine su im doneli 89 od 709 poslaničkih mesta i nema sumnje da će izbore sledeće godine dočekati spremniji no ranije – možda upravo pod Trampovim ideološkim, pa i političkim pokroviteljstvom. Istini za volju, zeleno-leva koalicija zajedno ima 136 poslaničkih mesta, a izbori za Evropski parlament prošle godine pokazali su njen stabilan rast popularnosti. Zanimljivo je što unutar ove koalicije ipak ne postoji konsenzus o budućnosti evropskog projekta. Iako Nemačka upravlja Evropom svojom veoma dugom rukom, iako sve više Nemaca upravo to više ne želi, činjenica je da budućnost Nemačke, pa i EU, i dalje u najvećoj meri zavisi od vladajuće Hrišćansko-demokratske unije i, u manjoj meri, od njenih koalicionih partnera socijaldemokrata. Međutim, to nisu obavezno dobre vesti po Angelu Merkel. Kada je pre dve godine na partijskim izborima takoreći prepustila CDU svojoj štićenici Anegret Kramp Kanenbauer, koju su mediji prozvali „mini-Merkel“ ili AKK, delovalo je da će se prenos moći unutar partije bez većih problema odraziti na federalnom nivou. Ali, kada AKK tokom lokalnih izbora pre deset meseci nije uspela da disciplinuje sopstvene saradnike u saveznoj državi Tiringiji, koji su bili namereni da podrže AfD kako predstavnik Levice ne bi postao lokalni premijer, odustala je od kancelarske fotelje, ali i od rukovođenja partijom, bar do izbora novog predsednika. Saradnja s ekstremnom desnicom se u Nemačkoj iz dobro poznatih razloga smatra velikim prestupom i činjenica da se odvila takoreći pred budućom najmoćnijom osobom u Nemačkoj, a možda i Evropi, nije ulivalo nadu centristima. Opet, slučajno ili ne, Tiringija se nalazi između Saksonije i Hesena, ili između siromašnog Drezdena i bogatog Frankfurta. Predstavlja geografsko srce Nemačke koje sadrži pomalo od oba sveta nasleđena iz perioda Hladnog rata, i, ako se budućnost nemačke predstavničke demokratije bude precrtavala po njenom iskustvu, šansa da se Miteranova bojazan ostvari eksponencijalno raste. Iako je Istočna Nemačka nesumnjivo profitirala činom ujedinjenja sa Zapadnom Nemačkom, nekoliko prošlogodišnjih istraživanja jasno pokazuje da su razlike unutar same države i dalje dovoljno velike da proizvedu političke posledice. Stopa nezaposlenosti u Istočnoj Nemačkoj je 1994. iznosila 14,8, a danas je svedena na 7,1 odsto. Međutim, na Zapadu je 1994. iznosila tek nešto više (8,1), a danas je spuštena na 5,1 odsto. Godišnja neto primanja su u Istočnoj Nemačkoj porasla s 11.000 na 31.300 evra, što je i dalje osetno manje od oko 35.000, koliko iznosi na Zapadu. Naposletku, dok 91 odsto stanovnika nekadašnje Zapadne Nemačke veruje da je demokratija najbolji oblik uređenja, isto uverenje na istoku deli svega 78 odsto stanovništva, što je izuzetno nizak postotak za 2020. godinu. Naročito pred predstojeće parlamentarne izbore, koji će se održati od avgusta do oktobra 2021. godine. Ako će svet kraj ove godine budno pratiti trku Trampa i Bajdena, narednog leta će pod lupom biti Nemačka.