Uništene su sve ljudske vrednosti

Veliki uspeh koji u svetu postigne umetnik sa ovih prostora, retko nalazi mesta u medijima i javnosti. Tako je neopaženo prošla vest da je Srboljub Dinić, naš odavno proslavljeni dirigent sa dužim stažom rada u inostranstvu, a poslednjih godina u Nemačkoj, nedavno postavljen za generalnog muzičkog direktora u kući koju vodi, koja već u svom nazivu na originalnom nemačkom (Generalmusikdirektor) nosi jednu specifičnost. „Ta funkcija je najviša funkcija koju jedan dirigent može imati u Nemačkoj, ali i u svetu“, pojašnjava nam Srboljub Dinić na početku razgovora za NIN. „Dijapazon mojih obaveza je tako vrlo širok. Pored umetničkog dela posla, a to podrazumeva nastupe, planiranje sezone kako simfonijske tako i operske, prisustvovanje audicijama orkestra, solista i hora, planiranje stalnog ansambla, postoji i „politički“ deo a to je pre svega odnos sa medijima i političkim strukturama... Obaveza je ogromna, ali je isto tolika čast i zadovoljstvo za mene da kao prvi Srbin u istoriji budem na tom položaju. To mi daje i odrešene ruke da budem kreativan i razvijam orkestar i teatar u pravcu koji sam zamislio. Kako iz te perspektive posmatrate ono što ste dešava u zemlji iz koje ste potekli? Kad god pomislimo da nam se gori scenario ne može dogoditi, posrnemo dublje... S interesovanjem pratim šta se dešava u našoj zemlji, pre svega zato što i dalje obožavam svoju zemlju i strašno sam ponosan što potičem iz Srbije. Drugi motiv je taj da cela moja familija i mnogi moji prijatelji još tamo žive. I potpuno sam konsterniran stvarima koje se kod nas dešavaju. Bezobzirno uvođenje diktature jedne partije u svim sferama društvenog života je pogubno za svaku zemlju. Još gore od toga je to praistorijsko idolopoklonstvo jednoj osobi. Nažalost, smatram i da je opozicija, koja po mom skromnom mišljenju nikada nije bila slabija, uveliko doprinela ovakvom stanju. Mito, korupcija, afere, kriminal na državnom nivou, nepotizam, postavljanje na važne funkcije ljudi koji su preko noći stekli neke sumnjive diplome na nekim još sumnjivijim školama, stranačko zapošljavanje, degutantni tabloidi i mediji kao sluge vlasti, nemilosrdno obračunavanje sa svima koji ne misle isto kao predsednik Srbije i njegovi čauši samo su neki od elemenata svakodnevnog života tamo. Bavite se klasikom koja je gotovo prognana sa televizijskih kanala, smatra se elitističkom, namenjenom uskim krugovima, kojih ima sve manje i manje. Da li je to samo jedan od primera kojim gledamo u oči sunovratu jednog društva? Nije nikakvo čudo što klasična muzika dobija sve manji prostor na televiziji ili je više uopšte i nema. Ne smatram da je ona elitistička, ali smatram da se veza sa klasičnom muzikom neguje još od detinjstva, preko obrazovnih institucija, putem koncerata za decu i sličnih manifestacija. A kako je to uopšte moguće?! Koliko uopšte orkestara klasične muzike i takvih festivala ima kod nas? Svi orkestri van Beograda se bore za opstanak, neki od njih koji su stari i do sto godina, kao na primer Subotički simfonijski orkestar, pred gašenjem su. A kako i da negujete tu vrstu umetnosti ako od osamdesetih naovamo vlada šund? Pogledajte šta se prezentuje narodu na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Svedoci smo nakaznih rijaliti programa iz „kuhinje“ Mitrovićeve televizije, kao i nekih drugih, naprosto se utrkuju ko će biti prostiji i odvratniji. Ko je uzor mladim ljudima sada? „Silikonske“ pevačice, kriminalci, ljudi bez obrazovanja, stila i imalo kulture. Imamo toliko sjajnih umetnika – Nemanja Radulović, Stefan Milenković, Roman Simović, Milijana Nikolić, Željko Lučić i još mnogo, mnogo sjajnih mlađih umetnika koje javnost skoro i ne poznaje. I umesto da kao zemlja budemo ponosni na njih, oni se „guraju pod tepih“. I šta onda treba uraditi da se poveća medijska pa samim tim i kulturološka pismenost našeg društva? Hitno mora da se promeni odnos prema kulturi. Potrebno je da se donese zakon o tome da televizijske stanice sa nacionalnom frekvencijom moraju jedan određeni broj sati na dnevnom nivou da emituju emisije iz kulture. Nekad je, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, postojao porez na šund. Trebalo bi rijaliti programe oporezovati, ko želi da gleda takvo ruglo treba za to da plati. Potrebno je da ljudi shvate da je sve to samo sistematsko zaslepljivanje i zaglupljivanje naroda da bi se njime lakše vladalo. Imamo izvanredna arheološka nalazišta, prelepe muzeje, znamenite ljude iz prošlosti, vrhunske umetnike iz svih oblasti. Ministar kulture, ko god to bio, morao bi mnogo više da radi na povećanju važnosti opšte kulture i umetnosti u našoj zemlji. Izgovor da političari imaju preča posla je nedopustiv. Nedostatak novca takođe nije izgovor, kao ni čuvena rečenica „ne mogu, ruke su mi vezane“. Da li mislite da onda političari imaju volju samo za sebe, svoje fotelje i plate? Dok se sete naroda, biće isuviše kasno? Bez pomoći politike nemoguće je podići kulturu na pijedestal koji ona zaslužuje. Daću vam primer Nemačke. Na početku pandemije, ova zemlja je za kulturu odvojila pedeset milijardi evra. Sve kulturne institucije rade, preko 150 orkestara, 80 operskih kuća, ogroman broj dramskih pozorišta kao i svi muzeji su otvoreni. Gubitke koje imamo u smislu redukcije publike, nadoknađuje lično nemačka vlada. Mislim da je upoređivanje profesionalnih političara iz zemalja kao što su Nemačka, Austrija ili Švajcarska sa našima potpuno besmisleno. Za svojih 25 godina boravka u inostranstvu doživeo sam samo nekoliko političkih skandala. Jedan od najtalentovanijih nemačkih političara koji je najviše obećavao pre petnaestak godina, Karl Teodor cu Gutenberg, tada u funkciji ministra odbrane, zbog odluke univerziteta u Bajrojtu o plagijatu njegove doktorske disertacije, odlučuje da se povuče sa mesta ministra. Od tada više nikada nije izabran ni na jednu političku funkciju. Mislim da sam time sve rekao; naši političari bi se na ovo verovatno samo nasmejali. U kojoj zemlji na svetu postoji da rektorat najjačeg univerziteta, kao što je beogradski, proglasi doktorski rad jednog ministra za plagijat i da to nema nikakve posledice?! Gde to postoji da bivši predsednik Srbije kao i mnogi ministri i političari diplomiraju i doktoriraju u rekordnom roku?! I oni bi trebalo da se brinu o kulturi? Apsurd! Kako vam izgleda Evropa i svet u vremenima u kojima smo počeli život u novim okolnostima? U 2020. godini ništa nije onako kako je bilo ranije... Evropska unija je nažalost pokazala da i nije tako ujedinjena i jedinstvena kada su u pitanju ovakvi problemi. Mnogi su očekivali jedinstveni i zajednički način odbrane od pandemije, ali je to izostalo. S druge strane, izglasan je paket pomoći do sada neviđenih razmera od 750 milijardi evra kao samo početak rešavanja ekonomske krize izazvane kovidom-19. U jednoj grupi su bile Nemačka, Francuska i Italija koje su po svaku cenu htele da proguraju paket mera, a s druge strane „škrta“ četvorka predvođena Austrijom, veoma sumnjičava prema načinu podele pomoći. Na kraju su se kao i uvek u demokratskom svetu, u interesu svojih građana i nagodili. Situacija se polako normalizuje, industrija je počela sa radom, trenutno se poslovno nalazim u Bolonji, Italijani se pridržavaju propisa ali su ulice, restorani i barovi puni kao ranije. Nažalost, mnogi režimi su baš u ovakvim situacijama pokazali svoje pravo, autoritarno lice. Ne mislim da je njihovo lice novo, samo su ga prikrivali i uvijali u „veo“ demokratije. Način na koji se predsednik, premijer i krizni štab u Srbiji obraćaju građanima je skandalozan i nedopustiv. Švajcarci su imali samo jednog čoveka koji je izvanredno, bez širenja dezinformacija, spinovanih brojeva i panike, vodio kroz pandemiju. U Nemačkoj se narodu na konferencijama za štampu obraća samo direktor glavnog instituta za zdravlje „Robert Koh“, jednostavno, čak i suvoparno za moj ukus ali izrazito precizno, jasno i sa konkretnim merama i odlukama. Može li nas muzika spasiti u vremenima beznađa i kako? Kako uopšte izgleda baviti se klasikom u tako haotičnom svetu u kome danas živimo? Klasična muzika je oduvek imala svoje mesto u svetu koje ni dan-danas nije uzdrmano. Možda su uslovi malo drugačiji, ali bar u zemljama u kojima radim ljudi nisu mogli da dočekaju da kulturne ustanove, pre svega teatri i koncertne sale, ponovo otvore svoja vrata. Ja nisam utopista, klasična muzika neće spasiti svet, ali pošto je preživela i nadživela mnoge režime i svetske poretke, nadživeće i ovaj sadašnji. Mnogim ljudima je klasična muzika upravo spas i beg iz sveta koji se sve brže i luđe „okreće“. Da li vam se čini da je globalna politika koja se vodi u svetu danas okrenuta protiv čoveka? Globalna svetska politika se po meni, iako nisam neki politički ekspert, vrti isključivo oko profita i novca pojedinaca. Prosto je neverovatno kolika je moć novca i koliko su uništene sve etičke i ljudske vrednosti. Moje skromno mišljenje je da iza pojma globalne politike stoje ogromni koncerni, banke, berza kao i interesi najbogatijih ljudi na ovoj planeti. Ne mogu da verujem da se iza ljudi kao što su Elon Mask, Bil Gejts, najbogatije i najuticajnije porodice na svetu poput Rotšilda i Rokfelera i mnogih drugih, krije isključivo samo altruizam i filantropija. Lično smatram da mnogi od tih ljudi misle da zbog njihove „genijalnosti“ imaju prava da utiču na živote drugih ljudi. Šta kriju i čega se plaše globalisti da tako mučki i neljudski u pritvoru drže nekog kao što je DŽulijan Asanž? Čega se plaše svetski moćnici iz senke? Zašto im smeta istina? Zašto se igraju životima miliona ljudi? Od kada je završen Drugi svetski rat, nije prošao nijedan dan do danas bez konflikata, bili oni lokalni ili internacionalni. I zna se vrlo dobro da u svemu tome veliki uticaj imaju interesi velikih firmi, banaka i svetskih uticajnih vlada. „LJudi su kvarljiva roba“ reče neko jednom. Da li ste upoznati sa statusom umetnika u Srbiji u vremenima „nove realnosti“? Kako vam izgleda naša trenutna scena, u kojoj je kultura na zadnjem mestu aktuelne vlasti? Imam mnogo prijatelja među muzičarima, glumcima i slikarima u Srbiji i znam da im nije ni najmanje lako. Vremena u Srbiji, što se odnosa između politike i kulture tiče, vepma su loša. Prosto mi je neverovatno da najvažnije ustanove poput Kolarca i mnogih drugih, moraju da se suočavaju sa takvim stanjem stvari. Mislim da je šteta što su se neki umetnici za šaku novca ili zbog nekih sitnih privilegija priklonili vlasti. Umetnost sama po sebi uvek treba da bude nezavisna, slobodnog uma i čak i kritički orijentisana prema svemu što joj ne dozvoljava da se razvija nezavisno od trenutne politike. Na kraju krajeva, šta su radili mnogi ljudi u vreme korone? Slušali muziku, gledali filmove, čitali... šta je to nego umetnost? S obzirom na to koje su sve velike grane industrije doživele gubitak pogođene pandemijom, šta možemo reći za kulturu i umetnost – da li su neke umetnosti pred krahom i da li vidite uopšte brzi oporavak scene kojom se bavite? Mislim da će kriza u celom svetu, pa i u umetnosti, potrajati. Isto tako sam i mišljenja da mnogo toga zavisi od zemlje do zemlje. Stalno citiram Vinstona Čerčila koji na početku Drugog svetskog rata nije dozvolio da se budžet za kulturu smanji da bi se novac uložio u razvoj naoružanja. Rekavši da ako se uništi kultura, onda Britanija nema šta da brani, objasnio je sve. Mislim da umetnost na čelu sa klasičnom muzikom nije u opasnosti od nestanka. Sa druge strane, kovid-19 je pokazao da se moraju tražiti novi putevi u komunikaciji između umetnika i publike.