Saučesnici

Postoji najmanje nekoliko datuma u godini koje bi srpska vlast najradije preskočila. Jednostavno, reč je o upadanju u zamku dvostrukih dobošara, s jedne strane onih koji su dolazeći na vlast pre skoro deceniju obećali sve, i s druge strane onih koji nisu ispunili gotovo ništa. Otuda bi vlast da je niko ne podseća na to da se, recimo, 11. oktobra navršilo 1.000 dana od ubistva Olivera Ivanovića. I da nikakvi pomaci u otkrivanju počinilaca i naručioca ovog zločina nisu učinjeni. Ili makar mi za njih ne znamo. A nije da predsednik Aleksandar Vučić nije obećavao, pa je tako jula prošle godine poručio: „Mislim da imamo ime ubice, izvršioca. Albanci ga nemaju, pojma nemaju. Mi se trudimo da dođemo do materijalnih dokaza i da izađemo u javnost. To što su mislili da će u Beogradu neko da zataškava, to neće uspeti...“ . Godinu dana kasnije, avgusta ove godine, obećao je da će se srpske službe za 15 dana obratiti javnosti po pitanju ubistva Olivera Ivanovića i reći šta su saznale i šta su mogle da saznaju. I još je poručio da će se iznenaditi oni koji su krivca znali unapred. Sad, ako Vučić misli da je za njega olakšavajuća okolnost činjenica da i kosovsko specijalno tužilaštvo vodi aljkavu istragu i to što je u jednom trenutku optužilo kriminalnu grupu na čijem čelu su njegovi pretorijanci Milan Radoičić i Zvonko Veselinović, da bi septembra ove godine optužnica bila vraćena na početak na osnovu odluke Apelacionog suda Kosova, u opasnoj je zabludi. To ga, u najboljem slučaju, čini saučesnikom Prištine u ćutanju o zločinu o kome postoje brojni materijalni dokazi. U gorem scenariju, govorimo o likvidaciji čoveka koga Vučić nije tretirao kao političkog protivnika, već ga je kroz bestijalnu režimsku kampanju targetirao kao izdajnika. A ne možeš biti više u pravu nego kad vikneš - izdajnik! Jer, u srpskoj političkoj baštini, po pravilu, izdaja je prokletstvo koje se prenosi generacijama, i ona se nikada naknadno ne može demantovati. Nevolja je u tome što oni koji je ciknu, mnogo češće ispadaju klevetnici nego pravednici. Logično, ta maligna prljavština klevetničke taktike tek je vrh ledenog brega decenijama građenog narativa o neprijatnim svedocima kao nacionalnim izdajnicima jer ne pristaju da budu deo kriminalne igre, koja nakazno veruje da je Ivanovićevo ubistvo nekakvo rešenje. Svejedno da li je ono planirano u Beogradu ili u Prištini. Ili na oba mesta istovremeno. Jer i Albanci su se svojski, kroz optužbe za ratne zločine i Ivanovićevo zatočeništvo, potrudili da ga kriminalizuju. Ovakav redosled stvari, skoro nevidljivo, plete konsenzus dela političkih elita na obe strane, političkog podzemlja, regionalnih feudalaca i klasičnog kriminalnog miljea da postoji samo jedna solucija. A svi bi oni, navodno, da spasavaju Kosovo, samo što je ono u njihovim očima vredno spasavanja jedino ako nema „izdajnika i ratnog zločinca“ Ivanovića. Samo što ta dreka koju su podigli previđa jednu stvar. Tragovi se lako čitaju, od zapaljenog Oliverovog automobila, kamera koje pokrivaju tu malu ulicu, do čaura koje završavaju u policijskom džepu... I sve to je precizno ispisana optužnica. Makar nikada zvanično i ne bila podignuta. I sav taj kriminalni ološ koji se mesecima tuda muvao i kome je Ivanović očigledno stao u tanjir. Pa makar sto puta naknadno prošao poligraf u srpskoj policiji. A ono što čitavu stvar čini posebno odvratnom je saglasje da nije dovoljno da Oliver Ivanović bude ubijen, neophodno je da bude ubijen kao izdajnik i kriminalac. I da, ne treba imati iluziju da će ovaj zločin ikada biti razrešen, kao što nismo saznali ni ko je četiri godine ranije u Kosovskoj Mitrovici ubio kandidata za gradonačelnika i Ivanovićevog ličnog prijatelja i saborca Dimitrija Janićijevića. Svašta će se i u narednih 1.000 dana pričati i pisati o Oliverovom ubistvu. Jedino je sigurno da u njega nije pucao slobodni strelac, malo je verovatno da su to čak bile grupe radikalizovanih Srba ili Albanaca ili sitni kriminalci. Bila je to profesionalno izvedena politička likvidacija. Tragedija je, osim lične Ivanovićeve, što su hici u najuticajnijeg Srbina na Kosovu nedvosmisleno pokazali da argumenti dijaloga u kosovskom raspletu nikada nisu ni postojali i da njihovo mesto oduvek zauzimaju argumenti fatalnog nasilja. A to je ono što nikakvi sporazumi, pa ni onaj iz Vašingtona, neće promeniti.