Gvozdeni uvlakački puk

Sve se najbolje videlo na primeru Ane Brnabić: kada je, u junu 2017, prvi put izabrana za predsednicu Vlade Srbije, dobila je samo delimično zaduženje - dotadašnja ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu, prema najavi Aleksandra Vučića, trebalo je, mada bez ikakve veze sa Ustavom predviđenim ovlašćenjima, da bude zadužena za ekonomske poslove, dok je za političke bio zadužen Ivica Dačić, tada prvi potpredsednik vlade i ministar spoljnih poslova. Ni tada nije bilo jasno za šta je osoba koju je javnost upoznala zahvaljujući podršci Vučićevom kumu u aferi „vetroparkovi“, zapravo, stručna, ali je, zato, jedan drugi važan „kvalitet“ – spremnost za bezgranično divljenje Vučiću - javno ispoljila na do tada neprevaziđen način. „Ja nemam autoritet kao Vučić, a nisam ga ni zaslužila. Nisam izašla na izbore, nemam svoju stranku, nisam dobila skoro 56 odsto glasova. Meni je autoritet dat od nekog ko je dobio 56 odsto podrške direktno od građana“, rekla je na početku prvog premijerskog mandata. U oktobru 2020, vidimo dosta drugačiju Anu Brnabić: nekadašnja „nestranačka ličnost“ postala je članica SNS, poznata po izrazito osionom odnosu prema kritičarima. Primetna nesigurnost početnice koja, poput đaka, odnosi ruskom ambasadoru transkript intervjua američkoj agenciji, ustupila je mesto javnim tiradama upućenim različitim delovima društva, pa čak i svim građanima. Jedno je ostalo isto: čak i kada je „šef“ javno ponizio i pred kamerama otvoreno rekao da je lično birao ministre za novu vladu, Ana Brnabić je, iako se sama trudila da nas ubedi da je to bio njen zadatak, Vučiću opet uzvratila bezgraničnom ljubavlju. Ovoga puta je, čak, kao jedan od dva glavna zadatka vlade navela – zaštitu Aleksandra Vučića. Primer reprizne premijerke daje odgovor na pitanje koje se nameće nakon uvida u spisak članova kabineta sa ograničenim mandatom: šta tu ideološki i na razne druge načine šaroliku grupu građanki i građana kandiduje za funkcije koje su im namenjene - ako se, često, ne može govoriti o stručnim sposobnostima i rezultatima rada? Pa čak, u nekim slučajevima, ne postoji ni stranačka karta, odnosno istaknuta pozicija u partiji koja je dobila podršku birača, a ne može se govoriti ni o istinskom nestranačkom statusu (primer Gordane Čomić, nove ministarke za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, inače kandidatkinje na koalicionoj listi UDS, koja je na izborima osvojila 0,95 posto glasova, što deluje pre kao karta za odlazak u političku istoriju nego kao ulaznica za vlast). Utisak iz prethodnog broja NIN-a, proistekao iz najave kraja vlade i pre nego što je potpuno definisan njen početak – da, zapravo, i nije reč o vladi u pravom smislu reči, već o nekoj vrsti Vučićevog izbornog štaba – samo je potvrđen nakon otkrivanja ključnih, ali ne svih imena odabranih u ovom izvlačenju (do momenta odlaska NIN-a u štampu nije bio poznat konačni spisak potpredsednika vlade, o državnim funkcionerima i direktorima javnih preduzeća da i ne govorimo). A to znači da je, u cilju betoniranja i produženja Vučićeve vlasti potrebno obezbediti besprekorno funkcionisanje izborne mašinerije (u organizacionom i finansijskom smislu) i poslati pogodne poruke biračima, ali i međunarodim faktorima. Za sve to neophodni su ljudi od najvećeg poverenja, ljudi sa dobrim imidžom i vezama sa važnim centrima moći (ovog puta, čini se, prvenstveno prekoatlantskim) ali i ljudi čiji izbor šalje dobru propagandnu poruku biračima. I neophodno je da budu spremni na neumereno divljenje Vučiću – što je, osim članova SNS, na dosta otužan način demonstrirao, recimo i novi ministar građevine, saobraćaja i infrastrukture, inače hotelijer Tomislav Momirović. Moguće je da će, zbog potreba fingiranja pluralizma koji je iz Skupštine proteran, nekome biti dozvoljen „neutralan“ odnos (Gordana Čomić, recimo, ili njen dosadašnji ideološki antipod s kojim je vodila burne rasprave na tviteru, Ratko Dmitrović, novi ministar za brigu o porodici i demografiji, na primer). Ali, sve to neće promeniti opšti utisak zbog kog se na pomenutoj društvenoj mreži već pojavila ocena o vladi kao „gvozdenom uvlakačkom puku“. Nema potrebe da ponavljamo celo objašnjenje zašto je bio potreban angažman (potkresanih) socijalista i SPAS-a Aleksandra Šapića, koje se, prvenstveno, odnosi na „vađenje fleka“ nastalih izbacivanjem opozicije iz parlamenta i računicu vezanu za predstojeće predsedničke i beogradske izbore. Lako je razumeti i razloge za izbor neobično velikog broja žena u vladu: em se šalje pozitivna poruka Zapadu, em su, prema istraživanjima, žene većinski birači SNS-a, pa bi im poruka da ih partija ne diskriminiše mogla baš prijati – naročito ako to ne košta gotovo ništa i svima je jasno da vladi nije ograničen samo rok trajanja, nego i dometi, odnosno manevarski prostor svakog pojedinog ministarstva u odnosu na nalog s vrha. A šta nam kažu pojedinačna imena „dobitnika“ i pridodate im funkcije? Da li je „rotacija“ u kojoj je Aleksandar Vulin prekomandovan u Ministarstvo unutrašnjih poslova, dok se Nebojša Stefanović preselio u Ministarstvo odbrane, samo deo one „vrteške“, smišljene da niko ne bi previše „pustio koren“, koju je uočio Đorđe Vukadinović, ili tu ima još nečeg? I da li je činjenica da je Stefanović „opstao“ u novom kabinetu dovoljan kontraargument svim onim tvrdnjama o poremećenim odnosima Vučića i njegovog nekadašnjeg najbližeg saradnika, koga odavno nije javno privio na grudi kao na čuvenoj fotografiji iz jedne od ranijih izbornih noći? Pošteno je reći da ne znamo, ali da, recimo, znamo da Stefanović ima veliki uticaj na beogradske članove stranke, kao i odličan uvid u razne poslove i „kombinacije“ čije obelodanjivanje možda i ne bi bilo zgodno. Znamo i da je, naročito u izrazito kriminalizovanoj zemlji, ministarstvo unutrašnjih poslova najvažniji resor, kao i da je Vulin savršen primer apsolutne i neupitne lojalnosti Vučiću. Zoran Sekulić, urednik FoNeta, upravo je primer Stefanovića i Vulina pomenuo ocenivši da se, pri izboru članova vlade, vodilo računa o međunarodnom kontekstu: za razliku od Vulina, koji nije baš po volji Vašingtona, Stefanović ima dobre kontakte s one strane Atlantika, pa bi i to mogao biti deo odgovora o njihovoj poziciji u piramidi moći. Konačni odgovor, uočio je Vukadinović, biće jasan kad budemo videli da li će Stefanović zadržati izuzetno važnu funkciju sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost. Da Vašington postaje važniji od Brisela govori, između ostalog, činjenica da je Jadranka Joksimović, dosadašnja ministarka za evrointegracije, na spisku od pet naprednjačkih vedeta koje su (uglavnom) zadržale dosadašnje resore (uz Sinišu Malog koji će i dalje biti glavni „finansista“, Branislava Nedimovića, koji će brinuti o poljoprivredi, šumarstvu i vodoprivredi, ali ne i zašiti životne sredine, Vanju Udovičića, zaduženog za omladinu i sport i Zlatibora Lončara, glavnokomandujućeg u zdravstvu). A reč je o ministarki za čijeg mandata je, praktično, stopiran proces evrointegracija - Srbija ove godine, prvi put otkako je proces počeo, nije otvorila nijedno pregovaračko poglavlje. Moglo bi se pomisliti da to nije ni želela, s obzirom na to da od septembra 2019, kada je Tanja Miščević podnela ostavku, nema čak ni glavnog pregovarača. Od ukupno 21 ministarskog resora, naprednjacima je pripalo njih 11 – na spisku je, pored već pomenutih, i Nikola Selaković, dosadašnji Vučićev šef kabineta i nekadašnji ministar pravde, čiji se dolazak na funkciju ministra spoljnih poslova među analitičarima koji su se oglasili u medijima ipak ne čita u geopolitičkom ključu i ne dovodi u vezu sa njegovom proruskom orijentacijom, već sa – izrazitom bliskošću i odanošću Vučiću. Najradikalniji komentar dala je Rada Trajković, predsednica Evropskog pokreta Srba sa Kosova i nekadašnja Vučićeva partijska koleginica, iz vremena radikala: „Besmisleno je ovo podsmevanje Dačiću. Puno je važnije to što sa Selakovićem na čelu Ministarstvo spoljnih poslova postaje ekspozitura jednog čoveka. Ta institucija biće od sada i zvanično u službi spoljnog lobiranja za Vučićev opstanak na vlasti, a ne zaštite državnih interesa“. Na spisku naprednjačkih kadrova, resore su dobili i Maja Gojković (kultura i informisanje), Irena Vujović (zaštita životne sredine) i Marija Obradović (državna uprava i lokalna samouprava). Zorana Mihajlović prekomandovana je u resor rudarstva i energetike, čime je dat ključni doprinos utisku o udaljavanju od Rusije, ali svakako ne potpunom, na šta ukazuje odluka da Nenad Popović i dalje bude ministar bez portfelja. Novo ime je ministarka privrede, Anđelka Atanasković, promovisana kao ličnost koju je Vučić nazvao „žena zmaj“ - inače članica SNS od 2008, i prva na stranačkoj listi na lokalnim izborima u Trsteniku 2016. Potvrđeno je da je cena socijalista pala – umesto dosadašnjih pet, dobili su dva ministarstva, za Branka Ružića (prosveta) i Novicu Tončeva (bez portfelja), ali i mesto generalnog sekretara Skupštine (opet je Veljko Odalović tamo gde je Dačić). Najavljeno je i da će na „drugim najvišim odgovornim mestima van Vlade“ biti potpredsednici SPS-a Aleksandar Antić i Slavica Đukić Dejanović, ali se do štampanja ovog NIN-a nije znalo o kojim mestima je reč. Ni konačna potvrda tvrdnje Dragana Markovića Palme da će Dušan Bajatović ostati direktor Srbijagasa još nije stigla. Podmireni su i tradicionalni koalicioni partneri – dok Rasim LJajić bude popravljao lični imidž „večnog ministra“, o oblasti trgovine, turizma i telekomunikacija brinuće njegova saradnica Tatjana Matić, a dinastija Krkobabić dobila je Ministarstvo za brigu o selu, gde će stolovati Milan, otac Stefana, najmlađeg potpredsednika aktuelnog parlamenta. Najveću misteriju predstavlja nova ministarka pravde Maja Popović, koja je namučila urednike fotografije u delu štampe, neuspešne u potrazi za njenom fotografijom. Saznalo se, ipak, da je reč o dosadašnjoj savetnici direktora BIA Bratislava Gašića, koja je, između ostalog, u 26. godini bila sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu, kao najmlađi ikada izabrani sudija u Srbiji. Izlazak njene prethodnice, Nele Kuburović, iz izvršne vlasti, ipak, ne mora da bude problem za interese njene porodice, jer je funkciju dobilo „drugo krilo“ poslovno uspešne familije - Darija Kisić Tepavčević, nova ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. S obzirom na višemesečna nagađanja o ulasku u vladu Gordane Čomić i Ratka Dmitrovića, teško je, u tom slučaju, govoriti o iznenađenju, ali to ipak nije sprečilo ni oštre reakcije kritičke javnosti – što zbog „izdaje“ Gordane Čomić, što zbog odnosa Dmitrovića prema Hrvatima, Jevrejima, feministkinjama, pristojnoj komunikaciji... Bilo je i drugačijih tonova: zadovoljstvo zbog izbora Dmitrovića izrazila je, recimo, Jovana Stojković, najistaknutija zastupnica onih antivakserskih stavova o čijem snažnom rastu, ali i spremnosti za ulazak u dijalog je govorio Vučić. S druge strane, Branislav Lečić, koji se već drugi mesec predstavlja kao predsednik DS, ulazak Gordane Čomić u naprednjačku vladu video je kao „Vučićev korak u promene, kao korak u dijalog ili ka dijalogu, ka otvaranju, kao šansu da se uspostavi kontakt, da se mediji otvore i da počne dijalog“. Jeste, doduše, da ni Vučić ni Ana Brnabić nijedno javno obraćanje povodom formiranja vlade nisu propustili a da ne nastave, pa čak i pojačaju, obračun sa medijima koje ne kontrolišu. I jeste da su naprednjački poslanici čak i na sednici posvećenoj izboru vlade najveći deo vremena proveli napadajući odsutnu opoziciju, u čemu su se, na tragikomičan način, vežbale i mlade nade SNS (posebno se istakao mladi Luka Kebara koji je priznao da „nam je u prethodnom mandatu smetala opozicija“). Ali je jasno da je na pleća Gordane Čomić i Ratka Dmitrovića svaljen veliki i važan zadatak: stvaranje utiska o postojanju demokratije i dijaloga u zemlji (Čomić) i uveravanje nacionalistički orijentisanih birača da upodobljavanje Srbije američkim interesima ne znači i odustajanje od - uglavnom, nakaradno shvaćenog i veoma skupog - „patriotizma“. Kockice su, dakle, sklopljene i „štih proba“ koju je najavio predsednik može da počne. Za mnoge, ipak, iznenađenja neće biti, jer se i bez nje osećaju kao zamorčići u surovom eksperimentu.