Kolateralna očekivanja

Strah koji se Srbijom širi od moguće pobede kandidata demokrata DŽozefa Bajdena na američkim predsedničkim izborima preuveličan je koliko su 2016. bila i očekivanja od pobede njegovog takmaca i republikanskog kandidata za reizbor Donalda Trampa. Ništa više razloga albanski političari na Kosovu i Metohiji imaju da veruju da će Bajdenova pobeda doneti rešenje kome se nadaju odmah. Oni ne kriju da rezultatima izbora očekuju da se i njihova pozicija - da nema „zajednice“ nego samo „asocijacije“ srpskih opština - ozvaniči novim konačnim sporazumom što pre. Zašto su ta očekivanja uzaludna makar koliko svojevremeno i naša da će Tramp kao predsednik poništiti samoproglašenu nezavisnost Kosova? Zato što SAD nisu Kosovo. DŽozef Bajden je, na primer, već kazao da ambasadu SAD neće vratiti u Tel Aviv iako je iz petnih žila kritikovao Trampovu odluku da je preseli u Jerusalim. Jer pred sobom on ima cilj da SAD ostane država nacije broj jedan, svetska sila koja svoje dugoročne strateške ciljeve ne menja kako vetar dune nego ostaje pri svom i kad je u krivu, da bi svetu pokazala koliko joj se može. On je, takođe, najavio novo približavanje američkim partnerima i poštovanje američkih saveznika u Evropi - odnosno nepreuzimanje, makar ne u Trampovom otvorenom stilu, evropskih poslova i projekata. I bez obzira na to što deklarativno najavljuje saradnju, ni Bajden neće prestati da se meša, ali zvanično samo do nivoa - da bez njihove saglasnosti nema dogovora Beograda i Prištine. I u navodnom planu koji je iz njegovog izbornog štaba „procurio“ revitalizacija dijaloga pod okriljem EU je ključni pojam. Ne čudi što je stari miljenik Albanaca, jedan od prvih zagovornika bombardovanja Jugoslavije, još kao senator 1995. godine i političar koji se izuzetno interesovao za srpsko-albansko pitanje i sa svoje uticajne pozicije Amerikom i svetom širio tezu o sličnostima današnje Srbije i ondašnje fašističke Nemačke, probudio očekivanja Albanaca. Ali, treba imati u vidu da je od tada do danas bivši potpredsednik SAD dva puta boravio u Beogradu, a poslednji put 2016. izjavio je saučešće porodicama žrtava NATO bombardovanja 1999. godine. Za razliku od preokreta u odnosu na postignuće bombardovanjem, koje je, kao senator, smatrao jednim od najponosnijih trenutaka u svojoj karijeri, Bajden stav prema nezavisnosti Kosova nije menjao u suštini, kao uostalom ni Tramp. Ali, tako široko definisanim odnosom Albanci više nisu zadovoljni, pa u podelu između proevropskih i proameričkih Albanaca, u borbu koju smo u Prištini imali prilike da pratimo najmanje prethodne dve godine, sad uskaču protrampovski raspoloženi Albanci koji tvrde da je Bajden imao mnogo više prilika od svog takmaca, a da za njih nije uradio ništa. Dok Aljbin Kurti, smenjeni predsednik Vlade i lider pokreta Samoopredeljenje, snima desetominutne predizborne spotove u kojima poziva Amerikance albanskog porekla da glasaju za demokratu, pojavljuje se organizacija „Albanci za Trampa“ koja je uputila otvoreno pismo albanskoj zajednici u SAD i pozvala je da glasa za aktuelnog predsednika, jer Bajdenu, između ostalog, zameraju i to što se izvinio žrtvama NATO bombardovanja. „Samo nekoliko nedelja pre predsedničkih izbora, kandidat Bajden predložio je nejasan pisani predlog za odnose između Kosova i Srbije, ali u osam godina, koliko je Bajden bio na mestu potpredsednika, nije učinio ništa drugo nego je ostavio Kosovo bez nadzora i potpuno zaboravljeno“, piše na sajtu ove organizacije. Iako se odavde mogu učiniti važnim, bitke između Bajdena i Trampa po kosovskom pitanju su, baš kao što je pokazalo i Trampovo tumačenje vašingtonskog dogovora koje je na Tviteru objavio rečenicom - velika pobeda za Bliski istok, Kosovo i Izrael će se uzajamno priznati - sporedna i minijaturna karika do krunskog cilja. Kad Ričard Grenel poseti srpsku pravoslavnu crkvu u Milvokiju na nedeljnoj liturgiji, čak i on koji svojim zadatkom na putu ličnih ambicija smatra ovo naše pitanje, prikuplja poene za ono što i njegov šef smatra najvažnijim: „Ako on (Bajden) pobedi, Kina će postati gospodar sveta“, zapretio je hiperbolom prejakom čak i za Donalda Trampa, jer se samo u tome suštinski njih dvojica takmiče ko će biti žešći. Bajden je poznat po ličnom pristupu politici, što smo najbolje imali prilike da vidimo u slučaju Burize holdingsa, najvećeg proizvođača gasa u Ukrajini, gde je sin demokratskog kandidata Hanter Bajden, postao članom borda direktora, 2014, a malo nakon što je njegov otac, tadašnji potpredsednik SAD, posetio tu zemlju i tamošnje institucije ohrabrio na borbu protiv korupcije. Uprkos svedočenju tužioca da je na Bajdenov pritisak smenjen jer je istraživao taj slučaj i činjenici da je Bajden mlađi primao 600.000 dolara godišnje rukovodeći firmom u grani o kojoj nema nikakvog znanja, nego očigledno trgujući uticajem svog oca, kandidat za predsednika SAD odbranio se ocenom da je to bilo pogrešno i da se neće ponavljati, baš kao da u tome nema ničeg spornog. Taj „lični pristup“ govori o Bajdenovim principima u politici, pomalo i plaši kad se stavi u kontekst njegovih poseta Srbiji i ohrabrenja koje je i nama, slično Ukrajincima, dao kazavši da je Srbija izuzetno napredovala u odnosu na devedesete. Suprotno stanovištu da je Vučić izabrao potencijalno pogrešnu stranu, slično svrstavanju uz Klintonove 2016, omogućivši Trampu potpisivanje sporazuma u Vašingtonu, DŽozef Bajden je i taj sporazum iskoristio za kritiku Trampovog odnosa prema EU, ali i promociju sopstvene platforme vraćanja starim partnerstvima koja se moraju poštovati. EU s druge strane nije u cilju da zavrće ruke Prištini, jer Brisel zbog politika na nivoima država i uostalom zbog očiglednog opredeljenja da se proširenje na duži rok stavlja ad akta, ne može Kosovu da obezbedi dugo i očekivani bezvizni režim. Specijalni izaslanik EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslav Lajčak pred srpskim novinarima nudi drugo rešenje - Zajednica srpskih opština mora da se desi nakon potpisivanja drugog i konačnog sporazuma. Priština i zato nema razloga da spušta loptu, nego podseća na odluku tamošnjeg Ustavnog suda da Zajednica srpskih opština nije ustavna kategorija i da ne može da se dogodi u formi koju Beograd očekuje, a koja je uostalom dogovorena Briselskim sporazumom 2013. Za razliku od Evrope, Amerika ima snagu da zavrne ruke kako je to učinio Ričard Grenel zapretivši i odlaskom američkih trupa sa KiM, ako Priština ne ukine stopostotne takse na robu iz Srbije. Kao što Tramp nije potpisao nedavni dokument iz Vašingtona, tako ni tadašnja komesarka EU Ketrin Ešton nije potpisala Briselski sporazum. Zato zbog činjenice da je Beograd ispunio sve, od izlaska Srba na izbore 2013. i legitimisanja vlasti u Prištini do integracije sudstva i policije, a da istovremeno Priština nije učinila „jedinu dogovorenu obavezu“ da u dogovoru sa EU - čija je reč na Kosovu i po samom Ustavu od Ustava važnija - formira ZSO, samo Vučić rizikuje da ispadne najgori pregovarač u istoriji. Zato je morao da odgovori Lajčaku i zato mora da brani ZSO, ali ne znači da od budućeg predsednika SAD, bilo kog od dvojice „principijelnih“, može da očekuje bezuslovnu podršku. Kao što ne znači da podrške neće biti - samo zato što Bajden, eto, Albancima drži stranu.