Zlatno doba populizma

Fenomen populizma globalno je zapljusnuo planetu i izgleda kao da ne štedi nijednu zemlju. Međutim, pažljivijim istraživanjem vidimo da razlike postoje, da je „đavo u detaljima“ i da uprkos sličnostima populizmi svugde izgledaju drugačije. Zbog te raznovrsnosti kojom se ispoljava regionalno ili u različitim kontekstima, neki autori smatraju početak 21. veka zlatnim dobom populizma. Ko bi verovao, ali izgleda da i drugi imaju zlatna doba, ne samo mi. I ko bi očekivao da će umesto procvata demokratije, rasta kritičke svesti i građanskog osvešćivanja, početak milenijuma biti u znaku ili u senci populizma. Zašto se to dešava, pitanje je pred kojim svi stojimo. Đanpjetro Macoleni, profesor na univerzitetu u Milanu, koji je napisao prvi, možda najznačajniji tekst o medijskom populizmu i koji je danas standardni „priručnik“, objašnjavao je još prošle decenije kada je Italiju potresao „neopopulizam“, kako on izgleda i zašto ima veze sa medijima. Italija je tada živela u svom drugom dobu Berluskonija. I pored toga što je jedan drugi medijski magnat, Rupert Mardok u Velikoj Britaniji već nagoveštavao da je reč o globalnijem trendu, izgledalo je da je Silvio Berluskoni, kombinujući medijsku i političku moć, inaugurisao populističku eru ograničenu na jedan politički milje. A evo, deceniju kasnije taj talas se širi zemljama na obe strane Atlantika. Zato je važno da razumemo kako se to populizam razlikuje u jednoj zemlji nekonsolidovane demokratije, u jednom hibridnom režimu koji ubrzano klizi u režim lične vlasti, kakav je naš, od, recimo, jednog autoritarnog populizma kakav se razvija u Americi ili od jednog iliberalnog populističkog projekta u Mađarskoj. U svakom od njih se društva polarizuju na „dobri, obični narod“ i „korumpirane elite“a bliskost sa narodom se razvija tako što populistički vođa nastupa kao borac protiv establišmenta (čak i kada to radi iz Bele kuće) ili protiv sistema (Mađarska kaže „da“ demokratiji, „ne“ liberalizmu) ili protiv „lažnih elita“ (žutih lopova, tajkuna, kvaziintelektualaca) ali uvek u ime naroda i kao njegov pravi predstavnik. Pipa Noris, profesorka sa Harvarda, koja se godinama bavi globalnim istraživanjem vrednosti, nedavno je objavila knjigu u kojoj tvrdi da se savremeni populizam ne može objasniti uobičajenim shvatanjem o ekonomskoj nesigurnosti po kome ljudi regresiraju u populistička, kolektivistička, antielitistička utočišta zato što su ekonomski deprivirani. Ona zastupa zanimljivu tezu da je u najrazvijenijim demokratskim zemljama, poput Amerike, u pitanju jedan „kulturni backlash“, da su generacije koje su doskoro bile dobitnici liberalnih revolucija i emancipatornih politika koje su se u drugoj polovini XX veka vodile širom demokratskog sveta, sada u jednoj vrsti povlačenja. Populizam je reakcija povratnog nezadovoljstva generacija koje se osećaju kao gubitničke i čiji su tradicionalni način života ugrozile te liberalne politike, kosmopolitske i postmaterijalističke vrednosti. Oni reaguju tako što masovno podržavaju i glasaju za viziju u kojoj će predsednik Tramp ponovo učiniti Ameriku velikom, prvom ili najboljom. Ali, mnoge odlike populizma izgledaju kao da su uspešne istorijske reciklaže, a mnoge prakse kao da su direktno kopipejstovane iz drugih sredina. Ove sličnosti su veoma značajan putokaz u razmatranju uloge medija u savremenom populizmu. I u odgovoru na pitanje zašto se to događa sada. I zašto se to sa ovakvim zamahom događa širom planete. Pitanje uloge i značaja medija u demokratiji baš se na terenu populizma dramatično otvorilo početkom ovog veka. Kada smo svi očekivali da će novi mediji, nove tehnologije doneti nove mogućnosti i otvoriti nove prostore za komunikaciju, ispostavilo se da smo uplovili, ne zna se kako, u eru u kojoj istina više nije važna, u kojoj je Zemlja odjednom postala ravna ploča, u kojoj su vakcine opasne, u kojoj realnost izgleda dramatično drugačije nego pre nekoliko godina. A taj svet postistine, lažnih vesti i alternativnih činjenica, eksplozije afektivnog umesto saznajnog odnosa prema stvarnosti je odjednom postao ambijent u kome više ne možemo da se snađemo. Mediji koji su nam nekad bili orijentiri kroz stvarnost, koji su nam pomagali da mapiramo i razumemo svet izvan zone u koju imamo neposredni, empirijski uvid, odjednom su počeli da nas zavode na stranputicu. Kako bi Borhes rekao, stvarnost je sama postala svoja mapa, ali mapa koja vodi u nedođiju. Uprkos svim mogućnostima i novoj tehnologiji, u tom, kako se doskora trijumfalno govorilo, informacionom i društvu znanja, pojavilo se jedno umreženo društvo sa neočekivanim odlikama. U njemu kroz nehijerarhijsko i horizontalno povezivanje na društvenim mrežama, ili posredstvom digitalnih platformi a ne konvencionalnih medija, nastaju nove forme mobilizacije, ponašanja i odnosa prema stvarnosti, koji izgleda pogoduju populističkim politikama. To često i u vrlo trivijalnom smislu vidimo i u više demokratskim i u manje demokratskim zemljama. Pa, u demokratskim zemljama gde mediji još drže do sebe i do slobode, oni nastoje da budu brana na strani javnosti. Tamo populistički lideri kažu: mi ćemo izbeći i vašu kritiku i vaša pitanja i poput predsednika Trampa idu na Tviter gde komuniciraju „direktno sa narodom“ bez medijskog posredovanja. Uz to poručuje medijima da čak i ako oni govore istinu, narod ipak veruje njemu i glasa za njega, što je argument kojim se navodno legitimno zaobilaze ograničenja kojima se uspešno sprečava majorizacija u funkcionalnim demokratijama. A u nedemokratskim sredinama, poput naše, političari sa takvom ambicijom još se čvrsto drže konvencionalnih medija koje svakodnevno okupiraju, a u nove medije šalju horde botova i armije prepisivača i raznosača naručenih poruka. Tu mediji imaju drugačiju ulogu ali istu populističku funkciju. Iza tvrdnji o tome da su mediji važni u populizmu zato što prenose populističke poruke, zato što reprezentuju politiku na populistički način ili zato što tabloidizuju javnost jer su komercijalno na to upućeni, postoji jedan dublji, strukturni razlog zbog koga se menja uloga medija u demokratijama. Savremeni mediji su prijemčivi ne samo kao platforma za širenje nego kao institucija za generisanje populizma, jer savremeni populistički lideri brzo savladaju medijsku logiku i koriste u svom političkom nastupu sve prednosti medijatizovane politike. Ovo zvuči malo komplikovanije nego što nam deluje kad čitamo novine ili gledamo tabloidne televizije, gde izgleda očigledno kako „mediji populistički rade“. To je zato što je na delu jedan dublji proces, da ne kažem baš sumorno gubitka medija, ali blokiranja njihove uloge. Populisti to uspešno rade jer ih simultano napadaju („zasipaju ih đubretom“) i istovremeno koriste kao „kiseonik publiciteta“. Druga decenija XXI veka nas glasno upozorava da bez medija koji su na strani javnosti male su njene šanse da se odupre političkim procesima koji podrivaju demokratiju.