Odlazak stožera slobodne misli

Igrom slučaja upoznao sam ih istog dana. Sećam se te sparine poslednjih dana maja, sada davne devedeset osme, dok sam se, kao još student, premišljao pred neuglednim ulazom u prostorije tadašnjeg Danasa u Jagićevoj ulici na Vračaru, da li uopšte da ukoračim u svet novinarstva u godinama kada se taj poziv još ponegde smatrao dostojanstvenim, i u zemlji koja je bivala, i fizički i duhovno, sve manja i manja. I sećam se, najpre sam upoznao Gruju. Psovao je naglas jer je neka agencija, koja ga je citirala, pogrešno napisala njegovo prezime – Spasojević umesto Spasović. Podigao je glavu i pitao me drčno, kako je samo on to znao: „Šta ćeš ti u ovom poslu?“ Od adrenalina, ne sećam se šta sam odgovorio. A onda me je upoznao sa Duletom, kako ga je tom prilikom oslovio. U drugoj prostoriji, sedeo je čovek u odelu, miran, staložen, sa blagim osmehom. Tiho me je pitao – „Da li planiraš ovde da se zadržiš?“ Još manje se sećam da sam išta rekao... Dušan Mitrović i Grujica Spasović bili su dva lica jednog poziva i, što je važnije, jedne misije i ideje. Obojica su rođeni iste godine, 1950. Prvi u mestu nadomak Kraljeva, drugi u Beogradu. Nakon studija političkih nauka, započinju karijere u medijima, da bi im se životni putevi ukrstili u Borbi, zatim u Našoj Borbi i konačno u Danasu. Grujica je bio njegov prvi glavni i odgovorni urednik, sve do 2006. godine, kada prelazi na funkciju ambasadora Srbije u BiH, da bi se vratio u novine koje je osnovao. Dušan je bio direktor Danasa, takođe od prvih godina postojanja ovog lista, a često tokom svih mučnih godina činilo se da je postao i stožer od koga zavisi ne samo sudbina jednog nezavisnog lista, već i sudbina slobodne reči. Za sve nas koji smo radili tih godina u Danasu, novinarstvo je bilo više od pisanja i prenošenja informacija. Ono je bilo uporište slobode, šireg pogleda na svet, drugačijeg načina razmišljanja. Za taj specifičan osećaj, u mnogo čemu su doprineli upravo njih dvojica. Jer rad sa njima bio je svojevrstan izazov – s jedne strane, bilo je uzbudljivo pratiti impuls Grujice Spasovića i provokativno ulaziti u debate sa njim; s druge fascinantno je bilo gledati gotovo budističku smirenost Dušana Mitrovića i diviti se sposobnosti da svakoga posluša i posavetuje, te da svaku krizu prebrodi bez ijednog povišenog tona. I sada, kada se ovim tekstom opraštam od obojice, i dok mi slike tog našeg prvog susreta naviru, ne mogu da se oslobodim jedne jedinstvene misli. Zbog njih, i ja i mnogi od nas koji smo bili i ostali danasovci, poverovali smo u postojanje slobodnog novinarstva. Sada, njihovim odlaskom, ja, a siguran sam i mnogi od nas, sve manje verujemo da će ono opstati.