Dobro došli u Muzej u Vinči

Ideš u Vinču? Na deponiju? U Nuklearni institut? Jedino je Bočva pogodio da sam pošao na Belo brdo, jer je i on odgledao dokumentarce o Vinčanskoj kulturi, to i njega zanima. Zato smo krenuli zajedno, on je poveo psa, a ja sam poneo svoju praistorijsku figurinu na procenu. U kolima sam mu objasnio: Moram mudro da im priđem. Ako im priznam da sam je uzeo na internet aukciji za 25 funti, neće me ozbiljno uzeti, odmah će da je diskvalifikuju. U Vinči uz Dunav stoji brdo visoko kao četvorospratnica, ka reci je okrenuto okomitom liticom od prašnjave zemlje, beli se na suncu. Na vrhu drvenih stepenica portir, upućuje nas kod domaćina: Lepi je u baraci. Baraka je oblepljena šarenim plakatima sa praistorijskim figurinama pa liči na nešto. Unutra čovek koga znamo iz dokumentaraca, kustos, turistima priča o praistoriji, entuzijastičan kao da mu je prvi put. Od Lepog ni traga ni glasa. Gospodin objašnjava da se nalazimo na platou brega, proizvoda ljudskog delovanja, na mestu gde je bila neolitska metropola, a uzvišenje je antropogeno jer je nastalo slaganjem šuta od srušenih kuća. Vinča - Belo brdo je jedan od najznačajnijih praistorijskih lokaliteta u Evropi, po kojem je dobila ime čitava jedna kultura kasnog neolita. Kulturni sloj je 11 metara dubok, a naselje je na ovom mestu postojalo od 5.400 do 4.500 godina pre nove ere. Poznavali su metalurgiju, biće da su je oni prvi otkrili, ali bakra nije bilo dovoljno da bi zamenio kamen i doveo u metalno doba. LJudi su se bavili trgovinom, zanatstvom, bio je to grad. Nalazište je otkrio 1908. čiča iz sela, Panta Čeprkalo. On je šta nađe na brdu nosio pešice u Beograd u Muzej. Kad je završio predavanje, gospodin nam je odmah prišao. Mi tražimo Lepog. Najavili su nas prijatelji. Ja sam Lepi, kaže gospodin. To mi je nadimak iz gimnazije. A zvali su me i Sonja, skraćeno od Nosonja. Probijen led, pa smo nas dvojica krenuli sa pitanjima. A Lepi sve zna. Na kraju sam ga pitao: Zašto ovde nemate više praistorijskih eksponata? Gde bismo s njima? Baraka je služila na gradilištu za VMA pa je vojska rashodovala. Nije bezbedna od provale, vredni predmeti će stajati u Muzeju u Beogradu dok ovde ne dobijemo muzej, obećala nam je država. Tada iz džepa vadim onu figurinu. Nego, kad smo već kod vrednih nalaza… Rečeno mi je da je ovo vinčanska Venera. Nisam malo platio. Prodavci se kunu da je original arheološko blago ukradeno iz Srbije, pa sam ga prošvercovao natrag, reskirao da me hapse. Lepi osmotri i kaže: Mogla bi da bude original. Posle rakije koju Lepi sam peče, poveo nas je kod arheologa koji su kopali na delu brda gde je klizište, pa je hitno. Tek su bili počeli, na najvišim slojevima naišli su na srednjovekovno groblje, sirotinjsko, u stotinu grobova osim kostiju našli su samo par đinđuva. I oni su se složili da bi moja glinena figurina mogla biti original, pa sam počeo i sam u to da verujem. Kažu: Ipak, sačekaj Acu, on će najbolje znati. Kad se pojavio taj sveznajući Aca, odmah mi se nije svideo. Za figurinu je bez razmišljanja rekao: To ti je pravljeno. Kako pravljeno? Pravljeno u Bugarskoj, falš je. Jesi li siguran, Aco, da iz tebe ne govori zavist? Aca se smeje. Ja pritiskam: Aco, ne budi loš čovek. Zar ne vidiš koliku si mi sad duševnu bol načinio i razočarao me? Zar nisi mogao da kažeš: Moguće je, ko svi ovi ostali, nego moraš da se praviš pametan i da mi kvariš radost? A Aca se smeje i ponavlja: Šta ću kad je pravljeno? Ja bih, pak, da utrapim figurinu, ne znam šta će mi, pa izađem s predlogom: Što ne pretpostavimo da je original, pa da vam je ja dam na pozajmicu? Šta bi vam falilo da imate ovako lepu Venericu, da je izložite u baraci, taman niko da se ne nasekira ako vam je ukradu. Nema potrebe, sve će to biti u redu kada sagrade muzej. A kad će biti muzej? Kažu: Za nekoliko godina. Pa da, kažem ja, prvo spomenik na Železničkoj stanici, pa jarbol na Ušću, pa gondola na Kalemegdanu, pa ćete na kraju valjda i muzej u Vinči. Ipak ste vi najveće neolitsko nalazište u Evropi. Nema razloga za ljutnju, kažu oni. Sačekaćemo mi pod šupom, navikli smo.