Do uspeha bez dinara kredita i državnih subvencija

Slobodanka i Dragan Balašević, vlasnici i osnivači prestižnih kompanija Modna kuća Balašević, URSC Balašević i Etno-centar Balašević imaju nesvakidašnju, ali lepu bračno-poslovnu priču. Može se reći da su i brak i biznis od početka bili skladno povezani kao i njih dvoje. Kao veoma mlade upoznali su ih njihovi roditelji u Parizu i njihova ljubav je uskoro bila krunisana brakom. Zajedno su sazrevali poslovno u skladnom braku, u kome su se i dalje školovali. Dragan je završio srednju metalostrugarsku školu, a Slobodanka modelarsku. Dokazali su da ljubav čuda stvara. Danas, nakon 35 godina uspešnog biznisa u Srbiji, za njih se može reći da se svrstavaju među lidere u Srbiji u oblastima tekstilne proizvodnje i hotelijerstva. Roditelji su dve ćerke, starije Biljane Balašević Gazibare i mlađe Suzane Radonjić, koje uspešno vode poslove – prva modni biznis, a druga hotelijerstvo. Podarile su im petoro unučadi. Ono što Balaševiće, takođe, čini posebnim, a može se reći i jedinstvenim u Srbiji je da su stvorili ugledne kompanije, a da nikada nisu koristili kredit niti bilo kakav podsticaj od države. Kako ste iz jednog malog vlaškog sela Zlot iz Srbije dospeli u Pariz i tamo počeli da se bavite modnom konfekcijom? Sa 14 godina otišao sam kod oca u Pariz, naravno, odmah počeo da radim i nastavio školovanje. Nakon nekoliko godina krenuo sam da radim s tekstilom na koji me je usmerila maćeha, koja je radila te poslove. Počeo sam kao mali šivač, zatim krojač i na kraju kao kreator nekih modela. To je jedini ispravan put ako želite da se bavite modom. Nakon četiri godine sam se oženio i supruga i ja smo zajedno radili uslužno za sve poznate modne kuće, između ostalih i za Dior. Stvarali smo poslovne kontakte i kada mi je poznanik ponudio da napravimo svoju firmu, prihvatio sam i tako krenuo u prvi privatni biznis u Parizu. Da li se izreka „ko reskira taj profitira“ pokazala kao ispravna? Ispalo je dobro. Mi smo ušli u rizik i sav novac koji smo uštedeli, uložili smo u pokretanje proizvodnje. Tu je najvažniji deo obavljala moja supruga. Angažovali smo oko 100 naših ljudi, koji su posle redovnog posla radili za nas. Kupovao sam im mašine, koje su oni kroz rad otplaćivali, i obučavao ih. Radili su kod kuće. Bili su to vredni radnici, i oni su dobro zarađivali. Kako se posao razvijao, odlučili smo da otvorimo svoju proizvodnju. Zaposlili smo 50 radnika, a i dalje je za nas radilo, kod kuće, još oko 100. U Parizu je poznat takozvani centar Pariz dva, u kojem su koncentrisane sve kuće visoke tekstilne mode. Znalo se čak i za saradnike ko je ko. Ja sam bio preduzimač i za njih smo uslužno radili. Oni su me lično znali po imenu i prezimenu. Tih godina Pariz je bio centar svetske mode, zlatno doba tekstila, koje se nikada neće vratiti. Tako pogodno vreme smo iskoristili i 1981. krenuli da pravimo svoje modne kreacije. Otvorili smo naš butik koji smo nazvali po našoj mlađoj ćerki „Suzan de Pari“ i posao je sjajno krenuo. Nakon izvesnog vremena ova vrsta biznisa je počela polako da jenjava u Parizu i te 1984. smo odlučili da se vratimo u Srbiju. Da li to znači da ste počeli da pravite gubitke? Nismo čekali taj trenutak da pravimo gubitke, već smo se spakovali i vratili u Srbiju i zaposlili smo se u KTK Zaječar, ja kao komercijalista, a supruga kao modelar u predstavništvu u Beogradu. To je bio dobro plaćen posao, ali nije angažovao sve moje kapacitete. Tako isto se osećala i supruga Slobodanka. Zaključili smo da ovo nije za nas, jer znali smo da možemo više i bolje. Da li se vaša zajednička konstatacija – možemo više i bolje – mogla realizovati tih godina u Srbiji? Tih godina tek je počinjao da se budi privatni sektor. Mi smo 1986. osnovali svoju firmu. Otišao sam u Pariz i nabavio potrebne mašine, i u našoj proizvodnji sam zaposlio nekoliko radnika. A, kako se tada gledalo na privatne preduzetnike, izneću jedan primer. Kada smo sve pripremili za proizvodnju krenuli u tadašnji Ateks u nabavku svega što je potrebno da pokrenemo proizvodnju, nisu hteli ni posle dugog ubeđivanja da prime novac i daju mi robu, a obrazloženje je bilo da ne rade sa privatnicima. Naravno, robu sam nabavio na drugom mestu. U međuvremenu nam se ponudio čovek koji je radio na sindikalnoj prodaji posteljine i ponudio nam da za njega šijemo komplete posteljine i druge artikle. Prihvatili smo i krenuli da šijemo. Posao je odlično krenuo i dobro smo zarađivali. Kad ste krenuli da se bavite onim što najbolje znate, onim što ste naučili o modi u Parizu? U Srbiji smo, što se tiče mode, počeli najpre da radimo za jedan butik u Balkanskoj ulici, a ubrzo nakon toga smo počeli da radimo samo za nas. U starom Merkatoru otvorili smo naš prvi butik ženske garderobe modnog brenda Modna kuća Balašević. Pratili smo modna dešavanja u svetu, zaposlili potreban stručni kadar i pošto je posao išao dobro, otvarali smo nove butike. Danas se modeli brenda Balašević prodaju u sedam naših objekata u Beogradu, kao i u više lokala u Srbiji i van Srbije. Da li ste zadovoljni dobrim poslovnim rezultatom i profitom koji ste stvorili u modnom biznisu? Postepeno je modni biznis u potpunosti počela samostalno i uspešno da vodi supruga Slobodanka, a ja sam krenuo u izgradnju teniskih terena i osnovao sam i teniski klub Balašević. Prvo zemljište za izgradnju terena kupio sam u Rakovici, a kasnije sam izgradio još 11 terena u Beogradu. Na teniskom terenu Balašević Novak Đoković je trenirao sa Jelenom Genčić. Nakon toga, počeo sam da se bavim i ugostiteljstvom i hotelijerstvom, tako da danas imamo naša dva hotela, u Rakovici i Rtnju, sa više od 80 zaposlenih. Vaš Etno-centar Balašević na Rtnju izgrađen je tako da zadovoljava i sve stroge svetske kriterijume ugostiteljstva i hotelijerstva ovog tipa. Da li u Srbiji ima dovoljno turista koji žele da koriste sve sadržaje i usluge koje pruža centar, i tako vama stvara mogućnost da i ovaj deo poslovanja bude profitabilan? Mene je uvek gurala neka misao ka novim angažovanjima i 2002. sam kupio veoma zapušten i oštećen ugostiteljski objekat na Rtnju, sa velikim dugovima. Uz malo protivljenje supruge, ja sam 2006. krenuo u obnovu objekta i zidanje novih hotelskih smeštaja. Kapacitete smeštaja smo povećali za 300 odsto, od nekadašnjih 12 ležajeva danas ih je 180. Na placu smo izgradili hotel, depandans, bungalove. U Etno-centru je kompletan spa-centar – bazen, sauna, parno kupatilo, slana soba, džakuzi s toplom vodom u koji se može smestiti oko 15 ljudi, koji je i zimi potpuno otvoren, tako da kad sneg pada gosti se kupaju u toploj vodi. U sklopu centra su i teniski i odbojkaški teren, kao i staza zdravlja koja vodi kroz šumu. Kroz Centar protiče čista nezagađena reka Miroštica, tako da su gosti oduševljeni nedirnutim prirodnim okruženjem u našem centru. Kako stići do Etno-centra Balašević? Danas je Etno-centar Balašević veoma privlačno mesto za turiste iz cele Srbije i iz inostranstva. Nalazi se na raskrsnici četiri putna pravca, u podnožju planine Rtanj i u blizini Sokobanje, nadaleko poznate po ruži vetrova, a i za putnike je takoreći eldorado za predah, jer u blizini nema nijedan ugostiteljski objekat. Celo leto kapaciteti su bili potpuno popunjeni. Koliko vam otežava poslovanje to što su vaša dva hotela, u Rakovici i Rtnju, udaljena međusobno više od 200 kilometara? Naša mlađa ćerka Suzana veoma uspešno vodi sektor hotelijerstva, tako da sve besprekorno funkcioniše uz dobru organizaciju. Gospođu Slobodanku Balašević pitamo da li smatra da na svojim leđima nosi veliki teret oko proizvodnje i plasmana modela Modne kuće Balašević? Ne, jer je naša ćerka Biljana Balašević Gazibara polako ulazila u posao i ona je danas direktor proizvodnje i može samostalno da vodi ovaj program, naravno da sam ja još uvek tu. Kako je došlo do toga da se od supruga poslovno „razdvojite“? Pre nego što je Dragan krenuo da otvara teniske terene, u proizvodnji odeće on je bio glavni u delu krojenja, a ja sam bila u delu proizvodnje. Kako je sve više bio odsutan oko teniskih terena morala sam, da posao ne bi trpeo, da mu predložim da se odluči za jedno ili drugo. Od 1995. mi smo se poslovno razdvojili. Danas imamo kompletnu proizvodnju ženske garderobe sa našim brendom. Sve što se nalazi u našim objektima – buticima, ima oznaku robne marke Modna kuća Balašević. Pratimo i uklapamo se u svetske modne trendove i tako kreiramo žensku odeću. Za sada imamo sedam maloprodajnih objekata, a osmi će biti za nekoliko dana otvoren u Beogradu na vodi. Kvalitet proizvoda digli smo na visok nivo i držimo se toga. U našoj zemlji velike fabrike tekstila i konfekcijske odeće skoro da su sve ugašene jer su poslovale s gubitkom. Sa kojim teškoćama se vi susrećete u proizvodnji i plasmanu vaših proizvoda? Naši proizvodi su nešto skuplji, ali su savršeno urađeni i visokog kvaliteta, tako da mogu da pariraju velikim svetskim brendovima. Bez obzira na situaciju ovih dana i ovih godina - korona virus i poplava kineskog tekstila - mi idemo dalje, onim tempom kako smo krenuli pre 35 godina. Razvijamo se sopstvenim znanjem i umećem i svojim kapitalom. Sve što zaradimo ulažemo u dalji razvoj našeg biznisa. Danas je u našoj modnoj kući zaposleno 80 radnika. Raduje nas što su naše ćerke veoma vredne i kreativne, a u posao se polako uključuju i dve naše unuke, koje su naši manekeni. Nadamo se da će naše porodične firme nastaviti da razvija i treća generacija - naših pet unuka, i u modnoj konfekciji i u ugostiteljstvu i turizmu, jer već sada pokazuju izuzetno interesovanje za to.