Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine

Ako bi devedesete godine u Srbiji imale muzičku podlogu, prvo mesto bi izvesno zauzela numera Igra rokenrol cela Jugoslavija Električnog orgazma. Jeste objavljena 1988. godine, ali je devedesetih horski pevana maltene svaki put kada bi neka od reprezentacija krnje Jugoslavije osvojila neku medalju na takmičenjima koja su organizovali drugi – Evropa, svet, Međunarodni olimpijski komitet, dakle „oni što nas ne vole“. Druga pesma saundtreka bila bi posvećena upravo njima, i to u izvedbi Mitra Mirića iz 1989. godine. Naime, ako je banalnost prve pesme odražavala samozaljubljenost rokenrola iz osamdesetih, ako je bila dovoljno pritupa da se može pevati uprkos tome što je iz skraćenice SFRJ drugo slovo naveliko izbrisano, zanos Mirićevog „ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine, mogu samo da nas mrze oni što nas ne vole“ bio je zanos loših đaka što se svete, đaka sa „tarzankama“, đaka ćelavih, đaka u šuškavcima, đaka čije je postojanje građanski mejnstrim ili poricao ili prezirao. Zbog toga se valjda često prećuti da su Miriću i njegovim kolegama zdušno tercirali i odlikaši, uzorni i pristojni, iz „krugova dvojke“ gradskih sredina, ali to je jedan u nizu paradoksa takozvane novokomponovane narodne muzike: skoro svi su je makar oslušnuli, ali neki samo dok niko drugi ne gleda. Ipak, prelaz iz osamdesetih u devedesete nesporno je najavio promenu paradigme. Dugo pre no što je Južni vetar predvođen Miletom Basom krajem osamdesetih postao jedan od najtiražnijih jugoslovenskih bendova, uprkos dugogodišnjem bojkotu radijskih i televizijskih stanica, dugo pre no što će Lepa Brena u hitu Jugoslovenka iz 1989. pobrojati prirodne lepote uskoro bivše države, bezmalo u duhu đačkog kola Branka Radičevića, novokomponovana narodna muzika je živela i preživljavala. U kafanama na Ibarskoj magistrali, pod šatorima van gradova, po zabitima kao u legendarnom filmu Bore Draškovića Život je lep, gde god je mogla. Početak devedesetih je označio oslobođenje onoga što je do tada nazivano muzičkim šundom – mešavinu narodnog melosa i patosa, savremene pop produkcije, densa, roka i diska. Onoga što je, uz izvesne ograde, Rambo Amadeus spakovao u termin „turbo-folk“ 1988. godine. U izdanju Novosti od 27. januara 1991. godine, govori se o „velikoj narodnjačkoj zabavi u beogradskom ’Pioniru’“, „skupu narodnjačkih tifoza“ u okviru emisije Poselo Radija 202 gde se izbor pesme godine obavlja ravno deseti put. Još tada je među revijalnim i takmičarskim učesnicima bilo mnogih imena koja danas pripadaju samom kanonu novokomponovanih narodnjaka: Ipče Ahmedovski, Vanesa, Radiša Urošević, Šeki Turković, Dragan Kojić Keba, LJuba Aličić, DŽej Ramadanovski, Zoran Kalezić, Nada Topčagić, Mitar Mirić, Zorica Brunclik, Ceca Veličković, Miroslav Ilić, Boban Zdravković, Vesna Zmijanac, Dragana Mirković… mnoge njihove pesme danas su bezmalo evergrin. „U pauzi između takmičarskog i revijalnog dela, posetioci u ’Pioniru’ će svojim glasovima odlučiti – koja pesma je obeležila prethodnu 1990. godinu. Pesme su inače poznate i navedeni pevači su ih pevali tokom 13 letnjih emisija Poselo emitovanih sa Malog Kalemegdana. Te priredbe je videlo više od 40.000 ljudi, nastupilo je preko 100 pevača, pa će i izbor pesme godine biti težak ispit za ljubitelje muzike“, stoji u tekstu. Više nije bilo sumnje – brojna publika je bila tu, u gradskim halama, note su obitavale na talasima radija i u televizijskim studijima, u prodavnicama nosača zvuka. Narodna muzika za prelaz vekova je bila tu, ako ne u priznatom i prepoznatom mejnstrimu, onda pred njegovim vratima. I kraj decenije će proći uz narodnjačke note i teme, i to usred fijuka bombi i detonacija. Dnevne novine Blic prenose dešavanja od 2. aprila, sa šestog po redu koncerta na beogradskim mostovima i trgovima „Pesma nas je održala“ za vreme NATO agresije. Pored viđenijih gostiju poput predsednika ruske Dume Sergeja Baburina i žovijalnog francuskog filozofa Danijela Šifera koji je ispred bine plesao s izabranicom, pažnja je pripala folkerima: „Na pozornicu su stupile najveće zvezde domaće narodne muzike: Miroslav Ilić, Ekstra Nena, Zorica Brunclik, izvođač narodnih pesama Zoran Georgijev, Merima NJegomir, koja je otpevala i Kaljinku, Tozovac, Dobrivoje Topalović, Vesna Zmijanac…“ Ko se seća, zna da je jedna od prvih pesama koje su na prvom koncertu tukle s ozvučenja bila upravo „Igra rokenrol cela Jugoslavija“. Kada je ponestalo urbane inspiracije, organizatori su se, zajedno s publikom, poput gosta na slavi kojem s rastom unosa alkohola postepeno oslabljuju kočnice, okrenuli narodnom melosu. Pobeda folkerskog libida nad rokerskom dekadencijom u malom. Bar dok nije ponestalo snage, ili inata, ili potencijalnih izvođača. „Ja naprosto više ne mogu da gledam tuđu tugu i nesreću i da pevam. Neka mi oproste, nemam snage. Treba da ove godine proslavim 30 godina karijere. Ali, kako da slavim, kome da pevam? Meni treba srećan narod da bih pevao“, obrazlagao je pevač Zoran Kalezić svoju odluku da podnese ostavku na mesto predsednika Udruženja estradnih umetnika Beograda Nebojši Grujičiću iz Vremena. Razgovor je vođen početkom jula 1999. godine. U isti je diktafon govorio i Branimir Đokić, tadašnji šef narodnog orkestra RTS-a, koji nije mogao da ne primeti da je na bini zavladao oportunizam, a pred binom malodušje. „Sve ovo je kulminiralo sa protestnim koncertima koji su bili divno zamišljeni kao oblik protesta protiv agresije, ali su ljudi iz političkih partija to zloupotrebili i puštali svakog da se popne na binu, po političkim i drugim kriterijumima. I postalo je sramno više nastupati, posle nekakvih lažnih patriota koji su na koncert dolazili iz Beča da bi na trgu izdeklamovali ’živela Srbija, živela Jugoslavija!’ i odmah se vraćali u Beč ili u Ameriku“, govorio je on. Valja podsetiti da su koncerte prenosili RTS i Pink. Verovatno bi i danas, da ne čuje zlo. Ipak, nisu se ni narodnjaci potkraj decenije iznenada našli na mostovima i trgovima. Svašta stane u deset godina, a u Srbiji i okolnim zemljama je stalo i malo više od toga. Novosti u jednom broju s kraja 1993. u rubrici „Visoko društvo“ posvećuju prostor ljudima koji bi se pre svega nekoliko godina teško našli jedni do drugih. Dok Irfan Mensur govori o boravku u Pragu i pripremama za snimanje Podzemlja Emira Kusturice, dok televizijski i filmski reditelj Aleksandar Đorđević govori o tome kako bira saradnike na projektima, pevač Novica Zdravković priča o tome gde sve nalazi inspiraciju, a kompozitor Time Petrov hvali svoju štićenicu, pevačicu Maju Marijanu. NJena koleginica Lela Andrić priznaje: „Ne znam da li ću pevati za Novu godinu, ali ako budem, izbor je Švajcarska ili Amerika. Nisu u pitanju pare, ja pevam zato što volim, a ovo je prilika da spojim lepo i korisno.“ Prostor koji je donedavno bio rezervisan za nekoliko izvođača narodne muzike, otvoren je za sve koji s narodnjacima imaju ikakve veze. U Blicovoj retrospektivi muzičke produkcije 1998. godine pod naslovom „Mnogo odlikaša, a posao ne cveta“, priložene su liste najprodavanijih albuma gde se pojavljuju neka do sada nepobrojana, a danas i te kako prisutna imena: Baja, Aca Lukas, Marinko Rokvić, Jelena Karleuša, Sneki, Mira Škorić… Reći da je ta trasa turbo-folka zacrtana devedesetih kao državni projekat s ciljem anesteziranja javnosti zvuči redukcionistički – em je ta muzička forma bila popularna dobrano pre početka krvavog raspada Jugoslavije, em bi bila popularna i bez vladavine Slobodana Miloševića, em je i među rokerima bilo nemalo sivozonaških, pa i otvoreno nacionalističkih izvođača. Međutim, poreći da je postojalo nešto izrazito eksplozivno u kombinaciji turbo-folk estetike i ratne i profiterske etike jednako je prenagljeno. Kao retko gde se oba navedena zaključka vide i suprotstavljaju kao na primerima dva trijumfalna venčanja iz tog vremena. Prvo, održano 7. decembra 1991. godine u hotelu Interkontinental, pred bogovima, državom i ljudima je spojilo Lepu Brenu i Bobu Živojinovića, najpoželjniji par na prelazu decenija. Mladoženja je u pripremnom intervjuu naslovljenom „LJubav vreme ne bira“ za Novosti rekao: „Telefonom me zovu i znani i neznani, zaustavljaju me na ulici, jedni da mi čestitaju, drugi da me bukvalno nagrde zbog toga što nisam patriota, što slavim u vremenu kada drugi ginu, što ne ostavim sve to za neko drugo vreme… Znam da je rat, pogađa me isto toliko kao i svakog drugog poštenog Jugoslovena, Brenu takođe, ali život teče dalje.“ Pred medijima se oglasila i nevesta, i to u trećem činu svadbe. „Živimo u suludom vremenu, po opredeljenju sam kosmopolita koji poštuje svaku veru i naciju. Uvek računam na ljudski razum. Boba i ja smo svetski ljudi i ne spuštamo se na nivo šovinista i njihovih razmišljanja. Zašto bismo se posle toliko saznanja vraćali u nešto prevaziđeno“, rekla je nekoliko sati posle venčanja. Tu se, međutim, krije problem – ono što je za jedne bilo nazadno (prebrajanje krvnih zrnaca i ratni zločini, primera radi), drugima je dalo priliku da nezadrživo napreduju. Ako su Brena i Boba upriličili svadbu decenije, Svetlana Ceca Veličković i Željko Ražnatović Arkan su 19. februara 1995. godine upriličili svadbu veka. Ako je zbog prve prekidan večernji Dnevnik kako bi se mladenci uključili u program RTS-a, drugu je državna televizija snimala i emitovala – kao uostalom i na desetine kanala u zemlji i inostranstvu. Ako su prvu obeležile zlatne gramofonske ploče i teniski reketi, drugu je nesumnjivo obeležila Arkanova uniforma iz Prvog svetskog rata, sa sve sabljom, kitnjastija i od luksuzne Brenine venčanice čiji je dizajn potpisala modna kuća Dior. Ili: crnogorska narodna nošnja u kojoj je išao po mladu, usput ispalivši u nebo jedno omanje skladište municije. U štampanim medijima je čak izašao i protokol venčanja koje je po svemu bilo aristokratsko – prema oceni jednog novinara, više je ličilo da svadbu princa Čarlsa i lejdi Dajane nego na bilo koga iz Srbije dotad. U tekstu Vanje Bulića objavljenom u Dugi pod naslovom „Lepotica i komandant“, autor podseća da se Ceca u jesen 1991. godine – koji mesec pred Brenino oplakivanje kosmopolitskog duha – slikala u maskirnoj uniformi. Budućeg muža je upoznala na proslavi njegove Srpske dobrovoljačke garde u Erdutu dve godine kasnije. „Suviše je jednostavno reći kako su se zavoleli turbo-folk zvezda i heroj predratnog i ratnog doba. Zavolele su se dve grupacije ljudi, čiji su predstavnici Ceca i Arkan… to postaje mitska veza, čiji su koreni na Kosovu! Veza između Cece i Arkana je veza između Kosovke devojke i kosovskog junaka“, zaključuje Bulić i predviđa novi konflikt tri godine kasnije. NJegova koleginica Zorica Konić iz TV Novosti nešto manje pesnički reč daje samom Arkanu. „Ja sam ratnik i cenim borce. Ceca je ženski ratnik i njena neiscrpna energija je pobedila“, rekao je tad, ujedno potcrtavši militaristički etos i odgovorivši na pitanja zašto je ostavio bivšu suprugu i sedmoro dece. Ova svadba je, međutim, na metanivou imala posledice konkretnije od jednostavnog braka. Brena je svadbom potvrdila da je najveća kćerka Jugoslavije, a Ceca je dobila jedinstvenu priliku da nesporni seksepil, harizmu i vokalne sposobnosti podigne na nivo identiteta „majke nacije“, doduše ne jugoslovenske, već srpske. S druge strane, Arkan je brakom s najuspešnijom pevačicom završio dugi proces legitimizacije u javnosti. Dragan Čičić u NIN-u pod naslovom Princ rata navodi razne njegove kvalifikacije: romantični antiheroj, vođa navijača, svetski čovek, opasan momak, ratni komandant, bogati biznismen, pa i predsednik partije Stranka srpskog jedinstva. Arkan je tek trebalo da postane jednak svome nadimku. To mu je omogućila ženidba sa Cecom. „LJudi bi verovali da medalja uvek ima dve strane. Ali u Srbiji danas istina teži da ima samo jedno lice. Pogledajte ga dobro. To je lice Željka Ražnatovića“, poentira Čičić. Istini za volju, svadba veka je bila samo kruna višegodišnjeg koketiranja turbo-folk pevača s nacionalizmom i ratnom ikonografijom. Kao što je, uostalom, pop-kultura decenijama drugovala s donosiocima odluka. Karijera pevača Borislava Zorića Ličanina je u tom smislu prilično slikovita – od pesama posvećenih Tesli, pa Titu i Jovanki Broz, došao je do pesama o Slobodanu Miloševiću i Arkanu, da bi završio sa Šešeljom, Karadžićem, Mladićem, pa čak i Miloradom Dodikom, za koga je 1998. rekao da mu je najdraži političar pored neprevaziđenog maršala. „Milorade, ti si srpska dika, proslavićeš prezime Dodika. Još ti niko dorastao nije, cijelog svijeta imaš simpatije“, glasi jedan tekst, doduše pisan u vreme dok je sadašnji član Predsedništva BiH bio daleko naklonjeniji EU. Bulić u već navedenom članku podseća da je Era Ojdanić 1990. godine pobedio na Bemusuu stavivši šajkaču na karakteristični minival i zapevavši: „Ustaj, moja rodbino iz groba, dodija mi crna garderoba“. Bora Drljača je možda podržao Savez komunista na izborima 1993. godine, ali je tada spevao i zdravicu Draganu Vasiljkoviću kao bedemu odbrane od ustaša. Kapetan Dragan je, inače, u prvoj polovini devedesetih postao bezmalo seks-simbol, a diskretni omaž posvetio mu je i Rade Jorović u numeri „Žene vole oficire“: „Za mene se žene lepe, potomak sam slavnog Stepe, u venama mojim krvi ima Mišić Živojina“. Izvesna fizička sličnost Jorovića i vođe „knindži“ zasigurno nije odmogla u uspostavljanju paralele. Ipak, najviše je nebrušenih dragulja kič-patriotizma poteklo iz „podzemlja“ turbo-folka, dakle s njegovog izvora iz kojeg je potom prerastao u bujicu s po nekoliko tokova. Svaki brevijar ove struje bio bi nepotpun bez braće Bajić koji su od jednih od najpopularnijih jugoslovenskih izvođača, koji su albume izdavali i za zagrebački Jugoton, došli do objavljivanja bezmalo samizdata u kojima su, između ostalog, pevali i: „Aoj Tuđo, Tuđmane, kad ti snage nestane, dođi malo na poselo u Borovo Selo.“ Rat je taman dovoljno blizu i taman dovoljno daleko da se bez opasnosti može laprdati o izvesnoj srpskoj pobedi. Kultnu popularnost stekao je i Baja Mali Knindža čiji su tekstovi ušli u svakodnevni žargon. „A u stvari krivi svi smo, voleli se nikad nismo, kakvo bratstvo i jedinstvo“, peva u pesmi Bila jednom jedna zemlja, ili čuveno: „Kad sam bio mali, znao sam svoj pravac, oni bili katolici, a ja pravoslavac. I kada su mene terali odande, pevali su Lijepa naša, a ja Bože pravde“, i tako dalje. Inače, omot albuma Baje Malog Knindže na kojem je njegov verovatno najveći hit pečatiran je nazivima nekolicine sponzorskih kompanija, pod logom izdavačke kuće „Nina trejd“ koja je uz kuću „Beograd ton“ bila među najzaslužnijima za širenje i promociju niskobudžetnog turbo-folka. Zvučaće čudno, ali taj podžanr se vodio pankerskom do-it-yourself etikom, a na tom je talasu autentičnosti i postao popularan. Dok je većina mejnstrim izvođača interpretirala apolitične ili debelo oblandirane tekstove koji su se ticali isključivo urbanih tema, od romantike i erotike do dekadencije i eskapizma, pojedinci poput Baje Malog Knindže pevali su neretko banalne, često crnohumorne, ali sirove i neprerađene stihove o istoriji društvenih trauma („Kad sam bio mali, poklone mi slali, iz Čikaga moji, znaš ti dobro koji“, jedan je od primera). Puške su bile umuknule, bar do 1998, humke su bile zatrpane, a u zvaničnom Beogradu je bilo zaključeno da se pop-kulturni pejzaž nekako mora upristojiti. Kada je prema pisanju Politike, ministarka kulture Nada Popović Perišić 28. februara 1995. godine na pres-konferenciji obznanila „godinu kulture“, što je značilo da će „kultura biti broj jedan na dnevnom redu, da će država na svaki način, a pre svega finansijski i zakonodavno, podržati motivaciju stvaralaca na rad i bogatiju kulturnu ponudu, a publiku na povećanje kulturnih potreba“, zapravo je najavila i krah sopstvenog projekta, već predviđen u NIN-u pod naslovom Kreativna drskost. „Da li će, na kraju, veće pravo imati svi oni skeptici spremni da zarad sistematično lošeg iskustva i nepostojanja gotovo nikakvog kredibiliteta vlasti već u samom startu počnu da sumnjaju, ne očekujući ozbiljne praktične efekte akcije, ili, pak, oni već sada oduševljeni činjenicom da je neko uopšte počeo na taj način da razmišlja o kulturi“, pitala se Ksenija Radulović. Iako je za sadržajnu i modernu medijsku kampanju bio plaćen vešti Dragan Sakan i kompanija Sači i Sači, pokazalo se da je burgija ponekad jača i od uložene pare. Za početak, moto akcije („Kakva god da nam je stvarnost, lepše je s kulturom“) zvuči kao jedna od onih istina toliko nazočnih da nije ni čudo što se poneki ne slažu s njom, ako ne intelektualno, onda životno. Doručak je najvažniji obrok za zdravlje, ali pojedinci jednostavno ne žive zdravo, niti će to početi da rade zbog opominjanja. Tako je i s kulturom, u kojem god ključu shvaćenom. Ako je jedan od ciljeva bio uklanjanje turbo-folka, kampanja je propala. Narodnjaci su bili proterani s državnih radija i televizije, ali je s time počela i propast PGP-RTS kao izdavačkog giganta. Istovremeno, izdavačka kuća Diskos je počela da stagnira, a „Zabavu miliona“, ili ZAM, već je 1998. odmenila Grand produkcija čiji su osnivači Saša Popović i Lepa Brena. Umesto jedne Minimaksovizije, niklo je sijaset manje profesionalnih tok šou programa. Naposletku, privatnici bliski vlastima – onako kako je Željko Mitrović bio blizak Miri Marković i JUL-u – oslušnuli su zahteve publike i preuzeli tržište turbo-folka, ujedno ga ukrupnivši. Pink je eksplodirao. Nekoliko je razloga zašto su se izjalovile nade kulturnog establišmenta da će se turbo-folk ili vratiti u podzemlje ili da će postati adekvatno kontrolisan. Prvo, naslanjao se na globalno prihvatanje spoja bogate produkcije, lakih tema i world music, što znači da je u najgorem slučaju bio lokalno ispoljavanje šireg fenomena. Na jedno „milo moje, što te nema, trebaš mi“ Dragane Mirković dolazilo je najmanje jedno Šakirino „gde si, srce, juče sam te tražila i nisam te našla“ iz Kolumbije, a primera je nebrojeno. Narodnjaci su zbacili košuljicu seoske naivnosti (Cvetak zanovetak), izrasli su u folk izraz (Monotonija) i naposletku isklesali svoje pravo, pop lice (Isuse, primeri Cece Ražnatović). Drugo, turbo-folk je već postao previše popularan. Naposletku, kao žanr je ipak bio nezavisan od ratnih zbivanja i propagandne mašinerije koja se dimila devedesetih. Glavni razlog zašto je u različitim varijantama preživeo do dana današnjeg, usput postavši ako ne dominantna, a onda svakako nezaobilazna pop-kulturna matrica, jeste činjenica da je pevao o seksu, ljubavi, lakoći življenja i potrošačkoj nonšalanciji. Istini za volju, i ta su tematska čvorišta u Srbiji imala blago izvitoperenu dimenziju. Godine 1993. nastaje naizgled naivna ljubavna pesma propraćena spotom u duhu pastoralnog treša u kojem Viki Miljković ređa: „Koka-kola, marlboro, suzuki, diskoteke, gitare, buzuki – to je život, to nije reklama, nikom nije lepše nego nama.“ Slavodobitno nabrajanje termina i brendova sa svih meridijana koje s jedne strane slavi potrošačku slobodu i otvaranje Srbije prema svetu – podudarno s napuštanjem dogovorne, socijalističke ekonomije – a s druge udara mračni kontrapunkt s obzirom na činjenicu da je Savet bezbednosti UN godinu dana ranije, dakle 1992. godine, SRJ uveo potpuni međunarodni ekonomski embargo zbog učešća u ratu u Bosni. Brendovi koji vode ka životu neviđenom čak i u reklami – jednoj, ne svim, jer jedna je dovoljna! – dolazili su u Srbiju kroz šverc, od kojeg se već razvaljena državna kasa praznila, a džepovi pojedinaca punili, uprkos opštoj nemaštini i praznim rafovima u prodavnicama. Hit Viki Miljković otuda se neizostavno ukazuje kao jedna od najvažnijih pesama saundtreka predloženog na početku teksta. Ona koja peva o bezmernoj želji za dobrim životom, dok se život doslovno raspada. Red smeha i veselja, pa red suočavanja s tugom. Uostalom, s ovom bezmalo emancipatorskom dimenzijom turbo-folka, s dijalektikom imanja i nemanja, mogli su se poistovetiti i slušaoci u Hrvatskoj, kako za NIN svedoči dopisnik iz Zagreba Milivoj Đilas u jesen 1996. godine. U tekstu pod naslovom Nešto za plakanje, Đilas beleži: „Na javnim mjestima pjevala se Lijepa naša i Moja domovina, na privatnim zabavama ili u tišini vlastitih stanova plakalo se uz Vesnu Zmijanac i Svatove ili Lepu Brenu i Jugoslovenku. Supstitut za narodnjake ponuđen je u obliku cro-dance-a, ali kako neko reče ne možemo lomit čaše i imati krvave ruke ako smo okruženi ritam-mašinama. Praznina je bila ogromna i pirati su došli.“ I to kako! U prvoj godini posle rata, na hrvatskom tržištu se pojavilo nekoliko postrojenja za masovnu proizvodnju kaseta, „s domaćom radnom snagom i domaćom pameću, ali sa ’ćiriličnom’ sadržinom“. Prema podacima koji su Đilasu bili dostupni, kaseta Dragane Mirković je za godinu dana prodata u 45.000 primeraka, Šemsa Suljaković dostigla je 40.000, Vesna Zmijanac 35.000, Lepa Brena 30.000, dok je Cecina kompilacija najvećih hitova brojala do 18.000 prodatih primeraka. Ili, rečju, ako je cela Jugoslavija sve do traumatičnog građanskog rata igrala rokenrol, nakon njenog raspada je pevala – turbo-folk, a peva ga i dalje, što nasleđe staro četvrt veka, što savremene verzije.