Užasi identitetske politike

Od četrdesetak terorističkih napada različitih obima koji su se desili ove godine, oko pola je delo islamista. Od toga se devet desilo u onome što zovemo razvijenim svetom – jedan u Teksasu, jedan u Nemačkoj, jedan u Austriji, dva u Engleskoj i čak četiri u Francuskoj. Ovi u Francuskoj – svi u mesec i kusur dana. Prvo je 25. septembra jedan Pakistanac nožem ranio dvoje ljudi ispred redakcije satiričnog časopisa Šarli ebdo – istog onog čijih je dvanaestoro članova redakcije ubijeno, a jedanaestoro ranjeno 7. januara 2015, u odmazdi zbog posprdnih karikatura na račun proroka Muhameda. Potom je 16. oktobra osamnaestogodišnji Čečen obezglavio Samjuela Patija, nastavnika u srednjoj školi nadomak Pariza, zbog pokretanja religijskih rasprava na časovima tokom kojih je navodno pokazivao i sporne karikature. Trinaest dana kasnije, jedan Tunišanin je nožem usmrtio troje prolaznika ispred bazilike u Nici, pre no što ga je policija ranila i uhapsila. Naposletku, jedan napadač u Lionu je prošle subote izbliza sačmarom upucao i ranio sveštenika Grčke pravoslavne crkve unutar same bogomolje. Pitanje je da li i koliko o napadima možemo govoriti kao o incidentima ako se u proseku dešavaju jednom u desetak dana. Znaju to i francuske vlasti. Zato su na ulice gradova poslale na hiljade pripadnika policije i antiterorističkih jedinica. Deportovale su nemalo političkih zatvorenika osumnjičenih za održavanje veza s islamističkim organizacijama, izvršile su sijaset racija po radničkim predgrađima i uhapsile članove jedne islamističke grupe. Međutim, pokazalo se da gotovo niko ko je lišen slobode nije imao veze s napadima, zbog čega pojedini glasovi tvrde da je reč prevashodno o skupom marketingu i dizanju morala desno opredeljenih glasača. Doduše, retorički veleslalom predsednika Emanuela Makrona i njegovih najbližih saradnika bio je dovoljan za sličan zaključak. Tačno je da su sledeći predsednički i parlamentarni izbori tek 2022, ali je još više tačno da se svaki previd politički gledano skupo plaća. Samo treba pitati demokrate u Americi pod Trampom ili nemačku kancelarku Angelu Merkel, dok joj radikalno desna Alternativa za Nemačku diše za vratom. I pre obraćanja naciji 2. oktobra, Makron je sporadično pominjao neophodnost smanjenja značaja religije u javnoj sferi. Gotovo uvek je mislio na islam. Međutim, tokom obraćanja je bio konkretniji – poručio je da „islam proživljava krizu širom sveta“, da mora da prođe period sopstvenog prosvetiteljstva, te da će francuske vlasti uskoro novim odredbama podupreti i osnažiti zakon iz 1905. kojim je udaren temelj sekularizmu. Grozomorno Patijevo ubistvo obrazložio je napadom na slobodu govora i nije propuštao priliku da islamski radikalizam označi kao glavnog državnog neprijatelja. Ponegde je čak govorio o „islamskom separatizmu“. Francuski ministar prosvete Žan Mišel Blanker je levičare među Makronovim protivnicima nazivao „apologetama islamizma“, a ministar unutrašnjih poslova Žerald Darmanin je otišao toliko daleko da je potcenjivački govorio o prodavnicama u muslimanskom vlasništvu. Očekivano, ovih nekoliko teza postalo je moneta za potkusurivanje u globalnoj geopolitičkoj areni u kojoj nijanse lako postanu nebitne, a prostor za stvarnu diplomatiju još lakše nestane. Prvo je predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan iskoristio priliku da zanovi stare sporove s Makronom – od nesuglasica glede građanskih ratova u Siriji i Libiji, preko različitih tumačenja turske ofanzive na Rožavu, stavova o pomoći migrantima na nemirnom Sredozemlju, do i dalje aktuelnog jermensko-azerskog sukoba u Nagorno-Karabahu. Pozvavši druge muslimanske zemlje na bojkot francuske robe, Erdogan je upozorio i EU da mora obuzdati Makronovu islamofobiju. Kada je naposletku rekao da Makronu ne bi škodio ni „mentalni pregled“, Francuska je opozvala ambasadora iz Ankare. Obrazac je već bio uspostavljen. Pozivima na bojkot su se pridružile vlasti Katara, Saudijske Arabije, Bangladeša i Pakistana, a vlasti Palestine su pozvale na proteste, koji su održani još u Pakistanu, Indiji i Iraku. Pojedini mediji pogrešno ili tendenciozno zaključuju da su muslimani protestovali zbog Makronovih odbrana slobode misli i izražavanja; da je tako, protiv njega bi protestovali i ranije. Ne, na ulice su izašli jer je Makron njihovu veroispovest prokazao kao mračnjačku. Deluje na kraju da su najveće žrtve oko 5,7 miliona francuskih muslimana – s jedne strane ih kao taoce drže četvorica napadača, a s druge su između čekića zvaničnog Pariza i nakovnja drugih muslimanskih lidera. U prošli petak, jedan momak u nacističkoj jakni je u Avinjonu pištoljem pretio lokalnom prodavcu sa severa Afrike, ali je brzom reakcijom policije osujećen u očiglednoj nameri da izvrši pseudopravedničku odmazdu. Nekoliko sati po napadu u Lionu, Makron je pokušao da primiri situaciju rekavši da „poštuje i razume šok koji muslimani osećaju kada vide karikature proroka Muhameda“. Odjednom se više nije govorilo o „mračnom islamu“, već preciznije, o „ljudima koji iskrivljuju islam“. Doslovno u 72 sata, Makron je od, neko bi rekao oportunističkog, poistovećivanja pojedinačnih napada s napadom na Francusku došao do zaključka da su „osamdeset odsto žrtava islamskog terorizma upravo muslimani“. Nažalost, čini se da je diplomatska šteta već učinjena. I to verovatno mnogo ranije od diplomatskog pingponga kojem smo prisustvovali od kraja septembra. U tom smislu su znakovite bile dve reakcije muslimanskih državnika i javnih delatnika. Prvo je iranski ministar spoljnih poslova Mohamad DŽavad Zarif ekstremizmom nazvao „vređanje 1,9 milijardi muslimana, i njihovih svetilišta“, pomenuvši potom i jednu u tom kontekstu retko susretljivu reč – kolonijalizam, implicirano francuski. Korak dalje, možda i predaleko, otišao je bivši maležanski premijer Mahathir Mohamad, koji je rekao da, ako išta, „muslimani imaju prava da ubiju na milione Francuza zbog francuskih masakra kroz istoriju“. Tu se otkrivaju dva do zla boga ružna, ali čini se i neizbežna lica savremene politike – identitetsko, postkolonijalno pitanje i vrtlozi istorijske probirljivosti. Jer, kada je Makron kritikovao islam u 21. veku, čak i unutar granica Francuske – reagujući, podsetićemo, na četiri napada, iako zabrinjavajuća – ni jednom jedinom rečju nije pominjao da se francuska naprednost istorijski gledano baštini na parama, a da oko dva triliona evra teška francuska ekonomija izvire iz viševekovne kolonijalne pozicije. Ako Pariz to prećutkuje, ima ko da podseti. Recimo, kada je 95 odsto gvinejskih glasača na referendumu 1958. glasalo protiv ulaska u afričku monetarnu uniju koju je osmislila Francuska, celokupan javni sektor je dobio naređenje iz Pariza da se povuče i vrati u maticu. To je bila jasna poruka za 14 frankofonih zemalja, bivših kolonija – ili ćete ekonomiju i privredu vezati za donedavnog evropskog gazdu, ili ćete ostati bez infrastrukture neophodne za modernizaciju. I dan-danas te zemlje koriste nametnuti zapadnoafrički i centralnoafrički franak, a polovinu monetarnih rezervi moraju da pohrane u centralnoj banci Francuske, gde se one vezuje za evro. Pitate li Pariz, ovo je način da se inače slabe afričke ekonomije spasu od mogućih nestabilnosti; pitate li sve ostale, reč je o neokolonijalnom porezu. O imigrantima u Francuskoj, njihovim potomcima i kulturama koje donose bio bi potreban zaseban tekst. Međutim, činjenica je i da su ti ljudi bezmalo na veliko dovođeni na evropsko tle kada je trebalo obarati cenu rada i tada se o „mračnom islamu“ i drugim identitetskim specifičnostima daleko manje govorilo. Naročito u Jelisejskoj palati. Zapaljiva retorika s vrha i sveprisutna getoizacija na dnu s vrlo malo društvene mobilnosti je, zajedno s prstohvatom histerije karakteristične za doba širokopojasnog interneta, dovela do toga da mnogi mladi ljudi, odgajani u duhu poniženja i besperspektivnosti, a nadomak Jelisejskih polja ili Monmartra, nađu istorijski razlog za osvetu, podršku po digitalnim bespućima, i mačetu. Uz to, Makron je propustio da ispravi neke od grešaka jednog od svojih skorašnjih prethodnika, Nikole Sarkozija. Ako je Sarkozi kao ministar unutrašnjih poslova 2005. katastrofalno rukovodio sanacijom velikih uličnih nereda, uglavnom u Parizu, Makron je isto učinio s pobunom „žutih prsluka“. Ako su Sarkozi i, nakon njega, Fransoa Oland, dozvoljavali neformalna finansiranja islamističkih grupa na svom tlu, a sve zbog dobre ekonomske saradnje sa Saudijskom Arabijom, Makronov pokušaj da islamistima stane na put deluje kao odveć zakasnela reakcija koja naprosto ne može da nema negativne posledice. Naposletku, ako je Francuska bila među najodgovornijima za građanski rat u Libiji i ako se nije previše bunila zbog rata u Siriji, nije nikakvo čudo što Makron danas mora da ima posla s ljudima poput Erdogana. A ako je situacija već nezavidna, morao bi da bolje bira reči. Ovako pred auditorijumom izgleda kao neko ko je, prepustivši dizgine EU da landaraju, s privilegovane pozicije odlučio da geopolitičku borbu vodi kritikujući višemilionsku zajednicu na sopstvenom tlu. Pod pravim – ili pogrešnim – okolnostima, doduše, napadi se mogu desiti i u zemlji koju su teroristički napadi dugo zaobilazili. U šest odvojenih incidenata, Beč je u ponedeljak uveče nakratko postao bojno područje, i to blizu sinagoge. Od četvoro napadača vatrenim oružjem, jedan je usmrćen; do zaključenja broja, 17 osoba je ranjeno, a četiri su podlegle povredama, među kojima i jedan policajac. Čini se da su frontovi sve širi i krvaviji.