Slušaj šta govorim ne gledaj šta radim

Nakon što smo svečano, kako dolikuje prvima u svetu, otvorili treći talas korone i zabeležili porast obolelih od 395 odsto, Krizni štab je konačno priznao – možda mi i nismo za ovaj posao. Konkretno, jedina od retkih od države ovlašćena epidemiološkinja za donošenje vesti (dr Branimir Tiodorović je objasnio da više ne daje izjave i da mediji „treba da kontaktiraju pi-ar službe“) dr Darija Kisić Tepavčević nam je saopštila da ubuduće „od najmlađih treba da učimo“. Jedan deo epidemiološki pismenih građana imao je u vidu neko malo merodavnije telo, a po svemu sudeći i 3.000 lekara koji su, zgranuti radom ovakvog Kriznog štaba, zatražili da se formira (vrati) Republička stručna komisija za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti, ali je situacija ipak stigla do faze – daj šta daš, mogu i prvaci. Realno gledano – mogu. Ne znaju baš te pompezne, stručne i udvoričke izraze („distribucija pacijenata“, „treći pik drugog talasa“, „treba da budemo ponosni na otvaranje tržnog centra Galerija“), ali sasvim sigurno neće u kozmetičkom salonu skinuti masku, uvaliti zaposlenici neki od svojih ekstremiteta, upaliti cigaretu i pripremiti se za veliku misao : „Ne verujem da je kaznena politika nešto što će pomoći da pobedimo virus. To mora da bude kolektivna svest“. Verovatno su u dosadašnjem školovanju naleteli na neku lekciju iz koje se vidi da se kolektivna svest stvara razumevanjem normi ponašanja i da se ne implementira po sistemu – vi ćete se ponašati tako jer niste na „ti“ sa vlašću i ne može vam se ono što se meni može. Sada je već sasvim izvesno da naši zvaničnici nisu dobacili do civilizacijskih normi u kojima se ličnim primerom stiče poverenje i stvara kolektivna svest. Naravno da niko ne očekuje da ministar u Srbiji podnese ostavku zbog vožnje biciklom, kao što je to bio prinuđen da uradi ministar na Novom Zelandu (tamo je sport tokom epidemije dozvoljen, ali ne i onaj koji može da izazove povredu i dodatno optereti zdravstveni sistem), jer naši i ne voze bicikl – imaju vozače i velika kola. Takođe, niko ne očekuje ni da neko da ostavku, poput glavne zdravstvene zvaničnice Škotske, Ketrin Kaldervud, jer je tokom zabrane kretanja vikendom odlazila u svoju kuću na selu, s obzirom na to da se od prvog dana epidemije „odomaćilo“ da svi naši zvaničnici, pa čak i lokalni odbornici, mogu da idu kad hoće i kuda hoće tokom zabrane kretanja jer je naprednjačko kretanje (pa čak i bakljade na krovovima) viši epidemiološko-politički cilj. Ali zar nismo mogli da dobacimo čak ni do logike koja se primenjuje u Gani? Tamo je početkom ovog meseca, u trenutku kada su imali 1.000 aktivnih slučajeva (naspram naših 30.000), zamenik ministra trgovine morao da podnese ostavku jer je nakon nedelju dana izolacije zbog korone, uz kako kaže – pristanak lekara, izašao iz kuće. Dakle, učinio je nešto vrlo slično onome što je Aleksandar Vulin izveo u julu kao ministar odbrane, kada je samo devet dana nakon dijagnoze napustio izolaciju. S dve male razlike: Karlos Ahenkorak je prošetao do svoje izborne jedinice, a Vulin je otišao u vojnu bolnicu u Novom Pazaru, i predsednik Gane je ostavku obrazložio kao jedini mogući čin u situaciji kada svi zvaničnici moraju da daju primer „u pridržavanju protokolima koji pomažu da se građanima olakša borba protiv kovida-19“, dok je predsednik Srbije zaključio kako je takav čin vredan unapređenja. Konkretno, prebacio je Vulina na mesto ministra policije, tj. dao mu odrešene ruke da on lično bude taj koji će kontrolisati kako se mere sprovode, nadzirati ljude u izolaciji i naplaćivati kazne od onih koji ih krše. I šta smo time dobili osim na hiljade novozaraženih, kolaps zdravstva i prepune bolnice? Pa dobili smo direktan prenos kako policija radi na suzbijanju epidemije pod komandom Vulina – snimak na kom on bez maske, u pratnji obezbeđenja bez maske, izlazi iz frizerskog salona, i interventne jedinice koje odmah stižu da bi rešile situaciju. I umesto da naplati kaznu Vulinu i vlasniku salona koji ga je primio bez adekvatne mere zaštite, ona opkoljava zgradu u kojoj živi autor fotografije jer je slikao „zaštićeno lice“, a „zaštićena lica“ mogu da krše mere i šire koronu kako im se prohte. Baš kao i u Češkoj u kojoj je nedavno „opkoljen, maltretiran i kažnjen“ tabloid Blesk jer je objavio fotografije ministra zdravlja Romana Primule kako bez maske izlazi iz restorana iako je zabranjen rad ugostiteljskih objekata. Ili nije bilo baš tako? Tabloidu se nije dogodilo ništa, a premijer Češke Andrej Babiš je ponudio ministru ili da da ostavku ili da ga smene jer „ne možemo propovedati vodu a piti vino“. Češki ministar i uz to vrhunski epidemiolog (mnogi smatraju da je zaslužan za odlične rezultate koje je ova zemlja imala donedavno) smenjen je iako je tvrdio da je bio samo ispred restorana. Naša glavna epidemiološkinja (bar po medijskoj zastupljenosti) ne samo da nije smenjena zbog epidemiološki skandaloznog ulepšavanja i činjenice da se građanima zbog toga nije izvinila, već je brže-bolje imenovana u ministarku, ne bi li na ustoličenju dala primer kako se u takvim prilikama poštuju mere. Logično jer se svečani čin obavlja u parlamentu, a poslanicima ovog saziva je više nego potreban dobar primer imajući u vidu da ne umeju da savladaju ni osnovno – iako im je rečeno da nose maske i iako im je ispred mesta na kome sede postavljena zaštita od pleksiglasa, oni uredno dok govore (strasno i uz mnogo kapljica), skidaju maske i ustaju da bi iznad pregrade raspršili pljuvačku po ostalima. I dala im je primer – kao i svi ostali Vučićevi ministri, izuzev Zlatibora Lončara i Gordane Čomić, čestitke je primila bez maske i bez distance. Konkretno, pala je u naručje Ivici Dačiću, koji takođe nije primenjivao obavezne zaštitne mere. Naravno, predsednik nije imao zamerke (sećate se, to je onaj tip koji nas je na vreme obavestio: „Nema mesta panici, ja masku da stavljam neću“), a ni premijerka, s obzirom na to da u jeku svakog talasa dočekuje strane zvaničnike na aerodromu i baca im se u zagrljaj, hteli oni to ili ne. Nedavno su Ujedinjeni protiv kovida ukazali da vladanje zvaničnika postaje ozbiljan problem u borbi protiv epidemije, a da ga samo produbljuje činjenica da u Kriznom štabu od 28 članova sedi njih 14 koji nisu lekari, koji su svojim izjavama stvarali strah, paniku i nepoverenje kod stanovništva, a da se većina nije pridržavala mera koje je donosila. I da je to činila čak i jedna lekarka – dr Kisić Tepavčević. „Najmoćnije oružje u borbi protiv epidemije, tj. u prevenciji širenja bolesti su edukacija stanovništva, masovno testiranje i praćenje kontakata, kao i donošenje, sprovođenje i objašnjavanje preventivnih mera u zavisnosti od trenutnog stanja. Da li se išta od toga u Srbiji radi? Svako dete zna da se ličnim primerom najbolje uči i održava integritet, a empatijom i iskrenošću poverenje. Zvaničnici kojima je u interesu javno zdravlje svakako imaju obavezu da sami poštuju mere i ličnim primerom pokažu da je to bitno. Ako im to nije u interesu i planu, to je onda nešto drugo... Američki Centar za kontrolu i prevenciju zaraznih bolesti je razvio CERC protokol za bolju komunikaciju u krizi, koji uči lidere o šest osnovnih principa: budite prvi, prvi izvor informacija često postaje izvor prema kojem se mere svi ostali; budite u pravu; budite verodostojni; izrazite empatiju, ljudi prvo moraju znati da je njihovim liderima stalo; promovišite akciju i pokažite poštovanje jer nepoštovanje u krizi podriva poverenje. Naši zvaničnici ne poštuju nijedan od ovih principa, pa nije iznenađujuće što poverenje ne postoji, ali ni kontrola epidemije“, kaže epidemiološkinja i članica Ujedinjenih protiv kovida Ivana Prokić. Izgleda da su šanse davno propuštene, a kao popravni je ostala samo jedna mogućnost – da vlast pokaže empatiju i poštovanje s obzirom na to da to ništa ne košta. Pa, možda se i trudi i možda je Vučićev vapaj – moram da držim otvorene kafane (ljutiće se vlasnici i donatori na mene) ali kao boga vas molim da ne idete u njih, pokušaj da se to upriliči. Ali samo pokušaj, jer je za suštinsko poštovanje ipak neophodno i lično vaspitanje.