Lobotomija

Mladi veterinar iz Čačka, Božidar Anđelković, postao je medijska zvezda u godinama pred sami raspad Jugoslavije. Nadmoćno je pobeđivao u popularnim televizijskim kvizovima znanja u Beogradu i Zagrebu. Na sva pitanja odgovarao je i tačno i munjevito. Kao da je sveznajući robot, sa jednakom lakoćom rešavao je pitalice iz matematike, hemije, književnosti, arheologije, religije, fizike, istorije, sporta, politike... nepogrešivo i brzo pogađao zadate asocijacije, popunjavao ukrštenice i slagalice. Novine ga prozvaše Božo Enciklopedija. O njemu je pisano i govoreno da je genije sa fotografskim pamćenjem, a on je to i dokazivao u specijalnim televizijskim emisijama, pred milionskim gledalištem. Preleteo bi pogledom preko novinskih stranica sa reklamnim oglasima i, odmah potom, napamet ponavljao sve što bi snimilo i zapamtilo njegovo oko, čak i brojeve telefona. Stručnjaci su tvrdili da Božo Enciklopedija boluje od takozvanog „savant sindroma“, posebnog oštećenja mozga, kao i „Kišni čovek“ Kim Pik u istoimenom američkom filmu. Izbi rat, nestade kvizova znanja, Boža Enciklopediju mobilisaše u specijalnu brigadu, često premeštanu sa razbojišta na razbojište. Kod Vukovara je ranjen u levu podlakticu, pred Karlovcem kuršum mu je probio vojničku bluzu, ali ga nije ni okrznuo. NJegova trupa borila se i na kninskom, sarajevskom i mostarskom ratištu, ali samo nekoliko meseci pod oznakama JNA. Od maja 1992, Božo Enciklopedija imao je dve vojničke knjižice. U jednoj je pisalo da je rođen u Bosni, kod Doboja, a u drugoj da je on iz Knina. Najstrože je skrivano da na ratištima u Hrvatskoj i BiH ima i pripadnika Vojske Jugoslavije, kako se, tada, zvala vojska Srbije i Crne Gore. Demobilisan je krajem 1995, vratio se kući, u Čačku otvorio i svoju veterinarsku ambulantu, prijavio se na jedan kviz znanja i, naravno, pobedio. Ponovo su novine pisale o Božu Enciklopediji. Učešće u narednom takmičenju njemu je zabranjeno. Zvanično je objašnjeno da bi svako nadmetanje, u kojemu je Božo Enciklopedija, bilo lišeno takmičarske draži i neizvesnosti, jer bi se, unapred, znalo ko će da pobedi. Nije to, po svemu sudeći, bio jedini i glavni razlog. Božo Enciklopedija nije hteo da ćuti. NJegovo natprirodno pamćenje prosto je, javno, curilo iz njega. Pričao je o ratnim užasima koje je gledao, navodeći imena mesta u kojima su činjeni zločini, precizan broj žrtava, imena ubica, imena zapovednika pomora civila ili ratnih zarobljenika, imena kriminalaca i pljačkaša, a pamtio je i imena silovanih žena, krike ubijane dece i preklinjanja za milost njihovih majki. Pričao je on i o nazivima sela u kojima je viđao i masakrirane Srbe, ređao imena jama u koje su bacani, ali je njegovo pamćenje tih zlodela bilo zamagljeno, jer on nije mogao da vidi te druge dželate niti da im zapamti imena. Autom Službe državne bezbednosti Božo Enciklopedija odvezen je u Beograd. Vratio se u Čačak tek posle dvadesetak dana, ispijena lica i naglo omršaveo. Nije hteo da priča gde su ga držali, da li su ga mučili, da li su mu nečim zapretili ili ga podmitili. Povukao se u sebe i zaćutao. U leto 1998, među prvima mobilisaše Boža Enciklopediju i poslaše ga u novi rat, na Kosovo. Tamo ga zateče i NATO bombardovanje Srbije. U aprilu 1999, negde uz granicu sa Albanijom, pogodi ga geler u glavu i on pade u komu. Prebačen je u Beograd i operisan, ali se iz nesvesti nije budio puna tri meseca. Ubrzo je pobegao iz bolnice. Spopao ga je panični strah da će mu neko od lekara ubrizgati smrtonosnu injekciju. Po klinici se šaputalo, i on je to čuo, da dvojica lekara, po nalogu Državne bezbednosti, ubijaju pacijente. Taj strah, da će ga doktori ubiti, obuzeo ga je posle lekarske provere da li je, možda, onaj geler poremetio njegovo neobjašnjivo pamćenje po kome se bio pročuo. Odglumio je da on više ništa ne pamti i, sutradan, takoreći nasilno, otišao iz bolnice. Opraštajući se od hirurga koji ga je operisao i mesecima negovao, rekao je nešto što nije smeo i što mu se omaklo spontano. „Avo amaj amen and“, prošaputao je, a doktor je, začuđen, samo klimnuo glavom. Ništa nije razumeo, a da je razumeo saznao bi da je Božo Enciklopedija, od udara onog gelera, stekao još jedan dar: da reči izgovara, čita i piše natraške. Oporavi se, brzo, u roditeljskoj kući u Čačku. Veterinarska ambulanta bila je, svakog dana, puna pacijenata. Iznad ulaznih vrata zakucao je tablu sa natpisom: „Dobro došle, drage životinje“. Govorio je da on veruje samo psima, mačkama, jaganjcima, kokoškama, pticama, a da su ljudi satkani od zla. Neoprezno i nepotrebno je to govorio, jer u Službi bezbednosti to pobudi zle sumnje da on ništa nije zaboravio. Jedan njegov prijatelj iz studentskih dana, veoma blizak vrhu Službe, dojavi mu da planiraju da ga smaknu, pa Božo Enciklopedija pobeže u Crnu Goru. Tamo je dočekao i neočekivani preokret u Beogradu, pad režima ratova i smrti, pa se, radostan i kao preporođen, vrati u Srbiju. Čačak je, odjednom, bio i mali i teskoban za njegove želje da, u slobodi, svedoči o zlu i zločincima. Preseli se u Beograd, iznajmi stan i krene da govori po raznim tribinama, daje intervjue, piše prijave tužilaštvima, predlažući sebe kao očevica i svedoka. Jednoga jutra, dvojica agenata Službe bezbednosti odvedoše ga u istu sobu, kod onih istih islednika tobože srušenog režima. Zapretiše mu da „svoj pogani jezik zaveže u čvor“. LJudi su kidnapovani, ubijani, premlaćivani, kao i ranije. Ubice, protiv kojih je Božo Enciklopedija pisao krivične prijave, po televizijama i novinama oslobođene Srbije veličane su kao oslobodioci i heroji. Opet u strahu za svoj život, ponovo pobeže u Crnu Goru. Zaposlio se kao konobar u jednom budvanskom hotelu, a položio je i vozački ispit za taksistu. Na crnogorskoj televiziji nije bilo kvizova znanja. Bilo ih je na hrvatskoj televiziji, ali Božo Enciklopedija nije smeo tamo da ide. Otkrili bi da je ratovao u Hrvatskoj i verovatno ga optužili za neki od zločina kojemu je prisustvovao. Prepuče nešto u njemu. Sa malom ušteđevinom vrati se u Beograd. Odluči da ne ćuti, nego da govori, da svedoči, neko će da čuje, moraće da čuje. Pobunu u njegovom mozgu i neoštećenom pamćenju naročito je podstakla opšta zavera u Srbiji protiv pamćenja. Zavera svih. Održavani su izbori, menjali se predsednici, premijeri, ministri, poslanici, generali, akademici, dobitnici književnih nagrada, urednici medija. Samo se nije menjala zavera protiv pamćenja naroda i dresura naroda da zaboravi sve sem zločina drugih nad Srbima i, naročito, da ne zaboravi NATO bombardovanje, kao kapu svih zločina. Za svoju govornicu Božo Enciklopedija izabra ulicu, i to onu glavnu i najprometniju, Knez Mihailovu. Samo nekoliko koraka od zgrade Srpske akademije nauka, na mermerne ploče razastrije karton i stiropor. Tu je sedeo, leđima oslonjen o zid, i odatle govorio. „Vadite, ljudi, nove rodne listove. Svaki Srbin je danas Kukoje, a prezime mu je Kukojević“, povikao bi, a onda usta ogradio dlanovima, pa imitirao kukavicu. „Ku-ku, ku-ku, ku-ku“, vikao bi on i okupljao znatiželjnike. Zabradatio i duge kose, u nekakvom crnom mantilu, ličio je na kaluđera. Oko rukava, na levoj ruci, nosio je crni flor. Prepozna ga jedan novinar, dođe sa TV-kamerom i snimateljem, da ga intervjuiše. „Dragi gledaoci, ovo je legendarni šampion znanja, šampion sveznanja, kompjuter, medicinsko čudo. Sa mnom i sa vama će, danas, iz ovog studija na ulici, da razgovara i na pitanja odgovara čuveni Božo Enciklopedija“ – izdeklamova reporter u mikrofon. „Dosta ste se promenili, jedva smo vas prepoznali“, prinese Božu mikrofon. „Godine čine svoje“, osmehnu se on, a toplina i seta zaiskriše mu u pogledu. Pričini mu se, namah, da je četvrt veka mlađi, da je u onom vremenu, u onoj državi, u zagrebačkom TV studiju. Još brže, tu utvaru otera tuga, bolno saznanje gde je on, i zašto je na pločniku, na kartonu i stiroporu. „Gde ste bili, čime ste se bavili?“ „Bio sam na studijskom putovanju po Hrvatskoj, Bosni, Hercegovini i Kosovu.“ „Studijskom putovanju?“ – iznenadi se novinar. „Upravo tako. Specijalizirao sam patriotizam. Palio, krao, klao, vešao, silovao, progonio, razgonio, pucao u živo meso, spreda, otpozadi, granatirao, sa zemljom sravnjivao.“ „To je neka vaša šala, ironija?“ „Najcrnja moguća ironija“, ustade Božo Enciklopedija sa kartona, odgurnu mikrofon od svojih usana i poče da priča gomili ispred sebe, koja se tiskala i bivala sve brojnija. „Doktorirao sam patriotizam u Prijedoru, u Vukovaru, u Karlovcu, u Foči, u Višegradu, u Trebinju, u Sarajevu, u krvavoj Drenici, u Peći, u Mališevu... Branili smo Katarinu, mi smo nju voleli, mi smo je grlili, ljubili, silovali, živu čerečili“, oznoji se i zadiha od besa. „Vi kao da ste neki drugi čovek, a ne onaj slavni, onaj nepobedivi Božo Enciklopedija“, čudio se reporter. „Ništa vas ne razumem. Ko je Katarina?“ „Tiše, tiše, da je ne probudiš. Ona spava, snom mrtvijem spava... njena glava na jastuku od Triglava, u meni joj srce tuče i jauče. Primakni se bliže, da čuješ.“ „Dragi gledaoci, sa našim šampionom znanja nešto se dešava. On je, izgleda, u žalosti“, pokaza reporter na crni omot oko Božovog rukava i zagleda se u televizijsku kameru. „Jesam, u žalosti sam za njom, za sobom, za vama svima, ljudi“, razgalami se Božo Enciklopedija, podstaknut stihovima pesme koju je, slučajno, čuo od jednog beogradskog glumca, a njegov mozak je odmah upio. Pitao je tog glumca i ko je autor stihova o Katarini, ali on to nije znao. „Vi sigurno znate koliko su naših civila, vojnika i policajaca ubile NATO bombe? Koliko Srba oboleva godišnje od osiromašenog uranijuma? To zanima naše gledaoce. I, molim vas, budite ozbiljni, ne govorite u šiframa i metaforama.“ „Ku-ku, ku-ku, ku-ku“ – ogradi Božo usta dlanovima, a okupljeni svet poče da se smeje. „Nepravda, nepravda, nepravda. Mi smo Kukojevići, mi smo Kalimero, onaj lik iz jednog davnog crtanog filma, koji nikad za svoje udese nije krivio sebe, nego druge, ceo svet.“ „Niste odgovorili na pitanje o žrtvama NATO zločinaca.“ „Mislio sam da jesam odgovorio. Da imate bar malo mozga, pa da razmislite i razumete“, pecnu reportera Božo Enciklopedija. „Bio sam na Kosovu kad su padale NATO bombe, a najviše ih je palo baš tamo. Zlo koje su oni počinili manje je stotinu, možda i hiljadu puta od zla koje smo mi počinili i o kojemu ćutimo. Evo, sada ću da vam ređam naša zlodela...“ „Umukni, izrode!“ – viknu jedan mladić i progura se kroz gomilu. „Lažovčino, prodana dušo... Ludače, gade, američki slugo“. „Lobotomija!“ – reče Božo Enciklopedija. „Nad tobom i skoro svima u Srbiji izvršena je lobotomija, ako znaš šta je to.“ „Ne znam, izrode, ti mi to objasni.“ „Otvore čoveku lobanju, sprže moždane centre pamćenja, logičkog razmišljanja i moralnih čula, pa u praznu posudu, u lobanju bez mozga, sipaju svoje laži i otrove. Jesam li ti objasnio?“ „Tebe i takve ćemo poubijati, da očistimo Srbiju od smrada“, povika jedna žena, podeblja i napadno krupnih grudi.“ „Više smo mi bacili granata na Sarajevo nego Rusi na Berlin“ – podviknu Božo Enciklopedija i uvis diže obe ruke. „Više je, samo u Sarajevu, od naših granata ubijeno dece, nego što je, u čitavoj Srbiji, stradalo ljudi od NATO bombi. I više su, mnogo više, nesrećnika raznele nemačke bombe 1941. ili savezničke 1943. godine... Lobotomija, lobotomija. Ku-ku, ku-ku, ku-ku“ – sruči se na karton i zaćuta. Sklupčan u guku očaja, sedeo je tu još dugo, a televizijska kamera je sve snimala. Gomila ispred njega se razilazila, neki prolaznici su mislili da je prosjak i bacali sitne novčanice njemu u krilo. Stiže i policija. Pokupiše karton i stiropor, a njega odvedoše. Prenoćio je u pritvoru i pušten. Skoro četiri meseca niko ga nije viđao. Zabravljen u iznajmljenom stančiću, pisao je i pio. Samo ga je sestra Rada posećivala. Nabavljala i spremala mu hranu, ali je on sve više pio i sve manje jeo. I sve više tonuo u mentalne bure i halucinacije. Svom rukopisu, svom svedočenju o zaveri protiv pamćenja, dao je naslov: ONRC EMERV ANJADAPORP. Jednako nerazumljiv bio je i predgovor. Acijobo, i Sid i aj, oms Inačač. No ej oib kororp. Uvogenj umsep, Onrc emerv anjadaporp, aj mas oevižod, ila ej masin oevižerp. Okin ej ećen itevižerp. Avo amaj amen and. Ajivalsoguj ej alib aćevjan adebop Ejibrs u jošan ijirotsi, a onenj ovtsibu šan ićevjan i injart mols i ničolz. Zi got aničolz onlats eć itarivzi evon enjžrm, evon etevso i erats ećersen. Ovim jezikom, kakvoga nema nigde na svetu, ispisao je celu svoju ispovest, zapakovao je u kovertu i dao sestri. „Prekucaj to, molim te, polako i pažljivo. Sve obrni. Svaku reč čitaj zdesna pa nalevo“, objasnio je. „Objavi kad umrem, ne pre toga.“ „Brate mili, ne govori tako“, uplašila se ona. „Sve nas to čeka, a deset godina sam stariji od tebe.“ „A što nisi pisao kako treba, nego naopačke?“ „Ovako mi je bilo lakše. Meni se, Rado, mozak izokrenuo“, zagrlio je sestru, a ona je zaplakala. Sutradan je, sa novim kartonom i stiroporom, otišao u Knez Mihailovu i seo još bliže ulaznim vratima Srpske akademije nauka. Ispijao je rakiju iz flaše i promatrao prolaznike. Oko podneva, primeti vladiku Jeremiju sa dvojicom sveštenika. Pridiže se, pa se osloni na kolena i na dlanove, poče da laje. „Av, av, av“, urlao je. Šetači su zastajkivali, neki su se iščuđavali, neki se smejali, a dve starije gospođe zastadoše, priđoše mu bliže i počeše da se krste. „Neka neko pozove hitnu pomoć“, reče jedna od njih. „Av, av, av“, krenu Božo Enciklopedija prema njima dvema, a one vrisnuše i pobegoše. Nisu znale da on ne laje na njih i da ih, verovatno, nije ni primetio. Lajao je na trojicu ministara i slavnog režisera Muratovića. Žučno su, u šetnji Knez Mihailovom, pričali o nečemu. Režiser prepozna Božu Enciklopediju. Zastade i objasni ministrima ko je on. „Av, av, av“, galamio je Božo, trzao se, kao da je pas na lancu, kezio se i, sumanuto, kolutao očima. Ništa ne rekoše, nastaviše da šetaju, a svetina željna cirkusa i ruganja tuđoj nesreći zakrči ulaz u Akademiju nauka, hram narodne pameti. Neko je telefonirao policiji ili je patrola, i bez poziva, krenula prema gomili i galami u glavnoj beogradskoj ulici. Od mnoštva tela ispred sebe, Božo Enciklopedija više nije mogao da vidi ko sve prolazi Knez Mihailovom, pa je prestao da laje. Nije mogao da vidi ni trojicu policajaca koji su dolazili. Na njegovu nesreću, video je akademika Jaukovića kako izlazi iz zgrade Akademije. Hirovito je jurnuo prema njemu, na kolenima i dlanovima, i ugrizao ga za list desne noge. Naglo se uspravio i pokušao da ga ugrize i za vrat, ali policajci pritrčaše, zavrnuše mu ruke na leđa i namakoše lisice. Odveli su ga u pritvor i obavestili Službu bezbednosti o njegovom nasilničkom ponašanju. Istoga dana, prebačen je u Lazu, na odeljenje sa ludacima opasnim po okolinu. Lancima je privezan za gvozdeni krevet, navučena mu je i ludačka košulja. Umro je sutradan. „Avo amaj amen and“, bile su poslednje reči Boža Enciklopedije.