Kapitalizam posle kovida

Nijedan događaj od završetka Drugog svetskog rata nije imao tako veliki globalni uticaj kao pandemija kovida-19. Ona je izazvala zdravstvenu i ekonomsku krizu kakva generacijama nije viđena, te uvećala sistemske probleme poput nejednakosti i agresivnog ponašanja velikih sila. Jedini prihvatljivi odgovor na takvu krizu jeste „veliko resetovanje“ naših ekonomija, politika i društava. Štaviše, ovo je trenutak da prevrednujemo „svete krave“ prepandemijskog sistema, ali i da odbranimo izvesne davno prihvaćene vrednosti. Zadatak s kojim se suočavamo jeste da sačuvamo dostignuća proteklih 75 godina u obliku koji je održiviji od dosadašnjeg. U decenijama posle Drugog svetskog rata svet je napravio iskorake bez presedana na planu eliminisanja siromaštva, smanjenja smrtnosti dece, produženju životnog veka i širenju pismenosti. Danas međunarodna saradnja i trgovina, kao pokretači posleratnog poboljšanja u pomenutim i mnogim drugim parametrima progresa ljudskog roda, moraju da budu sačuvani i odbranjeni u situaciji kad se na ta dostignuća ponovo gleda sa skepsom. U isto vreme, svet mora da ostane fokusiran na ključno pitanje pre pandemije, na četvrtu industrijsku revoluciju i digitalizaciju bezbrojnih ekonomskih aktivnosti. Skorašnji tehnološki napredak u mnogim poljima dao nam je alatke potrebne kako bismo se nosili s tekućom krizom - uključujući brzi napredak na razvoju vakcina, nove tretmane i ličnu zaštitnu opremu. Biće neophodno da se nastavi s investiranjem u istraživanja i razvoj, obrazovanje i inovacije, uz istovremeno postavljanje prepreka oko onih koji bi tehnologiju mogli da zloupotrebe. Ali druge karakteristike našeg globalnog ekonomskog sistema će morati da budu prevrednovane otvorenog uma. Ključna među njima jeste neoliberalna ideologija. Fundamentalizam slobodnog tržišta potkopao je radnička prava i ekonomsku bezbednost, pokrenuo trku do dna na planu deregulacije ekonomije i pogubnog takmičenja u smanjenju poreza, te omogućio uspostavljanje ogromnih novih globalnih monopola. Trgovina, oporezivanje i pravila konkurencije koja odražavaju decenije neoliberalnog uticaja sada će morati da budu revidirani. Inače bi ideološko klatno - koje se već pokrenulo - moglo da ponovo ode u smeru maksimalnog protekcionizma i drugih ekonomskih strategija koje nikome ne idu u prilog. Konkretno, moraćemo da preispitamo našu kolektivnu posvećenost „kapitalizmu“ onakvom kakvog smo ga dosad znali. Očigledno da ne treba da odbacujemo osnovne pokretače rasta. Najveći deo društvenog progresa ostvarenog u prošlosti dugujemo preduzetništvu i kapacitetu za kreiranje bogatstva putem preuzimanja rizika i pronalaženja inovativnih novih poslovnih modela. Potrebna su nam tržišta kako bismo efikasno alocirali resurse i proizvodnju dobara i usluga, posebno u slučajevima kad se treba suočiti s problemima poput klimatskih promena. Ali moramo da iznova promislimo šta tačno podrazumevamo pod „kapitalom“ u mnogim njegovim vidovima, bio on finansijski, ekološki, socijalni ili ljudski. Današnji potrošači ne žele (samo) nove i bolje proizvode i usluge po prihvatljivoj ceni. Umesto toga, oni u sve većoj meri od kompanija očekuju da doprinose društvenom blagostanju i zajedničkom dobru. Istovremeno postoji i fundamentalna potreba i sve rasprostranjenija potražnja za novim oblicima „kapitalizma“. Da bismo iznova promislili kapitalizam, moramo da iznova promislimo ulogu korporacija. Kao rani zagovornik neoliberalizma, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Milton Fridman verovao je (citirajući pritom nekadašnjeg američkog predsednika Kalvina Kulidža) da „biznis je biznis je biznis“. Ali kada je Fridman prvi istupio s doktrinom po kojoj su vlasnici deonica (shareholders) ti čiji interesi imaju prioritet, nije u obzir uzeo to da javno izlistane kompanije možda nisu samo komercijalni entiteti, nego i društveni organizmi. Osim toga, kriza izazvana kovidom-19 demonstrirala je da su kompanije koje su investirale u jačanje svoje dugoročne vitalnosti bolje opremljene za nošenje s ovom nepogodom. Zapravo, pandemija je ubrzala prelazak na model korporativnog kapitalizma u kome primat imaju svi zainteresovani akteri (stakeholders). Ali da bi socijalno i ekološki svesnije poslovne prakse uhvatile korena, potrebno je da kompanije imaju jasnije smernice. Kako bi zadovoljio tu njihovu potrebu, Međunarodni poslovni savet pri Svetskom ekonomskom forumu razvio je set „metrike kapitalizma po meri svih aktera“, tako da, kad je reč o proceni vrednosti i rizika, kompanije mogu lakše da nađu zajednički jezik. Ako nas je kovidom izazvana kriza nečemu naučila, onda je to da vlade, kompanije i organizacije građanskog društva, ukoliko deluju svaka za sebe, ne mogu da odgovore na sistemske globalne izazove. Moramo da uklonimo prepreke koje ova tri domena drže razdvojenim jedan od drugog, i počnemo da gradimo međunarodne platforme za kooperaciju javnog i privatnog sektora. Podjednako važno, u ovaj proces moraju da budu uključene mlađe generacije, jer se on inherentno tiče dugoročne budućnosti. Konačno, moramo da intenziviramo napore za priznavanje diverziteta bekgraunda, stavova i vrednosti građana na svim nivoima. Svako od nas ima individualni identitet, ali svi pripadamo lokalnim, profesionalnim, nacionalnim pa čak i globalnim zajednicama koje dele zajedničke interese i imaju isprepletane sudbine. Veliko resetovanje bi trebalo da da glas onima koje je društvo ostavilo za sobom, tako da svako ko je spreman za to bude i uključen u zajedničko oblikovanje budućnosti. Resetovanje koje nam je potrebno nije nekakva revolucija ili pribegavanje nekoj novoj ideologiji. Na njega treba gledati kao na pragmatičan korak ka otpornijem, kohezivnijem i održivijem svetu. Neki od stubova tog globalnog sistema moraju da budu zamenjeni, drugi popravljeni ili ojačani. Kako bismo do napretka, prosperiteta i zdravlja zajednički stigli, ne treba nam ništa više - ili manje - od toga.