Zvuci napete tišine

Na oko pedesetak metara od preteće bodljikave žice, u hladu čempresa, desetine muškaraca ispijale su vruć čaj. Nedaleko odatle, stariji bračni par iz Ankare stajao je ispred žice u pokušaju da se fotografiše ispred rimskih stubova na ničijoj zemlji. Najednom je neko počeo da viče, jedan vojnik je trčao ka rampi, dok je drugi sa psom jurio ka njemu. Ovakve scene deo su svakodnevice u Nusajbinu, turskom gradiću nadomak sirijske granice koji mahom naseljavaju tamošnji Kurdi. ,,Taj prelaz je zatvoren”, viknuo je neko iz čajdžinice. Uz osmeh je stariji muškarac odmahnuo rukom i pitao odakle sam. Veselo je nabrajao sve zemlje bivše Jugoslavije, a onda počeo da vrti glavom uz opasku da je rat mnogo loša stvar. Ponosno je istakao da je Kurd, a ne Turčin. „Mi smo svi ovde Kurdi! Ja znam šta je rat. Mi i Turci imamo dugu istoriju sukoba, a rat u Siriji je samo pogoršao sve to. Hoćeš čaj?“ Nije hteo da kaže ime, jer ne želi probleme. ,,Bolje je da ostanem anoniman, neću da se slikam... Mi smo najbrojniji narod na svetu bez države. Svi su nas napadali u okruženju, pa i Turci. Sa njima nemamo mnogo zajedničkog, imamo naš Kurdistan. Napadali su nas, a rat u Siriji su koristili da se obračunaju i sa nama. A mi smo se borili i protiv njih i protiv Islamske države. Iskoristili su Siriju da nas oslabe, ali se ne damo. Svi ovde se plašimo, ali nas je taj strah i ojačao. Borimo se, uvek ćemo!“ Radničku partiju Kurdistana (PKK) i njene saveznike Turska, SAD i Evropska unija označili su kao terorističke organizacije, te se svi oni koji ratuju pod njihovom zastavom smatraju teroristima. Dok je rat u Siriji buktao i širio se, veliki broj regrutovanih žena i muškaraca dolazio je iz Turske, ali i drugih zemalja u okruženju. U Turskoj živi veliki broj Kurda, a ima ih i u Siriji, Iraku, Iranu. Turska smatra da su Kurdi i njihova nastojanja da konačno dobiju nezavisnost pretnja po stabilnost ne samo zemlje, već i regiona, dok PKK tvrdi da samo žele da žive slobodno i bezbedno, tražeći da se poštuju njihova prava, kao i autonomija unutar granica Turske. Zabeleženi su brojni napadi pripadnika PKK na snage turske vojske i policije, i zbog toga Ankara zahteva da PKK položi oružje kako bi se nastavili prekinuti pregovori. Turski mediji navode da je PKK odgovoran za više od 40.000 ubijenih ljudi, uključujući žene i decu, i mnogo raseljenih lica tokom sukoba koji traje preko četiri decenije. Jusuf je radosno skakao po džaku punom tek obranog pamuka na polju uz granicu sa Sirijom. Pokušava da napravi mesta za još jedan kilogram. NJegov tata, Faruk, piše na džaku otkupnu cenu, svega 60 turskih lira ili oko 700 dinara. Turski pamuk je veoma tražen proizvod zbog obimnog izvoza, ali i rastućih potreba tekstilne industrije. Pokušavam da podignem sav taj pamuk, ali ne uspevam, džak je suviše težak. Celodnevni rad, mnogo znoja i mnoštvo ruku je neophodno da bi se isti napunio. Faruk mi govori da su svi oni porodica i da rade zajedno. ,,Mi smo iz Suruča, a ostatak familije je iz Kobanija, iz Sirije. Moj otac je u Kobaniju. Ali kada je sve počelo, došli su ovde i sada nemaju gde da se vrate.“ Kobani se nazire sa druge strane bodljikave žice. Gotovo pola grada je razrušeno i nestalo u borbama pre pet i šest godina. ,,Obnavlja se polako, ali treba vremena za to“, kaže Faruk. Jusuf je neumorno trčao oko mene i osmehujući se gledao u foto-aparat. Kada bih mu pokazala njegov lik na ekranu, uskliknuo bi, a zatim otrčao do tate. ,,Jusuf ne govori. On ima problem“, objasnio je njegov rođak. ,,Ne ide u školu, ništa ne bi razumeo, ovde je sa nama na polju po čitav dan, radi.” Faruk bi, strpljivo, svaki put pomazio sina po kosi i kazao mu da ne trči. A onda ga je Jusuf uzeo za ruku i poveo ka meni. Dolazi i majka sa mlađa dva sina. Jusuf je želeo fotografiju sa svojom porodicom. ,,Kako će bez mene i žene, ko će o njemu da brine, ne znamo… Nema nikakve pomoći za njega, a nije uvek bezbedno, Kobani je i dalje meta, a ponekad i Suruč. Tek se prošle godine ovde zatvorio kamp.” Jedan od najvećih izbegličkih kampova u Turskoj je bio smešten nadomak Suruča i zatvoren je prošle godine. Uglavnom su tu bili smešteni Kurdi iz Sirije, koji su bežeći od sukoba utočište pronašli u Turskoj. Suruč je pre pet godina bio meta samoubilačkog napada pripadnika Islamske države. Poginulo je 33, a ranjeno je preko 100 ljudi, i ovaj napad je bio okidač za brojne sukobe turskih snaga i PKK. Nebo je te večeri bilo grimizne boje, koja se razlila po dolini, obavijajući u crno zid, osmatračnice i bodljikavu žicu. Poneka kesa, upletena u te bodlje, grčevito bi pokušavala da se oslobodi i odleti, kako kakva ranjena zver. Vozila sam uz granicu sa Sirijom osluškujući tišinu i vetar. Punktovi na putevima su česti, kao i oklopna vozila, a provere su učestale na ulasku i izlasku iz gradova. U decembru 2015. na ulicama Dijarbakira besneo je pravi gerilski rat. Vlada Turske pokušala je da povrati kontrolu zatvaranjem grada i uvođenjem policijskog časa, što je navelo mlade pripadnike PKK da iskopaju rovove i krenu u odbranu ulica. Navodili su da moraju da se uzdaju u samoodbranu, budući da je nastavak pregovora onemogućen, a mnogi lokalni političari i borci za nezavisnost su već bili uhapšeni, uključujući i Abdulaha Odžalana, osnivača Radničke partije Kurdistana, koji je najpre bio osuđen na smrt, pa je kazna preinačena u doživotnu robiju. Tokom višemesečnih sukoba između turske policije i vojske i PKK izgubljeno je mnogo života, ali i veliki deo istorijskog nasleđa ovog starog grada. Glavni grad Kurdistana, kako ga nazivaju, i dalje je snažno uporište nacionalno orijentisanih Kurda, koji tvrde da su sukobi PKK i Turske proteklih godina usko povezani sa ratom u Siriji, ali i naseljavanjem velikog broja arapskih izbeglica u kurdske oblasti. Iako se na početku rata u Siriji možda postavljalo pitanje konačnog ujedinjenja svih Kurda, u ovom trenutku to deluje nemoguće zbog vidljive razjedinjenosti. Kurdsko pitanje nastavlja da pritiska vladajuće strukture u Turskoj, kao veliki izazov bez rešenja na vidiku. U perfidnoj i opasnoj igri brojnih velikih sila za ekonomske resurse i teritoriju najviše ispaštaju bezimeni pojedinci sa obe strane. Glavna džamija u Dijarbakiru i dalje je centralno mesto okupljanja, odakle se nakon jutarnje molitve obično ide na čaj ili doručak u Hasan Pašin han. Crni kamen jednog od najsvetijih mesta u Anadoliji bio je vruć na oktobarskom suncu. Muškarci su spokojno vrteli tepihe, završavajući podnevnu molitvu, ne obazirući se previše na brojno prisustvo policije ispred ulaza u džamiju. Život u kurdskim selima nadomak Dijarbakira mnogo je mirniji. Jedan turistički radnik pohvalio je nastojanja Turske da pomognu izbeglicima iz Sirije, objasnivši da je to humano. Kazao je da se sada živi mnogo bezbednije u njegovom kraju, a time i srećnije, jer nema velikih tenzija i borbi sa turskom vojskom i policijom. Ističe da ih sve više ljudi posećuje, organizuju se najrazličitije ture, a to selima donosi zaradu. No, i pored toga život je veoma skroman. Sve što je neophodno sami uzgajaju, pa maslina i slatkog nara ima u izobilju. Praznim ulicama Mardina odjekivali su udarci. Ali Muhamed je drvenim čekićem udarao masline i na taj način ih pripremao za pravljenje hladno ceđenog maslinovog ulja. Sedeo je ispred male piljarnice, utonuo u posao. On je pobegao iz Sirije sa porodicom i utočište pronašao u ovoj biblijskoj dolini među Kurdima. Lice mu se ozari kada govori o maslinovom ulju, priča kako postoji samo jedan pravi način čuvanja, ali i da se najbolji sapuni prave od maslinovog i lovorovog ulja, I da dolaze iz njegove domovine, Sirije. ,,Maslinovo ulje je čist dar bogova!” Odloživši čekić, umio je lice hrapavim šakama na kojima se osećao snažan miris maslina. ,,Ovako osvežavam lice kad se umorim. Oči su malo umorne, već me izdaju polako, nisam više mlad, a imam pune džakove maslina. Ove godine su dobro rodile. Uzmi čaj, dobar je samo kad je vruć, evo ti ovaj sa malo šećera.” Zastao je na trenutak i uzdahnuvši rekao: „Rat nije dobar. Sve smo izgubili, mnogo nas je ovde i nekako se snalazimo. Čekamo da prođe dan i uvek strepimo od narednog. Više volim noć i tišinu. Prijavili smo se za iseljenje u Kanadu i nadam se da ćemo otići, ako ne svi, bar deca. Nije ovakav život za njih dobar, teško je… Neizvesnost me ubija, ali ne mogu ništa da promenim.“ Mrak je padao na grad, sa minareta se čula molitva koja se spokojno razlivala kroz usnulu dolinu. „Biće što biti mora”, kazao je Ali i umornim koracima nestao u mračnom sokaku.