Moramo spasiti svet od propasti

Jakopa Godanija zatekli smo u izrazito vedrom raspoloženju. Ovaj italijanski koreograf u Beograd je stigao na poziv Aje Jung, u okviru Beogradskog festivala igre koji se, usled svega što nas je zateklo u kalendarskoj godini, razvukao na nekoliko etapa. Ali Godanijev dolazak upriličen je jednim sjajnim povodom – kao autor koji nas je prošle godine na BFI očarao triptihom Uzvišeni izazov, Odjeci neumorne duše i Jedinstvena reakcija, Festival mu je dodelio priznanje „Jovan Ćirilov – za korak dalje“ za visok nivo estetskog savršenstva i virtuoznu dinamiku, kako je u obrazloženju naveo žiri. Upravo odatle smo i započeli razgovor sa njim – od procesa nastanka tih bravuroznih formi. Karakterno temperamentan, kako smo i očekivali, Jakopo Godani govori sa osobitom uzbuđenošću u glasu: „Moje predstave nastaju u studiju i ne podrazumevaju isključivo rad na koracima i koreografiji. Taj proces podrazumeva ispitivanje naših realnosti, što je meni veoma važno i provokativno. I to je tačka od koje krećem. Čitav naš život dobija novo značenje u tom studiju, koje mu mi dajemo, i filozofski i etički. Počinjem od razgovora sa plesačima, na raznolike teme – teme života, društva, civilizacijskih pitanja, svega što nas okružuje. Tako razvijamo koreografiju koja se podudara sa najvišim stupnjem naših promišljanja na zadate teme. Ona tako postaje bogata poteškoćama, sofisticiranošću, složenošću i svime onim što igra sa sobom nosi. Zato želim da moji plesači budu vrhunski inteligentni, mislena bića, jaka, kreativna, želim da budu sve ono što je ovom svetu potrebno kako bi bio spasen propasti. Ne učim ljude, niti se trudim da ih vodim. Ja samo želim da osvestim u njima ono što je neophodno da postanu veliki i vrsni umetnici. I to je na početku svakog mog procesa rada. Sve ostalo se bazira na idejama, osećajima, na onome čime ko preferira, šta ko više voli, kakvi su im lični ukusi. Volim sve što u meni budi osećaj za avanturom, specijalne efekte, fantastiku. A sve to doprinosi estetici koju donosim na scenu. Da li to funkcioniše i dalje u vremenu nove stvarnosti, kada živimo u promenjenom svetu? Da li vas pandemija inspiriše kao koreografa? Zapravo ne, mnogo me tišti. Iskreno, ne vidim veliki izazov u tome da radim koreografiju za dvoje ljudi koji stoje šest metara jedan od drugog. Volim složenost, a ne jednostavnost. Počeo sam da radim novi komad, ali čitava ova situacija s pandemijom je poput ubice ne samo za kreativnost, već i za društva načelno. Sve je sumanuto. Treba mi više informacija, da bih bio u stanju da steknem filozofski pogled na ono šta nam se dešava. A u ovom trenutku čini mi se da nemam dovoljno informacija da bih otpočeo taj proces. Tačno je to da smo se prilagodili svemu – maskama, striminzima, onlajn konferencijama i slično, ali na kraju svima nama potrebni su ljudi. A konkretno moj posao i umetnost igre zasnovani su na tome da budemo ispred publike. Kao i rok muzičari, oni ne mogu da sviraju pred stotinu ljudi, jer nemaju pravi fidbek. Kad već pričamo o inspiracijama, primetio sam da su vaše predstave politički osvešćene. Da li vam je i koliko važno da budete političar u poslu kojim se bavite? Ne bih ja rekao političar u tradicionalnom smislu značenja te reči. Jer ja ne verujem u tu funkciju, mislim da je to krajnje promašeni model koji odvodi ovu civilizaciju u propast. I imamo mnogo dokaza za tu tezu, danas u svetu, sa postojećim političarima. Ali s druge strane, smatram da moramo da budemo oštri i snažni prema novim generacijama i novim ljudima, koji će preuzeti odgovornost i za budućnost. Ne mogu to da budu oni koji po čitav dan pregledavaju fotografije na Instagramu ili na ajfonu. Izveštačenost Instagrama na kojoj se prikazuju lažna savršenstva pada u vodu kada vidimo vaše igrače na sceni i njihova tela. To ne samo da su fizički lepa tela, već ona i govore svoju priču... Trudim se da budu najbolji što mogu, jer su to ljudi koji treba da na sceni izvedu umetnost koju kreiramo zajedno. To je prvi korak, „obojiti“ njihov izgled na sceni. A to ponekad nije lako, jer vam je zapravo potrebna najfinija „četkica“ kako biste postigli boju koju želite, da to objasnimo slikarskim principom. Najvažnije je da ih ubedim da razumeju sav potencijal koji imaju i sve mogućnosti koje sadrže njihova tela. I tek tada ih mogu iskoristiti da govore jezikom kojim želim da govore i to da govore na najlepši mogući način, najelokventniji. Tada i ja dobijam inspiraciju, gledajući ih kako prolaze kroz poteškoće i izazove. E to su priče koje želim da ispričam, priče o ljudima koji napreduju svakodnevno. Meni je to najvažnije. Ne mislim da je važan rezultat same izvedbe na sceni, ukoliko ona nema neki kontekst. Naša društva su se svela na finalne proizvode. A za mene to je jedan usrani koncept, jer nas forsira da imamo sve savršeno – savršene oči, kosu, trepavice... a to nema veze sa našim suštinskim bićima. Mi smo dužni da razmišljamo šta sve iza toga stoji, šta je suština i šta je bitno a šta nije u ovim našim životima. Zato se trudim da inspirišem igrače, ali i da budem zahtevan i veoma strog, u smislu da ne stvaram prostor za mediokritete, koji će samo da razmišljaju o tome kako će da izgledaju na selfijima. Želim da radim sa pravim umetnicima, koji su spremni da dugotrajnim procesom učine sebe boljim. I da to znanje posle prenesu mlađima. Pod pojam savremena igra, danas se svašta podvodi. Kako vi vidite njenu budućnost? Uh, trebalo bi mi nekoliko sati da odgovorim na to pitanje. (smeh) Ukratko, do osamdesetih balet je bio najvažniji u igri, premda je bio važan i moderni ples ali on je bio više stanje stvari i često potiskivan dometima klasičnog baleta. A onda je došlo do brojnih promena, i savremena igra je dovela do izmena ključnih atributa na tom polju. Bilo je onih koji nisu bili tehnički vešti niti spektakularni. Pojavili su se igrači koji su mnogim drugim tehnikama nadomešćivali tehniku igre. Gledali smo i one koji bi samo sedeli na stolici i uvijali se, što bi se takođe svodilo pod savremenu igru. To je značilo da nije trebalo nužno da imate deset godina studiranja i još dvanaest godina prakse da biste postali vrhunski igrač. A onda su te inovacije postale deo brojnih novih stilova. I mislim da je to sjajno, jer je svakako bilo neophodno osveženje. Moderno doba je znatno brže od klasičnog. Opet, dešava se da gledam predstavu koja se i dalje bazira na principima od pre dvadeset ili trideset godina, a smatra se modernom. Sve to vodi ka tome da je došlo vreme da se sagleda šta sve čini savremenu igru. Zato se fokusiram na sadržaj, na ono što želim predstavom da kažem. Trudim da ostanem u čvrstoj vezi sa konceptom baleta, ali ne baleta u smislu tradicionalnog shvatanja kretanja na sceni, već baleta kao igre koja je ekstravagantna, spektakularna, virtuozna, igra svih onih atributa koje volim dok gledam nekog kako pleše. Ne želim da gledam kako samo neko šeta po sceni. Važno je da taj neko napreduje i da svojim pokretom razvija zamišljeni koncept. I na kraju, kada odem da pogledam neku predstavu, želim da vidim igrača kako se kida, znoji, kreće, igra i daje sve od sebe da iznese autorski koncept. To za mene definiše pravog igrača. Onoga zbog kojeg doživim erekciju. (smeh)