Alajvučićeva slama

Da ne bude zabune, imenujući prethodne nedelje Aleksandra Antića, doskorašnjeg ministra energetike, za v. d. direktora preduzeća Koridori Srbije, Vlada nije prekršila Zakon o javnim preduzećima. Najpre, nije ga prekršila jer po tom propisu osnivač ima pravo da imenuje vršioca dužnosti direktora, do izbora direktora na javnom konkursu, s tim što njegov mandat ne može trajati duže od godinu dana. Dodatno, nije sasvim jasno ni da li su Koridori Srbije javno preduzeće na koje se primenjuje ovaj zakon. Sudeći na osnovu onoga što piše u Zakonu o javnim preduzećima, ono to jeste, što se dodatno potvrđuje i Spiskom javnih preduzeća i društava kapitala koja obavljaju delatnost od opšteg interesa i na koja se primenjuje Zakon o javnim preduzećima koji je moguće naći na sajtu Ministarstva privrede, a na kome se nalazi i preduzeće Koridori Srbije. Sa druge strane, ako se pogleda Osnivački akt ovog preduzeća vidi se da je ono osnovano kao jednodomno društvo sa ograničenom odgovornošću, te da kao organe upravljanja ima skupštinu i direktora, suprotno Zakonu o javnim preduzećima koji propisuje da javna preduzeća moraju imati kao rukovodeće organe nadzorni odbor i direktora. Pojašnjenja radi, Zakon o javnim preduzećima osim samih javnih preduzeća dozvoljava da delatnost od opšteg interesa obavljaju i d. o. o. preduzeća, bilo da ih je osnovalo neko javno preduzeće, bilo da je njihov osnivač država, a isto to se odnosi i na akcionarska društva, ali u srpskoj praksi ipak ostaje nejasno koji zakon se tačno primenjuje na preduzeća sa ovakvom pravnom formom. Jer sa jedne strane njih država tretira kao javna preduzeća, ali očigledno u onom segmentu koji njoj odgovara, dok ona sama, pak, ne primenjuju sve odredbe ovog zakona, već se njima rukovodi u skladu sa Zakonom o privrednim društvima, koji u slučaju jednodomnog d. o. o preduzeća propisuje da njime upravljaju skupština i direktor. Nisu Koridori Srbije usamljen slučaj, već samo ilustracija onoga kako se u srpskoj praksi rukovodi i upravlja javnim preduzećima. Na pomenutom spisku Ministarstva privrede su čak 34 preduzeća na koja bi, ako je spisak validan dokument, trebalo da se primenjuje Zakon o javnim preduzećima, ali od njih 34, sedam su d. o. o preduzeća koja se ponašaju istovetno Koridorima. Ilustracije radi, Državna lutrija Srbije je takođe d. o. o i baš kao i Koridori nema nadzorni odbor, već skupštinu i direktorku. U ovom slučaju je to Simonida Kažić, vršilac dužnosti direktora i to više od zakonom dozvoljenog limita, jer u Izmenjenom osnivačkom aktu ovog preduzeća jasno stoji da se direktor bira na osnovu odredaba Zakona o javnim preduzećima, kao i da se akt menja kako bi se uskladio sa istim ovim zakonom. Sa druge strane, pošto ovaj zakon podrazumeva postojanje nadzornog odbora, na pitanje NIN-a da li Državna lutrija ima to telo i ko njega čini, usledio je sledeći odgovor: „Zakon o javnim preduzećima ne primenjuje se na Državnu lutriju Srbije“, odnosno oni nisu preduzeće koje vrši delatnost od opšteg interesa i nemaju nadzorni odbor, već skupštinu i direktora u skladu sa Zakonom o privrednim društvima. Iz ovih primera jasno je da osim javnih preduzeća, u Srbiji postoje i ona koje država tako tretira, odnosno obuhvata ih Zakonom o javnim preduzećima, ali oni pak taj zakon u praksi u potpunosti ne primenjuju, jer po svom statusu nisu javna preduzeća. Izmenjeni osnivački akti, baš da bi se uskladili sa Zakonom o javnim preduzećima, a što se vidi na primerima Koridora i Državne lutrije, jesu promenjeni, ali nejasno je zbog čega ta preduzeća i dalje nemaju formu javnih preduzeća i ne posluju potpuno u skladu sa zakonom koji reguliše funkcionisanje javnih preduzeća, a koji podrazumeva da organi upravljanja budu nadzorni odbor i direktor. Da bi sve bilo još zamršenije, pomenuti spisak Ministarstva privrede na kojem nedvosmisleno stoji da su u pitanju javna preduzeća i društva kapitala (d. o. o ili akcionarsko društvo) na koja se primenjuje Zakon o javnim preduzećima, sadrži i nekoliko preduzeća koja su akcionarska društva. Jedno od njih su i Elektromreže Srbije, čija je pravna forma promenjena pre četiri godine, odlukom Vlade Srbije. Tom odlukom Elektromreže su umesto javnog preduzeća postale nejavno akcionarsko društvo, pa takođe imaju Skupštinu i direktora, baš onako kako to nalaže Zakon o privrednim društvima, iako se ona i danas nalaze na spisku Ministarstva privrede. Akcionarska društva su i Železnice Srbije, kao i firme koje su nekada pripadale ovom preduzeću, a i one su na spisku onih za koje bi trebalo da se primenjuje Zakon o javnim preduzećima. Da li je spisak ažuran i validan, odnosno na koja se to preduzeća u Srbiji primenjuje Zakon o javnim preduzećima, NIN je pokušao da sazna i u nadležnom ministarstvu, ali do zaključenja ovog broja nismo dobili nikakav odgovor. Sa druge strane, kao odlična ilustracija odgovora na pitanje kako se upravlja javnim preduzećima u Srbiji i otkud potreba da se pravi „zakonska zbrka“ moglo bi da posluži ono što je predsednik Srbije januara ove godine rekao odgovarajući na pitanje da li će uvažiti opasku Međunarodnog monetarnog fonda da se direktori većine ovih preduzeća nedopustivo dugo drže u v. d. stanju i odlažu konkursi na kojima bi se direktori izabrali kako to zakon i nalaže. Tom prilikom, predsednik Srbije, iako nenadležan za bilo koji od ovih poslova, odgovorio je kako ne prihvata da se ta situacija menja, jer se ti direktori onda ponašaju kao da su javna preduzeća „alajbegova slama“, kojima se može upravljati kako oni žele. Praksa je, međutim, očigledno takva da se njima upravlja kako vlast želi, i ne samo kada je u pitanju nezakonito držanje većine tih direktora na njihovim funkcijama, već i kada se radi o primeni adekvatnog zakonskog propisa na ta ista preduzeća. Na drugoj strani, kod preduzeća čiji je status javnog preduzeća neupitan, i koja kao takva imaju u skladu sa zakonom izabrane članove nadzornog odbora, ne znači da se Zakon o javnim preduzećima doslovno primenjuje. Naprotiv, suprotno odredbama koje govore o potrebnim kvalifikacijama direktora koji bi trebalo da se bira na konkursu, Dušan Bajatović, dugogodišnji direktor javnog preduzeća Srbijagas, izabran je političkom odlukom, konkurs nikada nije okončan, a on je i član organa jedne političke partije, mada zakon predviđa nespojivost te dve funkcije. Slično ovom, ili slučaju Zorana Drobnjaka, v. d. direktora Puteva Srbije, koga je nedavno i Državna revizorska institucija „prozvala“ kao lice koje se već šest godina nalazi na toj poziciji protivno zakonu, i članovi nadzornih odbora javnih preduzeća na te pozicije ne dolaze zbog svojih kvalifikacija već uglavnom partijskom zaslugom. Kako je NIN pisao u prošlom broju, u Nadzornom odboru pomenutog preduzeća kome je državni revizor preporučio da pokrene inicijativu za izbor direktora u skladu sa zakonom, nalazi se i Bajro Omeragić, savetnik doskorašnjeg ministra Rasima LJajića, dok se jedan drugi LJajićev stranački kolega, Meho Omerović, nalazi u Nadzornom odboru javnog preduzeća Srbijašume. Obojica su, primera radi, političari, dok Zakon o javnim preduzećima propisuje da članovi nadzornih odbora moraju imati znanje iz oblasti korporativnog upravljanja ili finansija, kao i najmanje tri godine iskustva na poslovima koji su povezani sa poslovima javnih preduzeća. Isto tako, u biografiji Branka Kovačevića, predsednika Nadzornog odbora Elektroprivrede Srbije piše da je na ovu funkciju izabran 2014. godine, iako zakon predviđa da mandat člana NO traje četiri godine. Ako je još nekome do zakona i opšteg interesa.