Istina je tamo negde

Počnimo sa ovom bolnom frazom: sloboda govora je jedan od osnovnih postulata demokratije. A znamo li da se danas, u razvijenim demokratijama, javni diskurs pre svega svodi na pažljivo iscrtavanje granica slobodnog govora? U darvinovskom, evolucionom smislu to bi moglo značiti da ta društva već instinktivno koriste slobodu govora i da se ta sloboda sada transformiše da bi se izbeglo njeno destruktivno zloupotrebljavanje. U tom smislu, treba razdvojiti američki i evropski pristup i eksplicitno odbaciti američki kao uzor zemlji poput Srbije. Američki pristup, koji je zasnovan na prvom amandmanu Ustava, u američkom kontekstu pokazuje se kao prilično destruktivan u tome što bezmalo prašta govor mržnje i katalizator je socijalnih konflikata koji uvek iznova cepaju, pale i traumatizuju američko društvo. Pre nekoliko godina prisustvovao sam gostovanju američkog lingviste Noama Čomskog na britanskoj Akademiji. On je tada izneo viđenje da ako postoji jedna stvar koja je dobra u Americi, onda je to upravo neograničena sloboda govora, koje u Britaniji, po njegovom mišljenju nema, jer medijima sud u bilo kom trenutku može da uruči zabranu objavljivanja vesti.Ali šta biva sa „moći argumenta“ u čiju pobedu veruje Čomski u vremenu nekontrolisanog širenja lažnih vesti i teorija zavere internetom? Tim pitanjem se bavi opširni članak objavljen u NJujork tajms magazinu prošlog meseca, koji podseća Amerikance da „demokratije, poput evropskih, imaju drugačiji pristup“. U tekstu pod nazivom „Problem slobodnog govora u vremenu dezinformacija“ dalje je objašnjeno: „Nasuprot većem broju zakona koji regulišu slobodu govora, ove zemlje (evropske) su i dalje demokratije koje su stvorile bolje uslove za svoje građane da na osnovu informacija procene šta su istine, a šta laži i sami odluče kakvo društvo žele. Mi se za to vreme, ovde u Sjedinjenim Državama, davimo u lažima.“ Surova vladavina kapitala u Americi kao efekat ima komodifikaciju (pretvaranje u robu) svega pa i informacija. Sjedinjene Države nemaju javni medijski servis poput evropskih zemalja. Dobar javni servis, kao što je to britanski Bi-Bi-Si, može služiti kao mesto društvenog konsenzusa i poverenja u tačnost i nepristrasnost informacija gde su svi društveni i politički stavovi i akteri zastupljeni. Odsustvo balansiranog javnog servisa u Sjedinjenim Državama radikalizuje privatni medijski prostor i pretvara ga u partijski medijski prostor. Ta američka čudnovatost često služi domaćim političarima kao primer kako „se u Americi televizije politički deklarišu“ i kako je sasvim u redu da nacionalna frekvencija privatne televizije u Srbiji postane partijsko glasilo u kojoj se nikada ne čuje stav suprotne strane. Naravno, ne govori se o tome da američko društvo, sa druge strane, poseduje sistemske mehanizme za samopreispitivanje: novinare sa publikom, opoziciju sa glasačima, pravni sistem, izbore, sudove koji su blokirali naredbe predsednika Trampa da se zabrani ulazak muslimana u zemlju ili komitete Kongresa (donjeg doma američkog parlamenta) koji javno preznojavaju osnivača Fejsbuka Marka Zakerberga pred milionskim auditorijumom. Ovde vredi napraviti malu ali ključnu digresiju i skrenuti pažnju da kada identifikujemo probleme ili nekulturne pojave u razvijenim demokratijama, ne možemo ih posmatrati odvojeno od izgrađenog sistema koji nasuprot svemu obezbeđuje kontinuitet vladavine prava i političke odgovornosti u tim zemljama. Vidite kako se ponaša i šta govori Tramp? Vidite korupcionaške afere bivšeg španskog kralja? Vidite skandale Dojče banke i Folksvagena? Vidite diplomatske mutljavine u Vikiliksu? Lako je pomisliti da su oni tamo na Zapadu podjednako prevrtljivi ako ne i gori, ali onda se treba setiti njihove već pomenute opozicije, nezavisnih sudova i slobodnih medija. Kada je Boris DŽonson prošle godine, tokom manevrisanja pri pregovorima o izlasku iz Evropske unije i pokušajima da izdejstvuje prevremene parlamentarne izbore, kontroverzno suspendovao parlament, uključivši pritom kraljicu u političku krizu, vrhovni sud je ekspresnom odlukom anulirao potez premijera. U neuobičajenoj i nedvosmislenoj presudi, koja se pravno oslanja na presudu iz ranog sedamnaestog veka, da – sedamnaestog, sud je obrazložio da je suspenzija parlamenta nezakonita ako „se njome frustrira ili sprečava, bez racionalnog obrazloženja, uloga parlamenta da sprovodi svoju ustavnu ulogu zakonodavca“. Zaključkom da suspenzija parlamenta uoči značajne ustavne promene kao što je to Bregzit ima „ekstreman efekat na osnovne principe demokratije“, sud ju je proglasio nevažećom i izjednačio sa pravnom težinom praznog belog papira. Sledećeg jutra poslanici su pohitali u parlament. Danas je u Britaniji ime bivšeg premijera Tonija Blera neretko spelovano „Tony Bliar“ (Toni Blažov) umesto „Tony Blair“ što je, složićete se, ipak kazna jednog slobodnog društva lideru koji ih je lažima uvukao u rat u Iraku. Tokom 2011. i 2012. godine u Londonu je pokrenuta nezavisna istraga o sprezi medija i politike kao odgovor na niz skandala koji su tih godina potresli Britaniju, a ticali su se nezakonitih načina na koji su tabloidi Ruperta Mardoka dolazili do senzacionalnih informacija. Levisonova istraga pred oči milionskog auditorijuma na optuženičku klupu izvela je četiri britanska premijera, Ruperta Mardoka i čitav niz novinara i urednika koji su sprovodili uređivačku politiku. Ovog leta, dokumentarni serijal Bi-Bi-Sija Uspon dinastije Mardok iznova je otvorio ovu temu gde postaje jasno da je Mardok taj koji je odlučivao pobednika svakih izbora i svakog referenduma od Margaret Tačer do danas. Program opisuje spregu politike i tabloida od laburiste Blera i njegovog predizborno putovanja na australijsko ostrvo Hajman gde se poklonio medijskom mogulu i zatražio njegov blagoslov, do konzervativca Dejvida Kamerona koji je sa Mardokovom desnom rukom Rebekom Bruks bio blizak prijatelj i jahao konje u okolini Oksforda. Svaki misleći čovek, ili laburista ili konzervativac, danas će vam reći da je britanska demokratija u ozbiljnoj krizi. Boris DŽonson ignoriše džentlmenska pravila igre kao niko pre njega. U prvi tim DŽonson je doveo desničare i poslušnike, a izbacio prominentne konzervativce srednje struje. Na čelo ključnog ministarstva unutrašnjih poslova postavio je Priti Patel, koju je Tereza Mej izbacila iz svoje vlade zbog tajnih sastanaka sa izraelskim političarima. Početkom ove godine medije su zasule optužbe činovnika ministarstva o neprikladnom ponašanju ministarke Patel i maltretiranju zaposlenih. Skandal je kulminirao dosad neviđenom javnom ostavkom najvišeg činovnika ministarstva Filipa Rutnama i najavom tužbe na račun vlade. DŽonsonova desna ruka do pre nekoliko dana bio je Dominik Kamings, savetnik koji otvoreno pokušava da sruši postojeći sistem donošenja političkih odluka, koji je zaražen virusom korona putovao po Engleskoj, šetao se unaokolo i odbio da podnese ostavku kada su ga mediji razotkrili. DŽonson je tada, krajem maja ove godine, na opštu nevericu javnosti stao u snažnu odbranu Kamingsa, što su mnogi videli kao konačni udarac konceptu političke odgovornosti u Britaniji. Šest meseci kasnije, prošlog petka, Kamings je ponizno, sa kartonskom kutijom u ruci, pred blicevima i televizijskim kamerama išetao kroz glavna vrata Dauning strita. Primer Britanije je dobar jer ni najmanje nije savršen. Kao što ni demokratija nije savršena, niti bilo koji mediji, pa ni oni kojima barem prividno sami upravljamo, poput Fejsbuka i Tvitera. Bi-Bi-Si se, na primer, 2014. godine opekao na način na koji je izveštavao o policijskom pretresu kuće pevača Klifa Ričarda. Nakon dugačkog sudskog procesa, ova medijska korporacija je Ričardu morala da plati odštetu zbog ugrožavanja privatnosti u iznosu od dva miliona funti, inače novca poreskih obveznika kojim se servis finansira. Ipak, novinarstvo na britanskom javnom servisu trebalo bi da bude uzor našem. Istraživački program Panorama, koji se emituje na prvom programu Bi-Bi-Sija, dobar je primer beskompromisnog informisanja javnosti. Baveći se temama, od korupcije, preko problema zdravstvenog sistema do diskriminacije i socijalne nejednakosti, nedavna epizoda prikazala je tajne bankarskog sektora ogoljenih dokumentima koji su procurili iz američkog ministarstva finansija. U jednočasovnom programu, između ostalih, novinar izvodi i sledeće zaključke: „Naše banke pomažu kriminalcima… dozvoljavaju sumnjive transakcije i dilove i ulazak kriminalnog novca u naš finansijski sistem… Londonski Siti distrikt je centar globalnog pranja novca… London je potopljen ruskim kešom kojem se ne zna poreklo… ruski oligarsi finansiraju Konzervativnu partiju…“ U novembru prošle godine, kraljičin sin, princ Endrju, pod pritiskom javnosti da objasni svoju vezu i druženje sa američkim milijarderom i osuđenim pedofilom DŽefrijem Epstinom, dao je nespretan intervju Bi-Bi-Sijevom programu NJuznajt. Rezultat napetog razgovora u salonu Bakingemske palate bila je kriza monarhije slična jedino onoj nakon pogibije princeze Dajane. Princ Endrju nestao je iz javnog života, a i kraljevska porodica se vidljivo distancirala od jednog od njenih najprominentnijih članova. Demokratija počiva u informisanosti. Na prvi pogled, naše društvo je više nego informisano. Kada sam prošle godine sa grupom britanskih studenata bio u Beogradu, prilikom posete obližnjoj trafici, prodavačica koja je shvatila da sam medijator, odnosno i naš i njihov, ugrabila je priliku da prodiskutuje međunarodne prilike, izlazak Britanije iz EU, novu vladu Borisa DŽonsona i trgovinski sporazum sa SAD. Prilično impresivno, složićete se? Dok sam se sa osmehom udaljavao od trafike, lampica se upalila i postalo mi je jasno: u pitanju nije informisanost, već davljenje u moru informacija. Razlike između bitnog i nebitnog, laži i istine nema, a ono što je suštinski bitno nam čak nije ni predočeno. Neizmerno, naravno, poštujem novinare ovog lista koji dosledno, profesionalno i hrabro informišu svoje dosledne i hrabre čitaoce. Ipak, ne prestajem da se nadam da će se pojaviti i neki mladi avanturista koga već dugo čekamo, koji će posvetiti nekoliko godina razotkrivanju mehanizama autoritarne vlasti. Možda učlanjenjem u stranku, možda doslednim sticanjem poverenja, možda čak i predanim radom u bot-centru, pa da nam sve to natenane, jednog dana, na istim ovim stranicama ispriča.