Brutalnosti i žudnje

Kao i ranijih godina, Festival fotografije Vizualizator, kroz nekoliko programskih celina, u fokus stavlja umetnost izražavanja putem fotografske slike i oka onoga ko tu priču donosi. Zahvaljujući i izložbama i edukacijama koje je Vizualizator dosad izneo, fotografija se dobrim delom učvrstila kao nezaobilazni deo savremene umetnosti, sociološki fenomen, moćno komunikaciono sredstvo, dokument o vremenu. To su teme i ovogodišnjeg Vizualizatora, koji donosi vrlo interesantan program od 18. novembra do 3. decembra u nekoliko fizičkih prostora – UK „Stari grad“, Galerija „Progres“, Centar za kulturu „Vlada Divljan“, Kuća Đure Jakšića, Dorćol plac, Prajd info- centar, Ostavinska galerija, „Božidarac 1947“, ali i, naravno, na onlajn domenima kada su radionice i predavanja u pitanju. No sami izlagači i ovog puta intrigiraju. NJihovi radovi odišu provokacijama i subverzijama, dodatno podgrejanim u godini sveopšteg društvenog haosa. Konkretno Stefano de Luiđi, čija je izložba ozvaničila početak ovogodišnjeg Vizualizatora. Italijan sa stalnim boravištem u Parizu, gde i započinje karijeru fotografa radeći za muzej Luvr krajem osamdesetih nakon čega se osamostaljuje, donosi u svojim radovima krajnje neobične prizore – prizore samoće i usamljenosti. Na pitanje kako priprema te narative, De Luiđi za NIN odgovara: „Svaka fotografija je zbir različitih faktora. Emocije, ideje, čak i predubeđenja usmeravaju naš subjektivni pogled na svet, ali uz te elemente prisutna su brojna kulturološka i tehnička oruđa, koja se potom zgusnu u našim vizijama. Moje fotografije su zbir mojih iskustava, ideja, predubeđenja, dodatno podstaknute kulturološki bekgraundom, što mi zbirno pomaže da sve svoje ideje bolje izrazim kroz fotografije, kao i vizije konkretnog događaja“. A na naš komentar da su njegovi radovi nešto između filmova Dejvida Linča i ulja na platnu starih majstora, De Luiđi dodaje: „Moguće je i da su filmovi Dejvida Linča inspirisali moj rad o pornografskoj industriju u knjizi Pornoland, baš kao što mi je Saramagov roman Slepilo dao inspiraciju za ciklus fotografija Blanko projekat. Razmišljao sam zaista i o Gustavu Doreu i slikama Danteove Božanstvene komedije kada sam se ukrcao na brod Akvarijus, koji je spasavao migrate, tokom jedne zime... Ali ipak mislim da svako od nas ko se bavi fotografijama ima sopstvene reference – kada ugledamo prizor, to nas prosto ponese ka našem ličnom iskustvu ili onome što znamo o životu. Baš iz tog razloga, dva fotografa ne mogu da fotografišu isti kadar, radeći na istoj lokaciji“, kaže De Luiđi. Izložba kojom se predstavlja u Beogradu kompilacija je njegovih editorijala koje je radio poslednjih dvadeset godina, za različite magazine. Otuda i toliko raznovrsnosti – s jedne strane žirafa koja nepomično leži u jarku, s druge žena na otpadu neopisivog kolorita. „Fotografija žirafe je nastala tokom mog boravka u Keniji, nakon teške suše koja je zadesila tu zemlju 2009. godine. Žirafa je uginula od žeđi i leži u osušenom koritu reke... A fotografija žene koja hoda po đubrištu nastala je u Jubi, glavnom gradu Južnog Sudana. Danima sam, boraveći tamo, slušao o jednoj maloj zajednici koja živi na velikom otpadu. Jednog jutra odlučio sam da odem i da se uverim u to, iako je bilo mnogo vruće, sunce je peklo, a vazduh je bio zagušujući. I što sam se više približavao tom otpadu, postajalo je nesnosnije, jer su mali požari kojima je sagorevan otpad, vazduh činili još težim. I onda iznenada, približivši se potpuno deponiji, preda mnom se ukazala scena koja me je odmah podsetila na Lakroovu sliku Sloboda koju su ljudi osvojili. Hod te žene po đubrištu bio je ispunjen ponosom i dostojanstvom iako je hodala po tim ruševinama – koje su u ovom slučaju simbolično oslikavale njenu zemlju, žrtvu civilnog rata koji je trajao trideset godina...“ Druga izložba predstavlja rad danskog fotografa Madsa Grevea, čije su fotografije objavljivane u časopisima širom Evrope. Za razliku od svog kolege, on ulazi u intimne prostore. Na izložbi osećamo čulnost, dok se tela dodiruju. U vremenima kada se sugeriše distanca i otuđenost među ljudima, njegovi radovi bude dodatnu emociju: „Ako će ljudski rod biti izgubljen u budućnosti – u šta ne verujem – to se neće desiti zbog nedostatka dodira. To će se, nažalost, možda desiti onima koji žive tako da su uskraćeni dodira drugih, ali onima koji imaju partnera ili decu, budućnost neće biti drugačija. S druge strane ne verujem da će trenutna situacija sa kovidom trajati zauvek. Nadam se da će na vreme otkriti vakcinu i stvari će se vratiti u normalu. A i tada, oni koji nemaju nikoga pored sebe, još duže će čekati to bolje doba.“ NJegove fotografije odišu senzualnošću, katkad se kreću po granici pornografije, ali nikad ne prelaze u vulgarnost kao što to često čine fotografije na društvenim mrežama: „Moje fotografije su poput dnevnika. Fotografišem svoja iskustva i trenutke koji čine deliće života. U tom smislu, moje fotografije ne odgovaraju onome što čine društvene mreže, niti ih komentarišu. Moje fotografije su dokumentarne i u većini slučajeva nisam ih uopšte planirao. Trudim se da ne razmišljam o njima dok fotografišem. Reagujem na ono što vidim i o njima razmišljam naknadno, kada fotografija postaje print. Tek tada razmišljam kakvu poruku ona nosi u kombinaciji sa drugim fotografijama i tek tada se trudim da pratim ili kreiram atmosferu.“ Za obojicu, novo vreme donosi i nove inspiracije, pa su njihovi planovi za budućnost raznoliki. „Pandemija je sasvim sigurno inspirisala mnoge fotografe, ali ja tako ne radim. Bavim se projektima koji me ispunjavaju i na njima radim vrlo temeljno“, kaže De Luiđi. „Već sam viđao neke vrlo moćne radove na temu pandemija, ali sam siguran da ćemo u budućnosti viđati mnogo više projekata, sa jasnim i preciznim konceptom na tu temu.“ NJegov kolega Mads Greve, s druge strane, radi na novoj knjizi, koja će se pojaviti početkom iduće godine. „U toj knjizi, fotografije će biti slične onima koje možete videti na izložbi u Beogradu, možda malo mekše ali slične njima. Taj novi rad čine ponovo crno-bele fotografije uslikane istim kamerama koje sam koristio za ciklus Blind Date i sasvim sigurno ćete videti istu atmosferu, iako u njima ima više žudnje. Ono što me zanima i inspiriše, svakako su odnosi među ljudima. Još češće bliski odnosi. Želim da budem tamo gde se iskazuju emocije. Jer ja nisam fotograf koji se bavi temama iz društvenog i političkog života. Takođe, nećete videti ni da se bavim klimatskim promenama. Srećom, ima fotografa koji rade na ovim važnim i gorućim temama. Ali moje priče su o žudnjama i o ljudskim odnosima, i sasvim sam siguran da ću još dugo kružiti u tim sferama“. Sem navedenih, sasvim sigurno na Vizualizatoru treba obratiti pažnju i na radove našeg proslavljenog fotografa Dragoljuba Zamurovića, ali i na film holandske autorke Tare Falo, koja kombinuje umetnost fotografije i dokumentarnog filma.