Mao Cedung u Boru

Bio sam dva dana u Beogradu, ali nisam odseo kod moje Grete iz Zemuna, ta priča je, ljudi moji, završena. Odseo sam, dakle, u Cepterovom hotelu na Terazijama, a majao sam se po kablovskim televizijama, jer za mene samo u njima i ima mesta. Dobro, svratio sam i u „Poslednju šansu“, na lazanje, a probao sam da šetam ulicama grada u kome sam proveo šezdeset i kusur godina ali, avaj, u prestonici više ne može da se diše. A kako i da dišeš čistim brđanskim plućima u najzagađenijem gradu na planeti?! Zato radije sedim u hotelskom apartmanu i čitam Sivog vuka od S. Danstena i DŽ. Vilijamsa, čitam pomno, pratim u „sitna creva“ kako je Hitler pobegao iz berlinskog bunkera u Argentinu i ovu knjigu toplo preporučujem šefu SNS-a iz Jajinaca. Mada će on, verovatno, da zapali za Kinu. Za loš vazduh u Beogradu krive vinčansku deponiju, a niko, bre, da pomene kineski varvarizam u smederevskoj železari, a kamoli u Boru! A u ovim kineskim fabrikama spaljuje se, brale, radioaktivni ugalj iz Perua koji neće niko u Evropi, a Kinezi se već bezočno hvale da su otplatili kupovinu rudnika zlata i, odsad, sve im je čista zarada! Kako, bre, tako brzo?! Tako lepo, majkoviću! U Boru rade, moguće bez plate, kineski robijaši osuđeni na smrtne kazne. A koliko kineskih robijaša nestane preko noći, to, bato, broji samo kineska policija koja patrolira po Boru... A da vas podsetim; sve to dešava se u Srbiji, u 21. veku! Ah, Srbijica, na dobrom putu da postane kineska provincijica! Hoću reći, Srbija, polako, postaje kineski Gulag ili Goli otok, kako vam drago. I samo se očekuje da nam, u zvaničnu posetu, dođe Mao Cedung i da dedinjski Beli dvor postane njegova rezidencija. Vraćam se iz prestonice autobusom po bleštavom, kosom novembarskom suncu, te stavljam „Tesline pametne naočare“ koje mi je poklonio Filip. A one služe, pored ostalog, „za podizanje fizičke i mentalne energije“ i, uopšte, „šire ti se vidici“. I, gle, kod smederevske železare koja purnja kao luda, čini mi se da sam negde u Kini gde od njinih železara ne može više da se živi. Ali zato, bato, kod Paraćina, kroz Tesline pametne naočare lepo prepoznajem dnevnu svetlost Sirijusa gde živi Nikola Tesla još uvek zaljubljen do ušiju u prelepu Mariju Oršić. A ona pak stanuje na planeti Alfa Kentauri u sazvežđu Aldebarana... Ah, Marija Oršić! Na njenoj fotografiji koju držim, na stolu, pored laptopa, liči mi na moju Sašku u plavoj haljini sa maturske večeri. I šta ako je Saška njena reinkarnacija? Kad, gle, Marija Oršić mi namigne sa fotografije, a skinuo sam, bre, Tesline pametne naočare?! K. G. Jung, moj guru iz Švice me pak vraća na Kineze: „Mani se Marije Oršić! Ona je zaludela i Hitlera! A planetom će, umesto Hitlera, da zavlada Kina! Oni su uspeli da vešto spoje njihov brutalni komunizam i varvarstvo neoliberalizma i ta sprega je tako moćna da joj ne može niko ništa! I bojim se da tu ne pomažu ni Tesline pametne naočare koje, čujem, leče i od depresije...“ Sedim u ligeštulu na Mokranskom vrelu u kome sam se, za Mitrovdan, kupao. Oko nogu mi se vrte Stribor i Dora, krckaju i jedu – orahe! I sve mi se čini da me samo moji štenci, na ovom svetu, vole, a da je samo običan ženski flert to što mi Marija Oršić sa fotografije namiguje... A moja će Crna da me teši: „To što ti Marija namiguje i kada skineš Tesline pametne naočare, to može da znači da ti više i nisi, ovde, na Zemlji, već da si kod nje, na planeti Alfa Kentauri! Ili si, možda, ipak, u Kini? Ko će ga znati?“