Duh sveti i podno grejanje

Neka se čin evharistije slavi i poštuje. Neka se u njemu sagledava sjedinjavanje sa Hristom. Neka bude, kome god po meri i volji, blagodarenja i iskupljenja. Neka se i dozvoli, uz dužna iscrpna i odgovorna objašnjenja i ograde, javna tvrdnja da sveto pričešće samo po sebi ne može da bude izvor zaraze. Ali pridružite praktikovanju uzvišene tajne ljudsku glupost, zadrtost i aroganciju, i neće tu ostati ništa drugo sem jedne zaražene kašike. U ovom pandemijskom vremenu - vremenu, u neku ruku, bez vremena - u kojem se gotovo svako planiranje svodi na strategije preživljavanja, prošla su i tri dana žalosti povodom smrti patrijarha, Miroslava Gavrilovića, Irineja; osobite ličnosti čije je neskriveno političko delovanje išlo u korak s njegovim preduzetničkim i neimarskim ambicijama, i tokom čijeg se rukovođenja crkvom iz javnih budžeta u crkvene kase uspešno slilo na desetine miliona evra građana Srbije. I ne znam da li je opštenacionalni dan žalosti više potvrda klerikalne države ili državne crkve, ili naprosto potpune zabune po svim pojmovima, ali kad je o preživljavanju reč, nakon trodnevne žalosti, po svoj prilici stojimo nešto gore nego pre. Na dan najvećeg broja zaraženih koronavirusom od početka pandemije, uz vest da je zdravstveni sistem pred kolapsom, da naglo raste broj pacijenata sa teškom kliničkom slikom, garda Vojske Srbije pred Sabornom crkvom svečano je nadgledala kršenje čitavog niza zakona o bezbednosti i zdravlju građana. Neko bi rekao, posmatrajući svu tu samovolju, da je crkva iznad države - da crkva može da nametne takvu paralelnu stvarnost u kojoj bolest ne postoji, čak i kada od te iste bolesti umiru crkveni velikodostojnici - kada bi nekakva država ovde uopšte postojala. Bilo bi ispravnije reći da je crkva deo razrađenog sistema u kojem je država odavno ukinuta i odmenjena od strane perfidnog mrtvozornika bez čije objave na Instagramu čak ni jedan patrijarh ne može da umre, i koji ni na sahrani patrijarhovoj ne uspeva da govor ne održi sebi samom (Aleksandre, moram li, Aleksandre, možeš li, Aleksandre, postaraj se) govor koji će, verujem, ostati upamćen kao primer najbljutavijeg političkog beščašća. A nesumnjivo bi, da je u pitanju postupanje neke manjinske verske zajednice, a ne Srpske pravoslavne crkve, takva sumanuta količina ugrožavajućih postupaka bila većinski doživljena kao primitivna i opasna. Tumačili bi ih, tako suprotstavljene stvarnosti, kao rituale tipične za izolovane zajednice uprošćenog shvatanja sveta i sopstvenog okruženja. Pljuštale bi osude najvatrenijih pobornika tradicije. Ovako, javnost se deli (još jedna od mnogih podela koje režim podržava i promoviše) na one koji celivaju pokrov od pleksiglasa i one koji to zapanjeno posmatraju preko televizijskih ekrana, pri čemu i crkva i režim licemerno post festum upozoravaju one prve da se ponašaju odgovorno, a druge udruženo nazivaju pojedincima „spaljene savesti“ i anacionalnim, liberalnim nevernicima. Preminuli patrijarh godinama je personifikovao svojevrstan interesni sporazum crkve i države, odredivši i sebi samom nesporno političku ulogu: lojalan režimu i spreman da učesnike građanskih protesta nazove neprijateljima srpstva, da po potrebi poziva na odbranu Kosova tuđim životima ili da o tome zaćuti, da „problematičnu“ Crnu Goru u pogodnom trenutku uporedi sa NDH, da šakom i kapom deli odlikovanja i počasti vlasnicima tabloida, ratnim zločincima, falsifikatorima i lažnim doktorima. Orden Svetog Save patrijarh je svome omiljenom darodavcu dodelio rečima „do Vučića, Srbija je kaskala, a njegovim se trudom pokrenula privreda, krenulo se velikim korakom napred“. Zauzvrat, i na radost mnogih građana Srbije, stotine kvadratnih metara unutrašnjosti hrama na Vračaru patrijarhovom zaslugom zasijalo je zlatom. Jer zlato je boja božanskih nebesa. A zlato je i ćutanje, zlato je kompromis. Ukratko, zlato je zlato, i nema tu šta da se doda (sem, eventualno, podnog grejanja). Predstoji zanimljiv period: vreme izbora novog patrijarha. O proceduri biranja već je bilo reči, makar onoj zvaničnoj i tradicionalnoj, a kojoj će svakako prethoditi svojevrsne igre moći već na pripremi terena. Članovi Sabora odlučuju o tri kandidata, od kojih se finalista bira slučajem, tačnije Božjom voljom. I mada ima onih koji smatraju da se u današnjoj Srbiji pre mogu očekivati iznenađenja u izboru duhovnog nego svetovnog vođstva, reklo bi se da će, u ovakvom prožimanju crkve i Vučićevog režima, malo ko od aktera biti rad da izbor prepušta Duhu svetom.