Djilasologia chronica

Tokom 2020, đilasologija je kod vladajuće stranke, usled nelečenja prerasla u ozbiljnu hroničnu bolest koja je izgubila kontakt sa osnovnim uzročnikom, prepoznatim u liku i delu opozicionog lidera Dragana Đilasa. U međuvremenu, postala je sistemsko oboljenje koje je zahvatilo ne samo centralni nervni sistem, već je počelo da utiče na ostale vitalne sisteme Srpske napredne stranke, njenu motoriku, respiratorni i digestivni trakt, utičući snažno na pojavu opstipacije, koja je usled dugog zadržavanja toksina u organizmu počela da izaziva katastrofalne posledice u vidu eksplozivnih i dugih pražnjenja, kako u medijima, tako i u Skupštini Srbije. Ova bolest je kod SNS-a pokazala svoje simptome veoma rano, naročito u momentima kada je trebalo prvi put polagati račune građanima za ono što su Aleksandar Vučić i njegovi saradnici uradili obavljajući najviše državne funkcije. Ove simptome je prvi počeo da pokazuje sam Vučić da bi se ubrzo proširili kod većine članova njegove stranke, kod koalicionih partnera, kao i intelektualne podrške u medijima, kod kolumnista i novinara. Za osam godina suverene vladavine neoradikala, đilasologija je iz akutnog prerasla u hronično stanje, postavši tokom 2020, usled pandemije korone, jedan od najvažnijih komorbiditeta kod naprednjaka. Ova bolest ne spada u podmukle bolesti poput hipertenzije koja dugo može ostati ispod radara; naprotiv, ona se dijagnostikuje lako, razvija se dugo a najveća opasnost dolazi iz prateće medijske iluzije da se ne mora tretirati bilo kakvim medikamentima, naročito ne demokratskim, poštenim i fer izborima, debatama, garantovanjem osnovnih sloboda u društvu koje je duboko utonulo u autoritarizam. Moglo bi se reći da je hronično stanje đilasologije 2020. postalo glavni signal autoritarizma u Srbiji. Đilasologija ne napada specifičnu uzrasnu dob, prisutna je kod svih generacija naprednjaka. NJena jačina raste sa rangom unutar partijske hijerarhije. Može uticati na ulazak pojedinih članova u glavni odbor stranke, vladine agencije, ministarstva, presudna je kod odabira skupštinskog saziva i formiranja skupštinskih odbora. Svaka debata u jednopartijskom parlamentu, koja fingira politički pluralizam, najbolje se zasniva na đilasologiji. To je onaj trenutak kada mladi i stari poslanici SNS-a krenu horski da okrivljuju „Đilasa“ za planiranje ubistva predsednika i njegove dece, pljačku svih državnih resursa, upravljanje medijima, za krađu izbora ili za tajkunstvo i enormno bogaćenje koje se odnosi kako na njega, tako i na njegovog brata. Da se ne radi o đilasologiji, dakle opasnoj bolesti koja je zahvatila vladajuću stranku, odavno bi Dragan Đilas bio uhapšen i osuđen za sva krivična dela koja mu se pripisuju. To bi se dogodilo u nekoj pravnoj državi gde institucije funkcionišu. U autoritarnim sistemima ne postoje institucije, postoji vladar sa podanicima. Legitimitet im daje „narod“, dok se svaki opozicioni glas tretira kao direktni atak na vladara i njegovu porodicu. Uloga podanika je da uzvikuju optužbe na račun opozicije, dok se situacija toliko ne usložni ili potencijalni oponent toliko zasmeta vladaru da on na kraju biva uklonjen sa scene, na ovaj ili onaj način. Tada odabrani deo naroda likuje na trgovima, kao što se „samoorganizuje“ za predsedničke inauguracije ili druge svečane vladarske protokole. Naposletku, đilasologija zahvata lateralni cerebralni sulkus dominantne hemisfere mozga i direktno utiče na politički govor naprednjaka. Zato često odaju utisak da govore u šiframa. Kada ih neko od novinara nešto pita, oni odgovaraju upravo nekom naučenom frazom iz simptomatskog repertoara đilasologije. Poseban slučaj poremećaja razvio se kod Gorana Vesića, koji samo u jednom minutu može da upotrebi između 30 i 60 leksema iz đilasološkog repertoara. Tu se radi o dubokim lezijama u kori mozga, na mestu koje se zove Vernikeova areja, zadužena za koordinaciju obrasca vokalizacije kod homo sapijensa. Usled zapreke koja se na tom mestu stvori lezijom ili mehaničkim oštećenjem, prostim udarom u glavu, kod jedinki dolazi do papagajskog ponavljanja jedne te iste fraze u situacijama koje nisu adekvatne, bilo da kupuju kifle u pekari, naručuju taksi, izjavljuju ljubav ili kada kao novinari prelaze da rade za neki tabloid, recimo Kurir.