Ujedinjeni u preispitivanju

Simbolika Božića – zajedništvo u radosti povodom rođenja Isusa Hrista - inspiriše na razmatranje sličnosti među tradicionalnim hrišćanskim crkvama. Slaveći život, dok Uskrs veliča vaskrsenje, Božić podstiče pitanja o religijskim stavovima prema životnim situacijama kao što su homoseksualni brakovi, rodni identitet, položaj žene u klerikalnoj hijerarhiji, abortus, kontracepcija... po kojima su crkve mahom saglasne. Međutim, analogija dogmi pravoslavlja, katoličanstva i protestantizma, često je u suprotnosti sa razmišljanjem „običnog“ čoveka, bio on gnostik, agnostik, ateista ili čak vernik „otvorenog“ tipa. Tako su u javnosti izjave pape Franje u dokumentarnom filmu Frančeska Jevgenija Afinevskog, prikazanom u oktobru na Rimskom filmskom festivalu, protumačene kao korak ka zvaničnom verskom priznanju homoseksualnih zajednica. A zapravo, papa je zagovarao potrebu istopolno orijentisanih osoba za poštovanjem i prihvatanjem od roditelja, a ne uvođenje institucije registrovanog partnerstva u građanski zakonik pojedinih država, naglašava Andrej Đuriček, sveštenik Beogradske nadbiskupije. „Na temelju svoje doktrine, Katolička crkva se ne slaže sa pristupom koji izjednačuje istopolne zajednice sa institucijom braka, bazirane na jedinstvu u različitosti, dopunjavanju po principu komplementarnosti, kao i opciji stvaranja novog života“, Đuriček objašnjava. Bračna zajednica spaja ženu i muškarca, a registrovana homoseksualna partnerstva mogu se smatrati samo načinom pravne zaštite istopolno naklonjenih osoba. Cilj te zakonske poluge je izbegavanje diskriminacije i jačanja socijalne inkluzije, ali nikako nije alternativa braku posmatranom sa aspekta religije, dodaje Đuriček. Ni zvanične strukture pravoslavlja nisu blagonaklonije prema istopolnim brakovima, napominje prof. dr Davor DŽalto, redovni profesor na Odseku za istočno hrišćanstvo Univerzitetskog koledža u Stokholmu. „Sa druge strane, postoje pravoslavni teolozi, pa i pojedini sveštenici i episkopi, koji takav stav preispituju, i iznose drugačija mišljenja i argumente, nekad i otvoreno zastupajući mogućnost istopolnih zajednica“, DŽalto navodi. Kada je reč o SPC, „Sinod je ranije bio veoma glasan kada je trebalo osuđivati godišnje Parade ponosa, ali otkako je na čelu Vlade osoba istopolne seksualne orijentacije, čini se da Sinod pokazuje znatno veći stepen tolerancije“, ističe stokholmski profesor. U sferi transeksualnosti, SPC čak prednjači nad državom, istina – Crnom Gorom, pa je uz blagoslov počivšeg mitropolita kršten Vuk Adžić u toku polne tranzicije, i dok mu je u ličnoj karti još pisalo žensko ime. „U pristupu homoseksualnim i transrodnim osobama, Katolička crkva bira put poštovanja, saosećanja i obazrivosti. Principijelno, seksualnost, pol i rod nisu kulturni konstrukti ili slobodne odluke pojedinca, već datost koju osoba otkriva i prihvata kao zadat preduslov svog ostvarenja u slobodi“, kaže Đuriček. U razgranatom protestantizmu prisutan je širok raspon stajališta, navodi teolog Draško Đenović. U svetu nisu ekstremna retkost ni gej biskupi, dok je jedan zagrebački evangelistički sveštenik izvršio promenu pola, (p)ostajući sveštenica. „I sve je prošlo bez preterano burnih reakcija, kako u narodu, tako i među kolegama“, ističe Đenović. Odsustvo žena u sveštenstvu u katoličanstvu i pravoslavlju temelji se na „odluci Isusa Krista da u zbor apostola pozove samo muškarce“, kako objašnjava Đuriček. Ovde nije u pitanju „diskriminatorski patrijarhat, jer svi kršteni muškarci i žene uživaju isto dostojanstvo, pa u najdubljem teološkom smislu vlada jednakost i ravnopravnost“. „I kad žene ne primaju sakramenat svešteničke službe, njihov glas nije u Crkvi ugušen“, kaže Đuriček, ističući trud pape Franje da žene uključi u različite crkvene institucije, uz sticanje prava na donošenje odluka u nekim segmentima crkvenog života. Ali i sama reč prezviter – duhovni pastir, upućuje (na grčkom) na starca i starešinu. U pravoslavnom je ženskom manastiru na čelu igumanija, ali liturgije služi sveštenik, dostojan ulaska u najsvetiji - oltarski deo hrama. „Sveti apostol Pavle kaže ’da žena (treba da) ćuti u crkvi’. Prema Svetom pismu žena treba i da služi muža, ali i da nju muž voli kao Hrist svoju crkvu, a ne da udari šakom o sto, kako Balkanci tumače muški bračni primat“, apostrofira Đenović.. Ni status žene u crkvi ne ishodi iz premise da je ona „manje vredna“, već iz precizno ustrojenih muško-ženskih uloga, Đenović dodaje. Ipak, deo protestantizma uvrstio je žene u sveštenstvo, a da one nisu izgubile na svojoj „primarnoj“ funkciji – materinstvu. „Živo se sećam jedne reformatske sveštenice koja je ostala pred crkvom posle službe. Ispred, na grudima, imala je nosiljku s bebom, o jednom je boku držala dete od možda dve godine, dok joj je sa druge strane stajao sin, plačući i brišući suze o njenu mantiju“, Đenović opisuje „antologijsku sliku“. Protestantkinje dostižu i najviše, biskupske činove, čemu je prvi primer anglikanska biskupkinja Meri Glaspul, istovremeno i proklamovana lezbijka. Ovde, u Evangeličko-metodističkoj crkvi, aktivna je Ana Kunčak Palik, ujedno i bivša superintendantkinja u Srbiji, što znači da je iznad nje bio samo biskup s nameštenjem u Švajcarskoj. Sveštenica ima i u Slovačkoj evangeličkoj, Mađarskoj reformatskoj, kao i Evangeličko-metodističkoj crkvi koja ne spada u red tradicionalnih crkava u Republici Srbiji. Pravo na gospodarenje svojim telom ujedinjuje crkvene stavove, pa se abortus naziva čedomorstvom i smatra grehom ravnim ubistvu. „Abortus je možda i gori, jer se na taj način ubija i deo sebe, kao i plod muško-ženske ljubavi“, Đenović ističe. „U osnovnim moralnim načelima Katoličke crkve nalazi se princip poštovanja dostojanstva i nepovredivog prava svake osobe, i to od trenutka začeća. U tom smislu abortus se vidi kao teški atak na ljudsko biće u trenutku kada je najranjivije“, Đuriček ovako navodi i stav pravoslavlja. U poljskom katoličanstvu, namerni pobačaj nije dozvoljen ni u slučaju silovanja. Inscenirana biološka selekcija nije na pravom tragu ni kad se odstrani fetus teškog alkoholičara i psihičke bolesnice, „jer biste tako ubili jednog Betovena“, Đenović poentira crkvene etičke principe. Katoličanstvo se strogo protivi i kontracepciji i veštačkoj oplodnji, kao manipulacijama kontrolom rađanja, koja je u domenu više sile, a ne ljudskih individua. Ni vanbračne zajednice nisu na dobrom glasu, noseći rizik zabrane pričešćivanja, ali i isključenja iz Crkve. Dakle, mnogo od onog što se u civilnom društvu prihvata kao „normalno“, sa stanovišta klira je izopačeno, rečeno ogoljeno. Ipak, Crkva je živ organizam, iako spor u preispitivanju, pogotovo povodom ovako kompleksne i osetljive problematike. Ohrabrenje da će se svetovni i crkveni pogledi jednom ipak preklopiti, temelji se na sledećoj pojavi. Naime, iako je Hrist iz jerusalimskog hrama uoči Pashe, negde oko 30. godine naše ere, isterao trgovce, sada u svakoj crkvi postoji prodavnica relikvija. Tako put približavanja sakralnog i svetovnog ipak vodi preko poboljšavanja uslova za ovozemaljsku egzistenciju. Ekumenizam kao put pomirenja crkava morao bi da ima u vidu procese demokratizacije stajališta vernika, jer upravo oni tvore živo tkivo sistema verovanja.