Probuđene nade i izneverena očekivanja

O Muhamedu Buaziziju objavljivani su tekstovi, pisane knjige, snimani prilozi, dobio je ulicu u glavnom gradu Tunisu, u svom rodnom i ulicu i spomenik, u Parizu trg, londonski Tajm proglasio ga je za ličnost godine, posthumno je nagrađivan, o njemu se govorilo kao o čoveku koji je vratio dostojanstvo mladima arapskog sveta i pokazao ostatku planete šta je ponos. On se decembra 2010. godine polio benzinom i zapalio, pošto ga je inspekcija kaznila jer nije imao dozvolu za prodaju voća i povrća na pijaci u jednom malom tuniskom gradu. Imao je 26 godina i od prodaje tog voća zarađivao je dva dolara dnevno, od toga je izdržavao osmočlanu porodicu, majku, braću i sestre. Nije dočekao da vidi kako je njegov očajnički čin probudio ceo region i pokrenuo Arapsko proleće, kako će se nazvati pobune koje su usledile. Deset godina kasnije spominjanje njegovog imena izaziva sasvim suprotan sentiment. Sada ono zvuči kao prokletstvo, njegovi se rođaci žale da ih je sramota, da ih napadaju, uznemiravaju, optužuju da su profitirali od pobune. Majka je, sa ostalom decom, morala da napusti zemlju i pridruži se milionima onih koji su posle talasa revolucija morali da odu. Danas žive u Kanadi. Retko ko obilazi grob Buazizija, nemali broj njegovih sunarodnika ga proklinje. To je priča mnogih država regiona, jer ispostavilo se da je ono što je obećavalo Proleće - preporod, promene, napredak, bio samo san. Period posle 2011. je bio zapravo bura u kojoj je malo režima palo. Nije bilo smene vlasti, nije bilo podele moći, niti dobara, elita je ostala elita. A umesto slobode došao je rat. Tunis je među zemljama koje su nešto promenile, ali ni ta država nije postala srećno mesto. Uprkos tome što je predsednik Zin el-Abidin Ben Ali skinut sa vlasti posle 23 godine i prošle godine preminuo u Saudijskoj Arabiji, uprkos tome što je osvojena sloboda govora, što se održavaju izbori, što nije bilo rata, Tunišani su nesrećniji nego ikada, besni i razočarani. I pre svega gladni. Zato ih sve više napušta zemlju, prema podacima nevladinih organizacija, tokom prošle godine oko 12.000 ljudi pokušalo je da dođe do italijanskih obala. Mnogi su taj pokušaj platili životom. Za većinu je revolucija donela pad standarda, ekonomski rast se više nego prepolovio, a nezaposlenost je sve veća. To posebno pogađa mlade i to otvara prostor za novi krug nasilja. Veći deo strane pomoći nestane, jer ga lokalni moćnici podele među sobom, a od 70 odsto onih koji su podržavali nekadašnje demonstrante, nije mnogo ostalo. Istraživanja pokazuju da 59 odsto građana ne želi da vidi na vlasti lidere pobune, a 84 odsto tvrdi da se razlika između siromašnih i bogatih povećala. Za vlast se bore islamističke i sekularne partije, ali nijedna ne nudi rešenje za zemlju koja je svoju „revoluciju jasmina“ prokockala i učinila je gorkom uspomenom. Faida Hamdi, inspektorka koja je napisala kaznu Buaziziju, ponovo radi svoj posao, odslužila je zatvorsku kaznu, a danas kaže da je sve to bio sticaj nesrećnih okolnosti. Svet je ostao bez daha kada je talas pobuna počeo da se širi regionom i nije bilo jednostavno razumeti šta se zapravo događa. Naknadna pamet pokazala je da je region MENA (Bliski istok i severna Afrika) bio već uveliko spreman da eksplodira, iako vladajuće elite to nisu razumele. Razlike u životnom standardu bivale su sve veće, elita sve brojnija a nezadovoljstvo omladine bez budućnosti i sa sasvim malim šansama da nešto promeni bili su idealna scenografija za pobunu. Na sve se nadovezala svetska ekonomska kriza, pre toga invazija na Irak, koja je duboko pogodila arapski svet i dodatno produbila podele. Sve se to nagomilalo i pokrenulo nešto što je ličilo na moćnu revoluciju, koja će, kako je izgledalo u prvom trenutku, učiniti da mnogi režimi nestanu. Iako različite zemlje, region je imao zajedničke pokazatelje – ogromne socijalne razlike, nedostatak prava, demokratije i vladajući sloj koji nije primetio ništa od kretanja koja su donosila neke nove snage na prostoru sa najbrže rastućom populacijom, u kome gotovo polovinu čine mladi ispod 25 godina. Mlade generacije, obrazovane, informisane, povezane društvenim mrežama, pune besa, svesne da njihovi vršnjaci u nekim drugim zemljama žive sasvim drugačije, kao i da te zemlje održavaju na vlasti njihove apsolutističke vladare, osetile su da nemaju ništa da izgube i počeli su protesti. U njima je bilo mrtvih i ranjenih, bilo je mučenja i hapšenja, u njima su srušeni režimi, koji su zamenjeni gorim. I pokazalo se da MENA ima svoje zakonitosti. Kako je primećeno u izveštaju MMF-a iz 2018, veza između ekonomskog razvoja institucija je slabija u bogatijim zemljama regiona, jer su one, bogate prirodnim resursima, omogućile eliti da se izdržava od tih resursa, što je smanjilo uticaj građana, a povećalo moć vladara. Ipak, svi su bili uzdrmani i uplašeni, a strah je moćno oružje. U Jordanu kralj Abdulah Drugi je izašao u susret zahtevima, na snagu je stupio novi ustav, zemlja se stabilizovala. U Kuvajtu je postignut dogovor. Ujedinjeni Arapski Emirati takođe su izbegli sukobe. Predsednik Jemena Ali Abdulah Saleh, u prvom trenutku povukao se sa vlasti mirno, potpisavši sporazum, istina uz posredovanje UN. Zemlja koja je tek dve decenije funkcionisala kao jedinstvena država nije imala mnogo šansi da opstane u sukobu koji je tinjao od početka. Saleh je nastavio da se bori uz Hute i uspeo da zauzme prestonicu, ali borbe nisu prestajale, uz izdašnu pomoć Irana i Saudijske Arabije koji su, podržavajući različite strane, na tom terenu vodili sopstvenu bitku. Saleh je ubijen u borbama pre tri godine, a Jemen je nastavio da tone. Sukobu je ne samo rasturio državu, već je doveo do gladi, da bi potom zavladala i epidemije kolere. Jemen je neugašen ratni požar, koji nemilice guta ljudske živote. Ostali su da gore i Egipat, Libija i Sirija. Desetine hiljada pobunjenih ljudi na Tahrir skveru u Kairu, dovele su do pada Hosnija Mubaraka, posle trideset godina vladavine. NJemu se sudilo za ubistva demonstranata i korupciju, ali je posle nekoliko suđenja oslobođen. Preminuo je prošlog februara, a poživeo je dovoljno dugo da dočeka da oni koji su ga rušili zažale za njim. Na njegovo mesto došao je, izborima, Mohamed Morsi, koji je pokušao da vlada uz podršku islamista. To mu nije pošlo za rukom i dve godine kasnije vojnim udarom smenio ga je Abdel Fatah el Sisi, koji je još uvek na vlasti. U međuvremenu je pohapsio nekadašnje demonstrante, opozicionare i sve moguće protivkandidate. Libija je dozvolila da Muamer Gadafi bude doslovno linčovan na ulici. Želja za slobodom donela je nešto sasvim drugo, sukobe frakcija koje su se množile tako brzo da ni evropski saveznici uz čiju pomoć je srušen stari režim više nisu mogli da kontrolišu situaciju. Danas je to zemlja čije granice ne znače mnogo, jer čine skup podeljenih teritorija koje kontrolišu različite frakcije. Najzad, Sirija je, pokazalo se, bila najkomplikovanija, a Bašar al Asad čvršći nego što su to procenili demonstranti i njihovi saveznici. NJegova izjava sa samog početka da će cena, ukoliko dođe do strane invazije, biti veća nego što svet može da podnese, pokazala se tačnom. Sirija je postala poprište sukoba najrazličitijih snaga, vojnih i političkih, i preko nje se još uvek lome interesi velikih sila. Zemlja je pritom uništena, stanovnici raseljeni, broj mrtvih prešao 380.000, broj izbeglica je pet miliona a raseljenih šest miliona. Arapsko proleće ne samo da nije donelo demokratiju, već je otvorilo prostor za Islamsku državu, koja još nije potpuno uništena. Strašna posledica revolucija je prostor koji se otvorio za islamske ekstremiste, Islamska država je 2014. zauzela gotovo trećinu Sirije i oko 40 odsto Iraka. Kada je pobeđena, iza nje je ostala pustoš. Ispostavilo se da plamen koji je pokrenuo milione, čitave regione i države, nije bio dovoljan za ono što je došlo posle. Nove snage grunule su stihijski i bez jasnog plana. Tako je posle pada brojnih režima ostao prazan prostor koji su ubrzo popunili vojnici, ekstremisti, islamisti… Nije nedostajalo ni spoljnih sila, različitih interesa, starih i novih neraščišćenih računa, sve u svemu, MENA je postala mesto opšteg rasula. Decenija od početka Arapskog proleća nigde nije obeležena, nije izvesno ni koliko bi ljudi sada uopšte želelo da je obeležava. Nezadovoljstvo nije nestalo, ali haos koji je donela protekla dekada ostavio je duboke rane. Na ulicama Tunisa, nekadašnji demonstranti danas će tužno reći: „Nismo znali protiv čega smo ustali, nismo znali u šta se upuštamo.“ Sada znaju, ali sada i vlade znaju da imaju razloga da se plaše.