У доба феудализма, монарси су одређивали ко може да поседује земљу. Племство је земљу издавало вазалима у замену за пуне амбаре и војну службу, а вазали су њоме непосредно руководили. На дну хијерархије су били кметови који су је за надницу обрађивали. Током индустријске револуције, обрадиву земљу су као полигон производно-власничких односа замениле фабрике. Властелини више нису били чланови династичких лоза, већ капиталисти који су куповином туђег рада увећавали своје богатство. Опет – на дну хијерархије били су радници који су за надницу стварали вишак вредности. Импулс демократизације државних механизама, колико год променљиве снаге, законодавно је уоквирио ту производну динамику у смеру повећавања радних права и њихове заштите. Сада, у јеку четврте индустријске револуције, чија је потпора платформски, надзирачки капитализам и чији је економски део карактерисан потпуном надмоћи међународног крупног капитала над државним структурама, постоји бојазан да ћемо се суновратити у феудалне оквире друштвених односа. О својеврсном технофеудализму је уверљиво још 2008, такорећи на почетку глобалне финансијске кризе, говорио амерички милијардер Ник Ханауер.