Уколико у свом дому не гајите ситну децу и осталу нејач, период од марта до маја 2020. године – изборно суспендован па донекле настављен последњих месеци – довео вас је до неких животно важних одлука. Да ли испружити руку и узети Јаднике Виктора Игоа који вас већ годинама оптужујуће гледају са полице? Или пустити још једну серију и забавити ум на начин који захтева мање труда од превођења писаних редова у менталне слике? Људски род – при томе се мисли на пет до десет процената оних који, што кажу пајтоновци, „разликују путер и француски егзистенцијализам“ – понашао се пропорционално. Размишљајмо о бројевима... Током 2019. године особа је на располагању имала стотину и двадесет кућних сати месечно које је трошила тако што би тридесет сати читала а деведесет гледала драмске сликовнице. У одлазећој години тих стотину и двадесет сати претворило се у барем две стотине четрдесет, и требало би бити велики оптимиста па закључити да се месечно у просеку читало шездесет сати. Хајде, ипак, да будемо оптимисти, што нас оставља са сто осамдесет сати месечно који су отишли на гледање... нечега.