U užem izboru 17 romana

Vladan Matijević: SLOBODA GOVORA (Laguna) Roman o ubistvu novinara, izneverenom prijateljstvu i neostvarenim ambicijama. I formom i sadržinom, knjiga Vladana Matijevića (Čačak, 1962) od samog početka uvlači čitaoca u atmosferu novinarskog posla i njegovog preplitanja sa političkim interesima do najviših struktura vlasti. Priča o misterioznom nestanku novinara Čomskog i njegovom prijateljstvu od studentskih dana sa kolegom Vladimirom F. čita se kao triler. Ali iza tog zapleta krije se opora slika erozije svih vrednosti, izdaje, pogubnih podela i sudbine novinara i srpskog društva uopšte u tri poslednje neslavne decenije. Pisac će na kraju navesti čitaoca da se sa nevericom zapita: da li stvarnost utiče na medijsku scenu ili zapravo mediji kreiraju stvarnost. Da li je moguće da događaji koji se opisuju u novinama tek po njihovom objavljivanju prelaze u realnost? Darko Cvijetić: ŠTO NA PODU SPAVAŠ (Književna radionica Rašić) „Došao mi u san Anđelo G. što je s mojim bratom bio u rovu tri godine. Raznio se kraj Sane krajem rata, bombom u ustima. Pokazuje: Na tom mjestu, na obali, dvadeset četiri godine kasnije, dva ribara čiste obezglavljene ribe, i bacaju ih još trzave, u kantu. U kantu punu krila.“ Ovakvim (drugim) prologom počinje roman Što na podu spavaš Darka Cvijetića (Prijedor, 1968), priča o ratu, ispripovedana poetskim senzibilitetom i narativnom tehnikom neprekidnog menjanja pripovedača. Dinamične scene, navode kritičari, sabijene su u žestok izraz, dok centralni motiv predstavlja povlačenje regruta JNA iz kasarne u Sarajevu, na samom početku sukoba. Položaj pitomaca sasvim je otežan činjenicom da im je preko noći na zastrašujuć i neverovatan način u potpunosti izmenjen identitet... „Darko samo piše, kao da to može nešto onome što je bilo“, reći će jedna od njegovih junakinja, majka, dodatno umnožavajući značenja priče. Svetislav Basara: KONTRAENDORFIN (Laguna) Roman Kontraendorfin, definisan u podnaslovu kao „disertacija“, pripada onom delu opusa Svetislava Basare (Bajina Bašta, 1953) u kome se rableovski demontiraju srpski mitovi. U središtu priče, najavljuje izdavač, jeste detronizacija nacionalnih veličina i bardova od Andrića do Đilasa... Razobličavanje tobožnjih istorijskih i biografskih kontroverzi uvek je u službi izvrgavanja ruglu pogubnog mentaliteta, ideoloških zanosa i nacionalne megalomanije njegovih nosilaca, čije se samouništavajuće razmere u literarnoj formi uzdižu do groteske i satire. Pisac pominje „stvarne“ ličnosti u svojoj knjizi, ali napominje kako u stvari govori isključivo o krpenim lutkama koje je od njih napravio deo štampe da bi se njima mlataralo u javnosti, o godišnjicama. Da bi se podizale prašina i magla, jer se u magli lakše rade mutne stvari. Enes Halilović: LJUDI BEZ GROBOVA (Laguna) Potraga za istinom je poput bačenog koplja – reči su koje stoje na korici romana LJudi bez grobova Enesa Halilovića (Novi Pazar, 1977). Sve počinje od ljubavi: mladić je zavoleo devojku, ali prosci su već došli kod njenog oca. Devojka nije mogla da pogazi očevu reč, a zaljubljeni mladić nije podneo gubitak. Zaljubljen i povređen, puškom je delio pravdu-nepravdu. Odmetnuo se i potera za njim trajala je četrdeset sedam dana. Pripovedač je sin poznatog odmetnika koji istražuje poteru za ocem, a sve što će naći vodi ga prema literaturi i brojnim pitanjima. Šta je otac? Šta je mitski otac? Šta su žrtve? Ko su umetnici? U kakvom su odnosu sudbina i izvanredna književnost? Na početku, književnik citira reči Miloša Crnjanskog iz nedovršenog intervjua datog Mirku Kovaču: „Teško je baratati podacima iz vlastitog života. Jer sve što se prevede u književnost, postaje fikcija. A bojim se, moj život nije bio fikcija. Bio je to težak život.“ Uroš Dimitrijević: SIROTI MALI RATOVI (Presing) Siroti mali ratovi, prvi roman dvadesetdevetogodišeg Uroša Dimitrijevića, najavljen je kao humoristička i ljubavna priča o Vuku, neobičnom momku čiji pogled na svet iz opravdanih razloga niko ne deli. Desile su mu se neke strašne stvari (ne jezive kao u hororima!); stvari koje barem on na taj način doživljava... Uzeo je neplaćeno odsustvo na poslu i zabarikadirao se u stanu, bezbednom mikrokosmosu bez ljudskog kontakta. NJegov prijatelj, iz najbolje namere, ali ne i sa najboljim idejama, odlučio je da mu pomogne i naterao ga da izađe iz kuće, posle čega je počeo da upada u nevolje. Uronjen u pop kulturu, primećuju recenzenti, i zaodenut u ironiju, spreman da oštricu britkog humora okrene najpre prema sebi, glavni lik bliži je junaku serije koju progutamo, nego tipičnom protagonisti iz srpskih romana sa početka 21. veka. Filip Grujić: PODSTANAR (LOM) „Odjednom, jedino što sam shvatio bilo je da ostajem bez vazduha. Kakav je sad to osećaj? Nisam mogao da ga uporedim ni sa jednim drugim u životu. Grčevito sam se borio da udahnem, trzao sam se, džilitao, gibao, pokušavao da shvatim šta mi se događa. Nisam ništa video oko sebe, samo sam osetio – ja se borim za vazduh. Isto tako odjednom, prestao sam da se borim za vazduh. Čini mi se, baš tad, cela ova moja epopeja, od mog stanodavca do mog mora, odigrala se u trenutku kad sam odlučio da pustim, da se više ne borim za vazduh. U tom trenutku, sećam se, smejao sam se. Pitao sam se, da li je moguće da sam toliko ozbiljno sebe shvatao? Onda je sve postalo tiho. Sve je postalo crno. Sve je postalo nevažno“ – govori junak romana Podstanar Filipa Grujića (1995), što šapatom viče o novim ljudima bez imena, bez prezimena, bez posla, bez adresa, kao i bez velikih misli i snova. Jovica Aćin: POLAZEĆI OD KRAJA SVETA (Laguna) Istina je samo priča – rečenica je koja najavljuje novi roman Jovice Aćina (1946). Ona je poput Šeherezade koja sanja: priča o kraju sveta, o pogrešno zabeleženoj sagi o Odiseju, o Okamovim i drugim britvama, o smrti Trakla i Tarkovskog, o dvojici Antifona… Ali dok se borhesovski razvija odnos između njih, on shvata da je zapravo bolestan od ljubavi. A sve to prati jedno Nepoznato lice… „Polazeći od kraja sveta sačinjen je od priča iz sna, među kojima je prva o kraju sveta, i od uspomena, predanja i svakidašnjeg života u našoj okolini, koji pokriva svekoliki svet u različitim istorijskim trenucima, sa svim pratećim iskušenjima, traganjima i prolivanjima krvi“, napominje Gojko Tešić. „Humor, ironija i parabolička komika senče tegobe, divote i strahote ovdašnjeg svakodnevnog opstanka.“ Vladimir Kopicl: PURPURNA DEKADA (Dereta) Purpurna dekada, prvi roman Vladimira Kopicla (1949), označen u podnaslovu i kao gotski herc roman 3D, nije gotski u pravom smislu reči, već delo kroz koje samo provejavaju njegovi određeni elementi, gradeći pre svega strukturu. Spoljašnje jeste gotsko, a unutrašnje – moderno. Dok oblikuje likove, pisac se najviše zanima za njihov odnos. Pritom, suština odnosa muškarca i žene nije u njihovim posebnostima ili zabludama, nego pre u percepciji stvarnosti i onome što primaju jedno od drugog. Pomenute relacije neprestano se definišu i kodiraju, a opet, sve izmiče i sve je nedostižno. Ono do čega se može stići jeste telesno. Delo posmatramo i kao prozu čulnih odjeka dvoje ljudi koji se zbog okolnosti neprestano susreću: roman strasti i potrebe za osobom, ali i o samoći i usamljenosti. LJubav je često toliko hladna i nemilosrdna, da se nekada ne može jasno napraviti razlika. Raj ili pakao... Savo Stijepović: PREKRASNE RUŠEVINE (Dereta) Na adresu izdavačke kuće Vejnrajt Pres iz San Franciska stiže rukopis romana koji je potpisao izvesni Martin Koman, sasvim nepoznat pisac. Pošto autora nema na naznačenoj adresi, jedan od urednika angažuje svog prijatelja i zaposlenika u firmi, Dantea Kovača, kao i detektiva po imenu Virdžil Bak Maligen, da pronađu pisca i ponude mu ugovor za objavljivanje romana, pošto proputuju kroz pustinjske i opustošene predele unutrašnjosti Kalifornije... Amerika sedamdesetih godina, ukidanje slobode, razvoj utopističkog pogleda na svet, pokušaj da se haos društvenih zbivanja uklopi u harmoniju hrišćanstva – putokazi su kroz Prekrasne ruševine Sava Stijepovića (Čačak, 1970). Neprestanim hodanjem po sećanjima, glavni junaci traže mitološke kodove svojih predaka, ali sada u nekim novim pustinjama i ostavljajući za sobom neke nove ruševine. Nenad Teofilović: FRAKTURA (Dereta) Fraktura Nenada Teofilovića (Čačak, 1963) predstavlja, pre svega, dva sveta: jedan je opipljiv i materijalni, dok je drugi skriven i čoveku teško dokučiv. U tački gde se ti svetovi sudaraju smešten je i protagonista Nikola Tomić, koji, uprkos uspešnoj karijeri arhitekte i ljubavnoj vezi u inostranstvu, doživljava neočekivani sudbinski prevrat i spoznaje da je samo urušavanje večno. U neprestanoj dilemi pred osnovnim ljudskim pitanjima, poput kule od karata oko njega se urušavaju dragi ljudi, ljubavi, prijateljstva, spokoj, snovi i strahovi... Život je opisan poetikom paradoksa – arhitekta, ophrvan urušavanjem, promišljajući o spoljašnjem svetu, čiji je svedok i žrtva, dolazi tako do sebe i svojih unutrašnjih svetova. „Preda mnom se otvarala budućnost sa bezbroj mogućnosti i obuzimala me je laka jeza od pomisli na to da ću ja, svakim svojim korakom, birati i određivati tu budućnost.“ Srđan Srdić: LJUBAVNA PESMA (Partizanska knjiga) Protagonista romana LJubavna pesma Srđana Srdića (Kikinda, 1977), nekada globalno uspešni muzičar koji se predstavlja kao Kastor, van sezone dospeva u poluprazno egipatsko letovalište, tvrdeći kako čeka svoju životnu ljubav i priprema spektakularno venčanje. Na neprestanoj ivici emocionalnog i duševnog rastrojstva, svesti i podsvesti, Kastor sanja ključne epizode proživljene u decenijskoj tajnoj ljubavnoj vezi koje izjednačava s različitim referencama – od Bertolučijevog Poslednjeg tanga u Parizu, do muzike i životnih priča Kolina Vernkoma, Erika Satija, ljubavne poezije Bleza Sandrara, sve do analogije s antičkim mitom o Dioskurima. Radikalno politički nekorektan, služeći se najdrastičnijim formama ironije i autoironije, Kastor ostaje suočen sa samim sobom i užasavajućim slomom veze koja mu je odredila život. Zvonka Gazivoda: HOSTEL KALIFORNIJA (Geopoetika) Viđenje ovog i vizija budućeg sveta ili dva istovremena, a različita, podstaknuta bilo kojim stihovima pesme Hotel Kalifornija iz 1977. grupe Igls (recimo: „Ovo bi mogao biti raj ili bi mogao biti pakao“), osnovni je poriv potrage za stvarnošću koja se odvojila od same sebe; za kojom traga Zvonka Gazivoda u svom prvom romanu Hostel Kalifornija. Hostel Kalifornija u knjizi je brod, sklonište, parfem, produkcijska kuća, avion, kompanija, sapunska opera i „franšiza za aktivno utočište“ – primećuje Vladislav Bajac. On je i mesto pobune koju predvodi ovovremeni Hodisej Palatom reči u kojoj se stvara Veliki rečnik pod budnim okom propisa i pravopisa Komunalnih janičara. Deo ovog sveta su i mikrostudije o hrani, telu i sportu, o zdravlju. Boris Miljković: JUGOSLOVENI (Geopoetika) Socijalistička Jugoslavija 60-ih i 70-ih. Toposi bratstva i detinjstva: Rab, Kvarner, Dalmacija, Beograd via Frankfurt i San Pedro, Kalifornija. Očevi u nestajanju, deca u odrastanju. Pubertet, radne akcije, rokenrol, kolektiv, a ipak – lepeza individua. Naivnost i vera. Lepota tela i tinejdžersko osvajanje sveta. Sazrevanje i otkrivanje seksa. Skrivena analiza sveta odraslih: u ljubavi, promeni identiteta, politici i šahu, i u već odavno otkrivenom seksu – delovi su izveštaja sa mesta čitanja, štampanog na koricama romana Jugosloveni Borisa Miljkovića. Pisac rasklapa i relativizuje sećanja, pa ih potom komentariše, kao da su scenski opisi i didaskalije, raspravlja o njima naglas sam sa sobom, pa ih sklapa iz asamblaža u kolaž, iz fotografije u film. Bojan Savić Ostojić: NIŠTA NIJE NIČIJE (Kontrast) Kabinet kurioziteta Bojana Savića Ostojića (1983) predstavlja nam „nečujni režim“ postojanja sveta u kome se istorija uči na buvljacima, a pijaca je njegova najstarija institucija. Pripovedač ovog romana, kako primećuje Tatjana Rosić, istovremeno je neumorni hodač, strasni kolekcionar polovnih knjiga, uporni detektiv koji prati tragove propadanja svih Jugoslavija, ostavljeni ljubavnik i iznevereni prijatelj. U njegovom pijačnom cegeru nalaze se, kao posebne dragocenosti, dnevnici, spomenari, ceduljice i beleške, crteži i spiskovi želja anonimnih autora. Ovi artefakti, napisani naivno ali ubojito neposredno, rekonstruišu delikatnu priču o samoći i ljubavnom čekanju. Čitaocu se poručuje da delo pročita što pre, ne čekajući da knjiga počne svoj nevidljivi život na tezgama brojnih beogradskih buvljaka. Lazar Pašćanović: SPAM (Imprimatur) Prevodilac, glavni junak prvog romana Spam Lazara Pašćanovića (Novi Sad, 1981), ima naviku da se opušta čitanjem reklamnih poruka. Na primer, četkica za zube krvosmeh sa raspršivačem lažne krvi. Ili grickalica pentasek što jednopotezno odseca nokte sa svih pet prstiju. Reklame vidi kao protivtežu slojevitoj neiskrenosti književnih tekstova. Međutim, u jednom trenu počinju da mu stižu šifrovane poruke. Suočen sa nevidljivom opasnošću, protagonista kreće u lov na uljeza skrivenog u lavirintima teksta. Tvrdoglavo rešen da bude jedini arhitekta sopstvenih izbora, biva uvučen u apsurdno, jednosmerno putovanje na kome su putokazi proizvoljni, stanice mračne i puste, raskršća beskorisna, a svaki sudbonosni korak neizbežna posledica prethodnog. Radovan Beli Marković: STOJNA VETRENJAČA: ČETIRI KANATA (Srpska književna zadruga) Novo delo Radovana Belog Markovića (Ćelije, 1947) roman je slojevitih pripovedanja. Kritičari primećuju da hronika Markovićevog sveta jeste paralelna hronika Srbije u kojoj zagoneta stvarnost i mit. Radivoje Mikić skreće pažnju na potrebu pisca da jezik pripovedaka i romana pretvori u skup `jezika`, da u njega uključi elemente iz naše usmene, iz srednjovekovne i, posebno iz jezika književnosti 18. i 19. veka, ne bežeći od dijalektizama. „Može biti da se Bojaru Tadiću, junaku mog romana, učinilo da je u ovom svetu suviše rugobnih zdanja, blata i nenasađenih ljudi, kad mu se, u jednom od `snevačkih bdenja`, vetrenjača prividela kao dostojno preduzeće (izvan svrhe i `ugovora sa dobom`), s kojim država neće imati nikakvih fiskalnih dodira, `ojavljeno` somaštanje o tajanstvenoj lepoti koja nikom nije dužna nikakvog računa“, rekao je pisac za Novosti. Ognjen Spahić: POD OBA SUNCA (Kontrast) Branimir Bato Lončar, ražalovani kapetan JNA i njegova supruga Danica žive na svetioniku na Jadranu. Junaci romana Pod oba Sunca Ognjena Spahića (Podgorica, 1977), nasukani po kazni, nakon Batovog protivljenja zlostavljanju ratnih zarobljenika s Dubrovačkog ratišta u logoru Morinj, razoreni i ličnom tragedijom Danicine neuspele trudnoće okončane sterilitetom – obrastaju sve dublje u drače koji ih okružuju, i fizički i metaforički, dok se iznenada u njihovom dvorištu ne pojavi dvoje mladih ljudi, kampera, u potrazi za slamkom koja će spasiti njihov raspadajući brak. Izdavač napominje da pisac ispisuje veliku temu o crnogorskoj krivici u jugoslovenskim ratovima, o promeni političkog i društvenog sistema koji je legitimisao zločine i obračune sa onima koji su se usprotivili bezumlju.