Ovde je vazduh bolesnik

Vanredno stanje, ili barem vanredni zadaci, tako je već deset meseci. U nekom trenutku prošle godine Niš je zidao laboratoriju, neophodnu tokom zaraze. Nevolja je bila u tome što je idealna lokacija pronađena baš na mestu jedne od dve stanice koje skupljaju podatke o stanju niškog vazduha. „Merna stanica je morala urgentno da se premesti. Laboratorija je prioritet, naravno. Ali niko nije reagovao osim mene, a ja sam po osnovu starosti bio oslobođen radne obaveze. Na svoju odgovornost sam četiri puta tamo išao, i sarađujući sa niškim Institutom za javno zdravlje i lokalnom samoupravom rešio problem. Stanica je premeštena na izvanrednu lokaciju, bez troškova za Agenciju“, priseća se Milenko Jovanović, koji je u vreme te akcije još bio načelnik Odeljenja za kontrolu kvaliteta vazduha u Agenciji za zaštitu životne sredine. Nekoliko meseci kasnije Agencija je Jovanoviću dala otkaz. Zbog „neadekvatnog održavanja mernih stanica“, stajalo je između ostalih optužbi u saopštenju Agencije. Otkazu je prethodila već dobro poznata bura oko kriterijuma zagađenosti vazduha. Jovanović ipak radije razgovara o samom vazduhu nego o svom slučaju, jer, kako sam kaže, borba za bolji vazduh mora da počne danas, bez odlaganja. Šta je prethodnih meseci Agencija promenila u kriterijumima zagađenosti vazduha, i kako je to učinila? Famozni kriterijumi su prikaz trenutne koncentracije polutanata. Oni se mogu menjati. Nastali su 2011. godine, i naravno da su se u međuvremenu standardi promenili. Povremeno smo ih usklađivali sa evropskim, koliko god smo mogli, a sada je osnovni problem ublažavanje kriterijuma za satni nivo prikaza takozvanih suspendovanih čestica – PM 2.5 – što je nažalost urađeno pogrešno. Direktor je to učinio bez konsultacija sa ljudima koji se time bave, a u Agenciji ima dovoljno stručnjaka, i van nje nema većih poznavalaca. Kriterijumi su ublaženi u zimu, dakle u periodu kada najčešće imamo prekomerno zagađenje. I to je urađeno pet puta u kratkom roku, te se javnost opravdano uzbunila. Agencija u saopštenju tvrdi da je time samo „uskladila raspone indeksa kvaliteta sa onima koje koristi Zavod za javno zdravlje Beograd“. To je kao kad bi se Klinički centar Srbije usaglašavao sa nekim domom zdravlja. U Gradskom zavodu su moji prijatelji i sjajni stručnjaci, ali ne postoji razlog da se Agencija nacionalnog nivoa usaglašava sa institucijom gradskog nivoa. Pritom se poziva na neki projekat u kome je Gradski zavod učestvovao 2017. godine, a Agencija nije bila deo tog projekta. Uporedimo to sa krvnim pritiskom. Sistolni je normalan ako je do 120, pa je do 150 povišen, do 180 visok, a preko 180 ugrožavajuće visok. Čovek koji ima gornji pritisak 182 ugrožen je, i dajete mu određenu terapiju. Zamislite sada da granicu ugrožavajućeg pritiska pomerite na 190, ostavite čoveka bez terapije, a prekosutra opet menjate granicu i terapiju mu vraćate. To ne sme da se radi, posebno ne bez objašnjenja, a to je urađeno. Bilo je pet promena, koliko znam, ako nije bila neka u međuvremenu, jer to više ne pratim. Laički rečeno, neke vrednosti koje su se ranije smatrale nedozvoljenim, sada su dozvoljene. Jeste, ublaženi su kriterijumi upravo za najopasniji polutant. Treba znati i da ne postoje jedinstveni evropski kriterijumi. Svaka zemlja može da ima svoje. Agencija je dobrovoljno član Evropske agencije za životnu sredinu, i imamo visok rejting. Bili bismo i ravnopravni članovi, ali briselska birokratija to nije dozvolila, jer smo još daleko od EU. Oni imaju svoje standarde, i za satne prikaze mnogo su stroži od naših. I Srbija i mnoge druge zemlje bile bi u „sivoj zoni“ veoma visokog zagađenja ako bi te standarde prihvatile, No i to je daleko logičnije nego pozivati se na kriterijume institucije koja jeste vrhunski stručna, ali je samo izvršilac koga je Grad Beograd angažovao da prati kvalitet vazduha. Šta se dogodilo nakon što ste se usprotivili takvoj promeni? Početkom novembra, četiri dana posle takozvane afere menjanja kriterijuma, ostao sam bez službene kartice mobilnog telefona i službenog mejla, dakle bez alata za rad, i to bez rešenja ili objašnjenja, pismenog ili usmenog. U roku od dva-tri dana pokrenut je disciplinski postupak, koji je izveden urgentno, nezakonito, uz laž do laži. Dovoljno je reći da sam dobio materijal o kome je trebalo da se izjasnim za dvanaestak sati, umesto osam zakonom predviđenih dana. Zamerate i novoj sistematizaciji Agencije. Ukida se samostalno odeljenje za kontrolu kvaliteta vazduha, i pripaja se odeljenju za kontrolu  kvaliteta voda, čime se spajaju nadležnosti koje osim naziva „monitoring“ nemaju ništa zajedničko. Još je važnije to što je broj radnih mesta smanjen za tri, a potrebno ih je povećati čak i za sadašnji obim monitoringa i izveštavanja. Sa druge strane, jača se birokratski deo Agencije. Moram da naglasim da je odobren jedan projekat Evropske unije, IPA 2020, kome sam – na žalost onih koji su me ovako „osudili“ – najviše doprineo. Treba da dobijemo novih sedamnaest automatskih stanica za kontrolu kvaliteta vazduha i 28 uzorkivača za praćenje suspendovanih čestica. Postoji već i plan opština, gradova i mesta u kojima treba da budu raspoređeni. Taj projekat, međutim, sigurno ne bi mogao da se izvede ni sa nekadašnjim brojem izvršilaca, a kamoli sa umanjenim. Evropska komisija godinama ističe da je neophodno jačati Agenciju, a ovde imamo opstrukciju evropskih standarda koje smo već dostigli. Kada već pominjemo merne stanice, građani se često pitaju da li ih imamo dovoljno. Ima ih dovoljno za naš ekonomski nivo, i uglavnom su dobijene donacijama. Naravno, treba reći i da je Agencija novcem resornog ministarstva prošle godine kupila dve, one su u Vršcu i Novom Pazaru. Ako nemate dijagnostiku, ako ne merite „temperaturu“, nema ni terapije i izlečenja. Ovde je vazduh bolesnik, a građani mogu da ispaštaju zbog toga, i zato jeste veoma neprijatno znati da mernu stanicu nema veliki grad poput Leskovca. Sa svakom novom stanicom dobijemo, naravno, duži spisak mesta sa lošim kvalitetom vazduha, ali to ni ne treba kriti. Malo je, međutim, gradova koji su na osnovu postojećih merenja poboljšali kvalitet vazduha, što govori da nije bitan broj, već odlučnost da se zagađenje smanji. Da li su podaci mernih stanica verodostojni? Podaci na sajtu Agencije pouzdani su. Merne stanice su u perfektnom stanju uzimajući u obzir starost i četiri godine neodržavanja zbog nedostatka para. Od 22 procenta pouzdanih podataka sa svih analizatora na 36 stanica u 2017. godini, stigli smo do 85 odsto pouzdanosti u 2019. To je najviše od 2011, kada su stanice bile nove. Uzgred, baš sam u tom periodu postao načelnik, i jedini se time bavio. Kakav je generalno vazduh u Srbiji? Onakav je kako se njime bavimo. Nema bitnog napretka osim malih varijacija, koje izazivaju meteorološki faktori ili isključenje nekog zagađujućeg izvora. Dijagnostika postoji. Postoji i terapija. Terapija košta. Ko te mere sprovodi? Pre svega lokalne samouprave. Ako ih ne sprovode, posledice za nečinjenje praktično ne postoje. Mere kasne po godinu ili dve u odnosu na dijagnostiku. Zakon o zaštiti vazduha usvojen je 2011. godine, i tada je bio sjajan, ali je sada prevaziđen. Srednja godišnja vrednost polutanata ponekad daje lažnu sliku. Postoje i drugi limiti, koji se ne pominju u ocenama vazduha, poput broja dana sa prekoračenjem. Za čuvene PM10 čestice, granica je 35 dana. Valjevo je nekada imalo i po 173 takva dana, i to mora ući u ocenu, kao i neke druge pojave koje sigurno utiču na kvalitet vazduha. Šta, recimo, uraditi sa sadržajem teških metala? Postoje uzorkivači koji na dnevnom nivou mere i arsen, nikl, kadmijum... U Boru je arsena u vazduhu bilo i do trideset puta više od dozvoljenog. Na to se mora uticati. Šta se sada zbiva u Boru? U Boru je zagađenje sumpor-dioksidom ozbiljno smanjeno pre tri godine, tako što je država napravila novu topionicu, ali su se – verovatno zbog intenzivnije proizvodnje – ponovo javile koncentracije opasne po zdravlje ljudi. NJih je definisao zakon. Ako tri sata uzastopce bude preko 500 mikrograma sumpor-dioksida, „pali se alarm“. Pre deset godina to se dešavalo 120 puta godišnje, sada je spalo na dva ili tri, ali se 2020. godine zbilo u 22 navrata. Dvadeset dva puta je, dakle, urađeno nešto što se ne sme ni jednom. Valjda je neka krivična prijava podneta u septembru, ne znam šta u njoj piše, ali prosto – da 22 puta bacim cijankalij u Savu, verovatno bih 22 puta odgovarao, a ne jednom. Upravljanje kvalitetom vazduha dug je proces, i vidi se kako funkcioniše. Ako se zagađenost ne smanji, terapija je pogrešna. Ne možete reći „uradili smo sve što treba“ ako je efekat nikakav. Možemo za kraj da se osvrnemo na glavne zagađivače. Energetski sektor je najveći zagađivač, pre svega TENT, zbog kapaciteta. Loš energetski bilans usled korišćenja lignita, koji je najjeftiniji i najgoreg kvaliteta, čini nas crnom rupom Evrope, kao i Bosnu, i Makedoniju, i severnu Crnu Goru zbog Pljevalja. Nije pitanje za Agenciju da li možemo energetski da se promenimo, ali alternativa mora da postoji, ako ne za energetski sektor, onda za individualna ložišta. Dokle god u gradovima kao što su Kragujevac, Kruševac, Vranje imamo toplane na ugalj ili na mazut, nema razgovora oko uspešnog učešća države. Kako običnom čoveku da objasnite da treba da pređe na pelet, ako država ne daje primer? Treba znati da u Novom Pazaru ili Vranju TENT sigurno ne doprinosi značajno zagađenju vazduha. Tamo najviše doprinose individualna ložišta i manje energane, uz meteorološke parametre, na koje ne možemo da utičemo. Ne možete, međutim, naterati ljude da prelaze na bolje kotlove ako nemaju novca, već im ih morate pokloniti. Postoje ekološki kotlovi, u kojima se takođe lože drva, ali određenog kvaliteta, a ne sirovo drvo, plastične kese, lakirani parket i drugo. Ti kotlovi emituju možda i deset puta manje suspendovanih čestica. Ali ne možete ni samo da ih donesete čoveku u kuću – morate i da ih instalirate, i da od čoveka uzmete stari kotao. Ja sam čak i predlagao Kosjerić za probni projekat, pošto tamo ima svega hiljadu ili dve ložišta, ali potrebna je i volja, i zakon, i novac, i rok. Ako čekamo pet godina da skupimo milijardu koja nam navodno nedostaje da bismo se zagađenjem ozbiljno bavili... Takvog viška novca nikada neće biti.