Sad ću da vam zapretim ostavkom

Povišenim tonom, uz udaranje rukom po stolu i mahanjem veoma važnim papirima, dr Predrag Kon nas je obavestio o jedinoj istini koju smo dužni da na njegovu reč prihvatimo. „Slušajte, nisam ja ničiji i krajnje je vreme da se to zapamti. Ja sam ovde da branim ovu zemlju od ovog virusa i to je sve“, uzviknuo je na konferenciji za medije Kriznog štaba. I to bi bilo sasvim legitimno da je odgovarao na pitanje novinara, ali nijedan od prisutnih nije pokazao interesovanje da čuje njegovu verziju povodom nedavnog skandala koji je proizveo intervju koji je dao Novoj S i u kom je rekao, a možda i nije, da su se lekari zaražavali tokom pauze za kafu. Ali, pošto je svoju verziju već pripremio, da ne bi propala postarala se moderatorka konferencija Ana Miletić, koja je pre odjavne špice uletela sa „ličnim interesovanjem“ da joj objasni kako tumači reakcije na taj intervju, što je nešto do sada neviđeno čak i u zemlji u kojoj su naručena pitanja postala osnovni verbalni oslonac vlasti. Dakle, ne na privatnoj konferenciji za medije, već u prostoru Vlade Srbije i ne na pitanje novinara već na pitanje članice pi-ar tima premijerke, dr „nisam ničiji“ se obračunao sa svojim kolegama. Onim kolegama sa kojima je odbio da sedne za isti sto jer ga vređaju, ali za koje ima poruku – da zloupotrebljavaju njegovu priču o pijenju kafe, jer on nije govorio o smrtnosti već o mestu zaražavanja. Zašto je to zloupotreba nismo baš shvatili imajući u vidu da su svi lekari koji su umrli od kovida morali pre toga negde i da se zaraze, a teško je poverovati da su se oni koji su preminuli zaražavali u crvenoj zoni a izlečeni na pauzama za kafu. Ali, usledio je i nastavak... „Ima nekih koji kažu da im više nisam kolega. Oni meni jesu moje kolege. Oni su ti koji krše direktno zakletvu... Kada neko paušalno procenjuje kako je došlo do umiranja živi u zabludi. Ako neko misli da su te kratke pauze za kafu nešto što je izmišljeno, onda živi u traumatičnoj zabludi jer je to tačno i imam izveštaj o tome“, rekao je Kon. Ne, nismo saznali šta piše u tom izveštaju iako je tokom cele konferencije bio na stolu, tako da ćemo kolektivno nastaviti da živimo u „traumatičnoj zabludi“. Takođe smo ostali u neznanju u čemu se ogleda kršenje zakletve tih kojima on „više nije kolega“. Recimo, jedan od njih je pulmolog Dejan Žujević, lekar koji se zarazio na radnom mestu i koji je trenutno u bolnici zbog posledica izazvanih kovidom, koji je kriv samo zbog toga što je rekao da se svi upinju da dokažu „da doktor nije zaražen iznad bolesničkog kreveta“ i da nema dijaloga sa članovima Kriznog štaba jer „nema dijaloga u apsolutizmu“. Neprijatno i po KŠ i dr Kona, ali Hipokrat nije baš propisao da se svi lekari moraju klanjati naprednjačkom Kriznom štabu. Ali, ono što jesmo saznali jeste kakav je danas epidemiolog dr Predrag Kon. Besno nam je pročitao podatke o broju zaraženih zdravstvenih radnika na teritoriji Beograda po mesecima, kao dokaz da se to pomno prati, pa smo saznali da je u septembru bilo 16 pozitivnih, u oktobru 248, a u novembru 1.301. Dakle, znao je da se broj iz meseca u mesec ušestostručuje i da će od tih 1.301 biti minimum 26 preminulih, a ipak nije uradio ništa značajno da epidemiološke mere prilagodi novonastaloj situaciji. Pa čak ni najosnovnije – da nađe način da se odmore lekari i da im smanji smene u crvenoj zoni sa osam na podnošljivih četiri sata. Takođe, nije našao snage da se sukobi sa izvršnom vlašću i političkim delom Kriznog štaba i nametne restriktivne mere u najstrašnijoj situaciji od početka epidemije (zvanično je broj dnevno zaraženih išao i do 8.000) kada je svima bilo jasno da je zdravstveni sistem pred pucanjem. Tek je u decembru priznao da bi stručni deo KŠ voleo restriktivnije mere, ali da mora da nađe balans sa političkim delom da bi opstala ekonomija. A nekada je tu snagu imao i tada je o sto lupao vlasti a ne svojim poniženim i žrtvovanim kolegama. Kada je 2009/10. bio predsednik radne grupe Ministarstva zdravlja za praćenje pandemije novog virusa gripa i te kako je umeo da kaže odlučno „ne“ svim pokušajima da se ekonomija ispreči u spasavanju zdravlja ljudi. Tada je poručio da niko ne želi da rasipa novac iz zdravstvene kase, ali da je „zadatak radne grupe da zaštiti i sačuva živote ljudi, a ne da se bavi ekonomskom računicom“. Povodom pokušaja da se otkaže ogroman broj naručenih vakcina u trenutku kada je bilo jasno da će propasti (epidemija je prolazila, a odziv na vakcinaciju je bio izuzetno mali), rekao je još odlučnije „ne“. „Odustajanje od imunizacije značilo bi odustajanje od ljudskih života. Nema odustajanja, insistiram da u svakom trenutku bude dovoljno vakcina za kontinuiranu zaštitu stanovništva od gripa, a o ekonomskoj računici neka brinu pravnici i ekonomisti“, rekao je Kon. I isterao svoje, kupljene su (kasnije i uništene) višemilionske doze, baš kao što je zahtevao, a o ekonomiji je ćutke morala da brine tadašnja demokratska vlast. I ne samo o ekonomiji već i o visokim standardima zdravstvene zaštite jer je Kon bio izričit – jedina vakcina koja može i sme da se uveze je ona koja ima sertifikat Evropske agencije za lekove i koja je odobrena od Alimsa, pa neka košta koliko košta. A Novartisova je koštala skoro tri puta više od kineske koja je takođe bila ponuđena, ali nije ispunjavala ove standarde. Danas nemamo priliku da čujemo šta dr Kon misli o činjenici da je u Srbiji samo jedna vakcina koja ima sertifikat (ona sa kojom se sam vakcinisao), o tome što se funkcioneri i članovi KŠ javno vakcinišu sputnjikom koji nema papire od Alimsa, i o nonsensu da predsednik dočekuje milion doza kineske vakcine za koju još nije stigao ni dokument o sastavu a ne evropsko ili lokalno odobrenje. Ali imamo priliku da čujemo šta o takvoj vlasti misli. „Imaju kart blanš za svaku oduku po pitanju smanjivanja kontakata. Po meni lično sve je u redu - do potpunog zatvaranja od 24 sata... I moram da kažem da ova vlast zaslužuje bukvalno svaku pohvalu od strane struke. Do sada u svom životu, pred kraj svoje karijere, nikada nisam doživeo takvu vrstu podrške za struku“, velikodušno je izjavio. I to nakon što je Vučić zapretio potpunim zatvaranjem u aprilu prošle godine, iako se dr Kon do tada zalagao za san i šetnju (bitne stavke za imunitet i zdravlje građana) i tražio način kako da ih obezbedi starijim sugrađanima. Ovo popuštanje ipak nije bio definitivni kraj nade da će Kon, za razliku od nekih članova stručnog dela KŠ za koje je od početka bilo jasno da su na zadatku da sprovedu volju partije a ne epidemiologije, pokušati da se izbori za struku. Uostalom, bio je jedini koji je priznao da nije bilo dovoljno zaštitne opreme, da nije bilo dovoljno testova i da nije uvek imao podatke o brojevima već da ih je na ceduljicama dobijao uoči konferencija. Povodom činjenice da predsednik nije otišao u tada obaveznu izolaciju nakon što mu je sin inficiran, Kon je demonstrirao liniju koju je sebi zacrtao i po kojoj je najavio da će balansirati: „U ovoj konkretnoj situaciji, ja lično nemam informaciju da je Aleksandar Vučić bio u bilo kakvom rizičnom kontaktu, nalazi se u istoj situaciji kao i svi ostali. Šta ja o tome mislim, zadržaću za sebe, pošto postoji politizacija pitanja, pokušavam da se izvučem, ne zato što se plašim, već što mislim da je jako važno da se uzajamno slušamo sa aspekta sprečavanja širenja virusa i suzbijanja pandemije.“ Uz lično priznanje da je kao epidemiolog uvek bio na strani vlasti, pokazalo se da je ovog puta malo više spreman da bude na strani vlasti nego epidemiologije. Da li to znači da je ipak počeo da se plaši ili je zaključio da ovu vlast suštinski voli više od Tadićeve, ne možemo da znamo, ali ono što znamo jeste da su mu stručni kriterijumi popustili. Ne samo da je preko noći zaboravio na mere zarad predizborne zabave za mase, već je nastupio i sa tipično naprednjačkom retorikom (onom kojom se uči u nekoj od njihovih školica), pa je izgovorio: „Oni isti koji su bili protiv mera sada su protiv njihovog ukidanja.“ Lupanje u šerpe je doživeo emotivno i kao atak na sebe i ono što je radio, kritike svog profesora Zorana Radovanovića kao napad najžešćeg neprijatelja (podsmevanje i zahtev za njegovu smenu od strane SNS poslanika Vladimira Đukanovića je valjda bio prijateljski gest), humanitarnu katastrofu u Novom Pazaru kao nešto o čemu nije obavešten, a sve brojnije kritike kolega i zahtev za smenu KŠ od strane 3.000 lekara udruženih u Ujedinjeni protiv kovida kao nerazumevanje onoga što radi. I dok je u hodu menjao stavove i prilagođavao se svakoj situaciji, dotle je tvrdio da su njegove reči uvek istrgnute iz konteksta, da ga nisu dobro preneli ili razumeli. Moguće, ali je čudno da su mu te neprimerene izjave koje su pogađale javnost uvek bile usmerene protiv građana, lekara, crkve... a nikad i baš nikada protiv vlasti. Tu ni lapsus nije mogao da mu se omakne. Omakao mu se samo jedan trenutak duboke profesionalne savesti kada je postao svestan da mesecima radi na brojkama koje mu serviraju a ne na onima koje odgovaraju istini i kada je na tlu Beograda odlučio da prebroji mrtve. Nakon dugog posla koji je obavio sa kolegama iz Gradskog zavoda za javno zdravlje, obelodanio je istinu, a onda je dva dana kasnije povukao. I to je bio kraj svih nada da će se dr Kon od pre jedne decenije vratiti. Žrtva dostojna ordena koji je primio u jeku trećeg talasa dočekanog bez adekvatnih mera. Jedino što je ostalo isto je njegova ostavka na stolu. Podneo ju je pre deset godina kada je samo 148.000 osoba primilo vakcinu umesto milion koliko je on proračunao, ali šta može – kolege je nisu prihvatile. Podneo ju je nakon što je SPC odlučila da služi uskršnju liturgiju, a zlobnici napali zbog prodora virusa u Gerontološki centar u Nišu, ali su ga predsednik i premijerka brzo i lepo utešili. Ponekad ju je podnosio i na Fejsbuku, recimo kada se ljutio na prof. Radovanovića i nudio mu svoju stolicu, ali se svog odlučnog „ne“ brzo prisetio kada su je od njega zatražili Ujedinjeni protiv kovida i tresnuo im je u lice da će se boriti do kraja. Trenutno nam opet poručuje da je njegova „blanko ostavka na stolu“, ali ne na stolu kolega za koje bi, kako je rekao, „dao ruku“, već na stolu vlasti. A to baš ne ide uz tvrdnju da je ničiji. Vlada mu jeste poslodavac, ali račun bi ipak morao da položi građanima, jer njegov zadatak nije da brani „zemlju od virusa“ već ljude koji u njoj žive.