Američka rugoba

Od odlaska u štampu većine tekstova u NIN-u do njihovog pojavljivanja pred čitaocima najčešće ne stoji razmak duži od 48 sati, ali ponekad deluje kao da ta dva vremenski bliska trenutka spadaju u različite epohe. Jedna takva razdelnica nastala je ove sedmice: dok ovi redovi nastaju, teče poslednji pun dan mandata Donalda Trampa na mestu predsednika Sjedinjenih Država; kad se NIN pojavi na kioscima, biće to prvi pun dan na dužnosti novoizabranog predsednika DŽoa Bajdena. Ali sam čin smene u Beloj kući, nešto što ne bi trebalo da izlazi iz okvira protokola, nikad se nije činio važnijim. U normalnim okolnostima, formalna primopredaja vlasti ne bi bila ništa više od mnogo puta viđenog glorifikovanog medijskog spektakla, niti bi shodno tome zasluživala veću pažnju od uobičajene. Ali ovo nisu normalna vremena. Ne samo da primopredaje u simboličnom smislu nije ni bilo - Tramp je prvi odlazeći šef države koji je odbio da joj prisustvuje još od Endrua DŽonsona 1869. godine - nego je (zbog pandemije planirana kao mnogo skromnija nego inače) inauguracija održana u uslovima neproglašenog ratnog, ali zato proglašenog vanrednog stanja u glavnom gradu SAD, i u strahu od nove eskalacije nakon šestojanuarskog upada razuzdane rulje u zdanje Kongresa na Kapitol hilu. Da li je sve prošlo mirno i bez nasilja u Vašingtonu i glavnim gradovima 50 saveznih država, gde je u anticipaciji mogućih novih, možda i oružanih incidenata bezbednost podignuta na viši nivo, u nekim slučajevima takođe uz proglašavanje vanrednog stanja - čitaoci će već znati; NIN može da prenese samo segmente onog što se dešavalo pred sam istek mračne Trampove ere. Četiri godine dug niz političkih nedela, kriminalnih postupaka i moralne degradacije, osnovnih obeležja Trampove vladavine, svoju šokantnu kulminaciju dostigao je pomenutim upadom njegovih pristalica u Kongres - događajem koji je čak i deo dotadašnjih podržavalaca u političkom i poslovnom establišmentu konačno okrenuo protiv njega. Činjenica da je do toga došlo na njegovo direktno podstrekavanje za posledicu je imala da je u Predstavničkom domu Kongresa u kratkom postupku po drugi put izglasan Trampov opoziv, ovog puta za podsticanje na pobunu. To Trampa čini jedinim predsednikom u istoriji SAD s dva impičmenta - i zagarantovanim mestom u udžbenicima: odsad pa do kraja sveta, američki đaci će ga po tome pamtiti. Predstojeće „suđenje“ u Senatu, koje - bez obzira na to što je Tramp u međuvremenu otišao s dužnosti - po proceduri nužno sledi, nagovestiće kojim smerom će krenuti Republikanska stranka. Ne bude li dovoljno glasova za potvrđivanje impičmenta (budući da je u 100-članom telu novi odnos snaga 50:50, za dostizanje dvotrećinske većine potrebne za takvu odluku uz sve demokrate moralo bi da glasa i najmanje 17 republikanaca), biće to pouzdan znak da postepena transformacija onoga što je nekad nazivano Velikom starom partijom (GOP) u Trampov kult nije obustavljena njegovim silaskom s velike scene. Imajući, međutim, na umu ponašanje republikanskih zastupnika u Predstavničkom domu i Senatu tokom i nakon događanja od 6. januara - o čemu malo kasnije - niko ne gaji prevelike nade da su u stranci spremni, još manje voljni, za raskid s Trampom. Ako ih vremenom išta natera na to, onda će to biti samo zabrinutost za vlastiti položaj, prihode i privilegije: s obzirom na to da je Tramp posle iniciranja nasilja na Kapitol hilu postao toksičan za korporativnu Ameriku, koja štiteći svoje poslovne interese sada masovno beži što dalje od njega, to bi moglo da ima uticaja i na smer budućih donacija koje odatle inače redovno stižu u republikanske fondove i komitete. Na drugoj strani, manje upućene verovatno zbunjuje ambicija demokrata da proces impičmenta ako je ikako moguće isteraju do kraja u situaciji kad je Tramp već napustio Belu kuću. Stvari su zapravo vrlo jednostavne: ukoliko bi nekim čudom opoziv dobio dovoljnu podršku u Senatu, što bi takođe bio prvi takav slučaj u istoriji SAD, to bi omogućilo da se onda u tom telu, sada pod njihovom kontrolom zahvaljujući presudnom glasu nove potpredsednice Kamale Haris, prostom većinom izglasa odluka kojom se Trampu zabranjuje da se ikada više kandiduje za neku javnu funkciju. Što bi onda projekt „Tramp 2024“ - ionako dubioznu ideju s obzirom na njegove poodmakle godine, i nešto o čemu se zasad samo spekuliše - zauvek stavilo ad acta. No, otrov koji je Tramp pustio u krvotok Amerike nastaviće da utiče i na mnogo šire političke i društvene strukture od jedne razbucane, duboko podeljene partije. Svedoči o tome i onih skoro 25.000 pripadnika Nacionalne garde - tri puta više od ukupnog broja američkih vojnika trenutno raspoređenih u Avganistanu, Iraku, Siriji i Somaliji, uredno je izvestila američka štampa - uoči i tokom inauguracije raspoređenih po Vašingtonu kako bi sprečili ponavljanje haosa u izvedbi Trampovih tvrdokornih pristalica. Ali o trenutnoj atmosferi u SAD još upečatljivije govori to što je, zbog zabrinutosti da bi među okupljenim pripadnicima Nacionalne garde moglo biti radikalizovanih Trampovih pristalica - njeni članovi, naime, nisu vojni profesionalci, već rezervisti koji imaju druge profesije i angažuju se po potrebi - Federalni istražni biro pred inauguraciju sproveo trijažu kako bi se blagovremeno identifikovali oni koji eventualno imaju zle namere. Ekstremnih desničara, belih suprematista, napaljenih branitelja drugog ustavnog amandmana - onog koji daje pravo na posedovanje oružja - ili tek običnih budala (poput dugajlije upečatljive pojave na snimcima iz okupiranog Kongresa, samozvanog šamana u šubari s bivoljim rogovima i ratničkim bojama na licu, koji inače živi s mamom, a sad, nakon hapšenja, odbija zatvorsku hranu pošto konzumira isključivo organske namirnice), u Americi je, naravno, oduvek bilo dovoljno i za izvoz. Ali su tek za Trampovog vakta u tako velikom broju izmileli ispod kamenja; i tek se nakon njegovog konstantnog ohrabrivanja i huškanja odvažili da izvedu pokušaj državnog prevrata s ciljem ne samo da se anuliraju rezultati izbora, već i - kako prvi nalazi istrage pokazuju - da se neki demokratski kongresmeni, ali i Trampov potpredsednik Majk Pens, otmu ili čak likvidiraju. Ni sociopatski monstrum poput Trampa - „mafijaškog bosa s povredom glave“, po prošlonedeljnom opisu televizijskog komentatora i komičara Seta Mejersa - ne bi, ipak, uprkos dijabolično efikasnoj upotrebi Tvitera u režimu 24/7, bio u stanju da do te mere obesmisli i obezvredi javni i politički diskurs u Americi da sve vreme nije imao voljne pomagače u republikanskom establišmentu. Zbog čega ne treba biti previše zatečen indicijama da je i napad na Kongres makar jednim delom moguće bio, što bi se na engleskom reklo, inside job: kriminalni čin u koji su možda bili umešani i pojedini članovi Kongresa. Istraga to tek treba da potvrdi, ali ima indicija da je, koliko god se nekima činio kao spontani čin nekontrolisane mase - ili se pretvarali da je tako - upad na Kapitol hil jednim delom bio ne samo planiran, nego i direktno potpomognut iznutra. Postoji sumnja da su pojedini republikanski članovi Kongresa, koristeći (sada zbog pandemije limitirano) pravo da ugoste manje grupe građana i pokažu im zdanje, dan pre invazije to iskoristili da nekoliko predvodnika rulje koja će sutradan nahrupiti provedu kroz zgradu i pokažu im gde se šta nalazi. Drugačije je zasad nemoguće objasniti kako je jedan broj uljeza tačno znao kuda treba da ide i, uz sve ostalo, postavi i dve improvizovane eksplozivne naprave tamo gde su potencijalno mogle da nanesu najveću štetu; ili kako su u kabinetu barem jedne demokratske članice Kongresa kablovi svih tzv. panik tastera bili presečeni. Ako za ove navode budu ponuđeni dokazi, moglo bi da se ispostavi kako ono što se 6. januara desilo nije bila improvizovana geačka buna, već nešto mnogo gore: čin izdaje. Nezavisno od ishoda tog toka istrage, oko nečega drugog ne bi trebalo imati nedoumice. Istinski negativci u ovoj priči, bez obzira na njihovu pojedinačnu krivičnu odgovornost, nisu napadači na Kongres: to su oni koji sede u klupama dva kongresna doma. Inteligentni, visoko obrazovani, amoralni karijeristi i oportunisti u skupim odelima poput DŽoša Holija, senatora iz Misurija (diplome: Stenford, Jejl), koga će snimak na kome visoko podignutom pesnicom pozdravlja rulju ispred Kapitol hila proganjati do kraja odjednom ne tako perspektivne karijere u kojoj je sebe jednog dana zamišljao u Beloj kući; ili Teda Kruza, senatora iz Teksasa (diplome: Prinston, Harvard), takođe pretendenta na predsedničku nominaciju Republikanske stranke 2024, čijeg je oca Tramp jednom prilikom optužio da je nekako umešan u ubistvo predsednika DŽona F. Kenedija, ali se posle novembarskih izbora svejedno stavio na čelo otpora priznavanju Bajdenove pobede, računajući da će se tako preporučiti Trampovim obožavaocima. Cinični, vlašću opsednuti manipulatori poput doskorašnjeg lidera republikanske većine u Senatu Miča Mekonela i Lindzija Grejama, koji su do pre koju sedmicu nastupali kao prvosveštenici Trampove sekte, da bi onda, kad su videli kako vetar duva, odjednom počeli da glume principijelne političare kojima je iznad svega služenje američkoj naciji. I gomila drugih mnogo opskurnijih likova - od kojih su neki, obeshrabrujuće, novoizabrani članovi Kongresa; podjednako tupavi kao poslanički podmladak srpskih naprednjaka - koja garantuje da i posle Trampovog odlaska trampovski cirkus, metaforički i bukvalno, ostaje u gradu; makar i na politički lošijoj lokaciji, i s glavnim klovnom preseljenim na Floridu. Gde ga, uzgred rečeno, starosedeoci ne žele za novog komšiju.