Nema povratka na staro

Kuća od karata. Zbirka laži koje nesvesno prihvatamo. Tako ono što smo smatrali izvesnim izgleda u okolnostima duboke krize kroz koju prolazimo. Takve epizode izazivaju šokove usled kojih spoznajemo koliko su naše pretpostavke nepouzdane. To je razlog zbog koga je 2020. godina bila nalik nagloj oseci koja nas primorava da se suočimo s istinama skrivenim ispod površine. Smatrali smo, s dobrim razlogom, da je globalizacija podrezala krila nacionalnim vladama. Predsednici su uzmicali pred tržištima hartija od vrednosti. Premijeri su ignorisali vlastitu sirotinju, ali nikada (rejting agenciju, prim.) Standard end Purs. Ministri finansija ponašali su se kao najamnici Goldman Saksa i satrapi Međunarodnog monetarnog fonda. Medijski moguli, naftaši i finansijeri, ništa manje nego kritičari globalnog kapitalizma na levici, bili su složni oko toga da vlade više nisu te koje kontrolišu stvari. A onda je došla pandemija. Preko noći, vladama su ponovo izrasle kandže i opet su iskezile naoštrene zube. Zatvorile su granice i prizemljile avione, uvele drakonske zabrane kretanja, zatvorile naša pozorišta i muzeje, i zabranile nam da tešimo umiruće roditelje. Uspele su čak i u onome što se pre apokalipse činilo nemogućim: otkazale su sportske događaje. Tako je razotkrivena prva tajna: nacionalne vlade su zadržale neograničenu moć. Ono što smo u 2020. otkrili jeste da su vlade izabrale da ne upražnjavaju tu ogromnu moć kako bi oni kojima je globalizacija omogućila da se obogate mogli da demonstriraju svoju. Druga istina jeste ona koju su mnogi naslućivali, ali su bili isuviše uplašeni da bi je glasno izrekli: pare stvarno rastu na drveću. Vlade koje su tvrdile da su bez para kad god je od njih zahtevano da izgrade novu bolnicu ili školu odjednom su otkrile kako raspolažu gomilom gotovine za isplatu pomoći zaposlenima upućenim na prinudne odmore, nacionalizaciju železnica, preuzimanje avio-prevoznika, podršku proizvođačima automobila, čak i za pomoć teretanama i frizerskim salonima. Oni koji su u normalnim okolnostima insistirali da novac ne raste na drveću i da države treba da se povuku iz svega iz čega mogu, sad su držali jezik za zubima. Umesto da padnu u amok zbog tolike državne potrošnje, finansijska tržišta su krenula da slave. Grčka je savršena studija slučaja kad je reč o trećoj istini razotkrivenoj prošle godine: solventnost je, barem kad je reč o bogatom Zapadu, pitanje političke odluke. Grčki javni dug od 320 milijardi evra 2015. se nadvijao nad nacionalnim dohotkom od samo 176 milijardi. Problemi u kojima se zemlja nalazila bili su na naslovnim stranama svuda u svetu, a evropski lideri vajkali su se nad našom nesolventnošću. Danas, usred pandemije koja je svaku lošu ekonomiju učinila još gorom, Grčka više nije na dnevnom redu, iako je naš javni dug za 33 milijarde evra veći a dohodak 13 milijardi manji nego 2015. Oni koji u Evropi vode glavnu reč odlučili su da je decenija potrošena na bavljenje grčkim bankrotom bila dovoljna, pa su stoga odlučili da Grčku proglase solventnom. Sve dok Grci na izborima poveravaju mandat vladama koje bezobalnoj oligarhiji konzistentno transferišu ono što je još od njenog (javnog ili privatnog) bogatstva preostalo, Evropska centralna banka će činiti sve što treba - kupiti koliko god grčkih državnih obveznica bilo potrebno - kako nesolventnost zemlje ne bi ponovo postala udarna tema. Četvrta tajna koja je tokom 2020. izbila na videlo bila je da ogromna koncentracija privatnog bogatstva čiji smo svedoci ima vrlo malo veze s preduzetničkim duhom. Uopšte ne sumnjam da DŽef Bezos, Elon Mask ili Voren Bafet imaju talenat za pravljenje para i uspostavljanje dominacije na tržištu. Ali samo je sićušan deo njihovog akumuliranog plena rezultat kreiranja vrednosti. Razmotrimo neverovatan rast bogatstva 614 američkih milijardera od marta 2020. naovamo. Suma od 931 milijarde dolara koju su otad stekli nije rezultat bilo kakve inovacije ili genijalnosti koja je generisala dodatni profit. Dodatno su se obogatili dok su spavali, takoreći, jer su centralne banke finansijski sistem preplavile manufakturisanim novcem koji je cene hartija od vrednosti, a time i bogatstvo milijardera, digao do neba. Rekordno brzi razvoj, testiranje, odobravanje i distribucija vakcina protiv kovida-19 razotkrili su petu istinu: nauka zavisi od državne pomoći, a njena efektivnost ne mari za društveni status. Mnogi komentatori su se raspilavili nad sposobnošću tržišta da brzo odgovori na potrebe čovečanstva, ali nikom ne bi trebalo da promakne sledeća ironija: administracija istorijski posmatrano nauci najmanje naklonjenog američkog predsednika - predsednika koji je tokom najgore pandemije u poslednjih 100 godina eksperte ignorisao, pretio im i podsmevao im se - alocirala je 10 milijardi dolara kako bi osigurala da naučnici na raspolaganju imaju potrebne resurse. Ali evo i jedne šire istine: mada je 2020. bila izrazito uspešna godina za kapitaliste, kapitalizma više nema. Kako je to uopšte moguće? Kako kapitalisti mogu da prosperiraju dok kapitalizam evoluira u nešto sasvim drugo? Lako. Najveći apostoli kapitalizma, poput Adama Smita, ukazivali su na njegove neželjene konsekvence: upravo zato što pojedinci u potrazi za profitom nemaju obzira ni prema kome drugom, na kraju završe služeći društvu. Ključ za konvertovanje privatnih mana u javnu vrlinu je u konkurenciji, koja kapitaliste nagoni u potragu za aktivnostima koje će maksimalizovati njihove profite. Na konkurentnom tržištu, to javnom dobru doprinosi tako što podstiče raspon i kvalitet dostupnih robe i usluga uz konstantno opadanje njihovih cena. Nije teško uočiti da kapitalisti mogu da postignu mnogo više u uslovima smanjene konkurencije. Ovo je šesta tajna razotkrivena tokom 2020. Oslobođene konkurencije, kolosalne platformske kompanije poput Amazona fantastično su profitirale od nestanka kapitalizma i njegove zamene u vidu nečeg što nalikuje tehno-feudalizmu. Ali sedma prošlogodišnja tajna je ta koja predstavlja utešnu vest. Mada sprovođenje radikalnih promena nikada nije lako, sada je potpuno očigledno da sve može biti drugačije. Više ne postoji nijedan razlog zbog koga bi trebalo da stvari prihvatamo onakve kakve su sada. Upravo suprotno, najvažnija istina 2020. sadržana je u prigodnom i elegantnom aforizmu Bertolda Brehta: „Zato što su stvari takve kakve su, neće ostati takve kakve su.“ Ne mogu da zamislim veći izvor nade od ovog otkrića do koga smo došli u godini koju bismo svi želeli da zaboravimo.