Recept iz Budimpešte

A možda bi građani mogli da pomognu – ako već opozicija ne uspeva da se usaglasi o važnim temama o kojima se (navodno) dogovara? Jedan predlog izneo je politikolog Vujo Ilić u tekstu objavljenom na Peščaniku: uoči predstojećih beogradskih izbora trebalo bi organizovati predizbore na kojima bi građani dobili priliku da odaberu kandidate za „pravo“ glasanje. Taj recept za mobilizaciju birača i izgradnju demokratije „odozdo“ već je, u različitim oblicima, primenjivan u mnogim zemljama – između ostalog, uoči opozicione pobede u Budimpešti. A baš ona se često navodi kao uspešan primer borbe protiv autokratskog režima. Problem je, međutim, što je za organizovanje predizbora potreban dogovor (bar dela) opozicije. Ilić za NIN kaže da je, u neformalnim razgovorima i na različitim stranačkim nivoima, video da interesovanje za predizbore postoji. Smatra da je to dovoljno za početak, jer stranačka rukovodstva i članstvo moraju da se informišu o predlogu da bi o njemu mogli da raspravljaju i odlučuju. Najvažnije je, kaže, da znaju da organizovanje predizbora ne mora da bude ni logistički ni finansijski zahtevan poduhvat i da se oslobode straha od novog. Ostale važne informacije nalaze se u pomenutom tekstu, u kome, između ostalog, Ilić objašnjava da bi predizbori predstavljali radikalan raskid sa dosadašnjom strategijom deinstitucionalizacije političke borbe. „Dugotrajno poistovećivanje izbora sa krađama i nepravilnostima urušavalo je poverenje građana u demokratske mehanizme. Bojkot izbora je pasivizirao birače i dodatno ih udaljio od ideje da se glasom može bilo šta promeniti. Predizbori bi bili mogućnost da se biračima povrati poverenje u smisao izbora, da se oni u okvirima koje opozicija sama oblikuje, predizbornim glasanjem vežu za listu i kandidate. To je i prilika da se vodi pozitivna, afirmativna kampanja, jer ovde nije cilj da se porazi protivnik (sa kojim bi već sutra trebalo da se bude na istoj listi) već da se biračima predstavlja u dobrom svetlu i obraća putem konkretnih lokalnih politika“, piše Ilić. To „vežbanje demokratije“, smatra predlagač, trebalo bi da se organizuje u skladu sa visokim standardima, na takav način da se članstvo partija obučava i navikava na izborne procedure. Dodaje i da bi to bila prilika da se „direktno odgovori i na stalne zahteve za `novim licima`, jer bi kandidati i kandidatkinje bili pojedinci iz stranaka za koje bi se građani odlučivali“, a „demokratija bi se praktikovala unutar i između stranaka i ne bi se završavala izjavama lidera“. Za Dušana Spasojevića sa Fakulteta političkih nauka, reč je o zanimljivoj ideji, naročito zato što opoziciji nedostaje mehanizam za uspostavljanje komunikacije sa biračima. Na spisak koristi koje bi opozicija mogla imati od organizovanja predizbora, Spasojević stavlja i dobijanje jedne vrste legitimiteta i mogućnost da se izmeri odnos snaga u opozicionim redovima. Takođe, objektivizovao bi se proces selekcije kandidata, u ceo proces bi se uključili birači koji bi dobili na značaju i povećao bi se osećaj pripadnosti i vidljivosti onoga što opozicionari rade. Naravno da bi organizovanje predizbora nosilo i rizike. Spasojević, pre svega, ističe opasnost da unutar tog procesa dođe do konflikta između stranaka i kandidata, koji ne bi bio završen u momentu glasanja, već bi iznete optužbe nastavile da opterećuju odnose. Ovaj sagovornik upozorava i da je pitanje da li bi vladajući SNS baš sasvim mirno stajao i posmatrao proces, ili bi pokušao da se meša i sabotira ga – recimo, tako što bi na svaku tribinu ili predstavljanje kandidata slao neki oblik Sime Spasića sa megafonom i drugim sredstvima za besprizorno ometanje komunikacije. Ako ne i nešto gore. Ilić, međutim, podseća da vlast već opstruiše procese, tako što parališe strahom – od toga šta bi vlast mogla da uradi, od režimskih tabloida, podmetanja, prevara. „Ali, pitanje je koliko se strah od neuspeha zapravo maskira tim drugim strahovima“, kaže Ilić. On podseća da je i u Budimpešti na početku preovladavao strah, ali je sada kandidat izabran na predizborima gradonačelnik, a u toku su pripreme za republičke izbore sledeće godine. „Ništa ne razbija strah kao uspeh do koga se dolazi saradnjom“, zaključuje Ilić. Ukoliko bi bila prihvaćena, ideja o beogradskim predizborima mogla bi biti realizovana na razne načine. Spasojević kaže da je za ozbiljan posao potrebno dosta vremena, priprema i pažljivog planiranja. Ali bi čak i „otaljavanje“ za dva vikenda donelo neke koristi, makar u smislu mobilizacije birača. A ko bi učestvovao – članovi stranaka, registrovani simpatizeri ili svi građani? U Beogradu bi bilo optimalno da stranke nominuju kandidate za listu, a da mogu da glasaju svi sa biračkim pravom u Beogradu, kaže Ilić. „Poenta je baš u tome da se izađe izvan okvira stranačkog članstva i simpatizera. Takođe, bilo bi potrebno ustanoviti minimalni odziv na predizbore da bi oni bili proglašeni uspešnim. To je isto stvar dogovora. Po meni bi to bio broj glasova potreban da se pređe cenzus na izborima, dakle, oko 25.000 glasača“. Predizbori mogu da se organizuju u jednoj stranci, koaliciji, ili u više njih. Spasojević objašnjava da postoje različite mogućnosti ponderisanja, kojima bi se otklonili strahovi stranaka da bi ulaskom u tu vrstu dogovora bili ugroženi njihovi interesi – pod uslovom da ima dobre volje i da se proceni da su predizbori korisni. Ilić je u tekstu predložio izborni sistem koji bi omogućio različitim akterima iz svih delova grada da kroz predizbore dođu do zajedničke liste i privuku širi krug birača nego što bi mogla bilo koja lista pojedinačno. „Mislim da bi se na taj način postigao najveći efekat. Naravno, sve stranke, i one na vlasti, mogu da organizuju predizbore. Ali, zar nije logično da opozicija koja se okuplja oko demokratskih vrednosti predvodi u demokratskim inovacijama“, pita Ilić. A da li bi sličan recept bio upotrebljiv i na republičkom nivou? Sagovornici NIN-a slažu se da jeste, a Spasojević podseća da u svetu postoje stranke koje redovno na takav način biraju bar deo kandidata. Ilić veruje da bi najbolje bilo da se radi korak po korak. To je, kaže, pokazalo iskustvo većine zemalja u kojima su organizovani – uglavnom se uvežbavalo na lokalu, da bi se onda prešlo na nacionalni nivo. „Meni se čini da je sazrelo vreme za predizbore u Beogradu i da se naučeno onda primeni na sledećim republičkim izborima. Možda bi uspeh u Beogradu mogao da promeni percepciju o tome šta je uopšte moguće da se uradi, ako se hoće“, kaže Ilić. Da li će se hteti? Da nema najavljenog dijaloga o izbornim uslovima, bilo bi, veruje Spasojević, realno da „za popunu perioda do izbora“ opozicija prihvati predlog o organizovanju beogradskih predizbora. „Ovako, nisam siguran“, kaže. Nema ovde više prostora za prenošenje računice i argumenata kojim Ilić objašnjava da opoziciona pobeda u Beogradu, koja se, čini se, sve više uzima „zdravo za gotovo“, uopšte nije tako sigurna, kako bi se moglo pomisliti. Rezultati poslednjih parlamentarnih izbora i očiglednost podređivanja celokupnog javnog prostora interesima investitora i nove elite na štetu građana ukazuju na postojanje ozbiljne šanse da proces izgradnje demokratije počne upravo sa razrovanih beogradskih ulica. Ali postoje i realni razlozi za strah da bi ta šansa mogla biti propuštena - i to ne baš samo zato što su naprednjaci odavno u kampanji, već zato što se na opozicionoj strani ne vide ni jasan plan, ni aktivnosti u pravcu njegovog realizovanja.