Heroji propuštenih prilika

Evo, konačno, u Beogradu i vajara Rukavišnjikova, obilazi svoje delo. Vidno raspoložen i nasmejan, odgovara na pitanja novinara. „Niko vam ne može reći istinu o ceni“, kaže. „Ni Vesić vam neće reći istinu“, i onda pravi duhovitu zadršku, kao da se to već samo po sebi ne podrazumeva. „Ne zna ni on“. Niko ne zna. Pale se sveće pod džinovskim lažnim idolom. Ponizno zveckaju novčići po staklenom bunaru želja u kojem se ogleda nadrndana zver sa dvoseklim mačem. Nižu se želje sužnjih i pokornih, srca se otvaraju kao kapije, kao automatska vrata na Hramu Svetog Save. Spontano niču instant rituali siromaštva i očaja. Opljačkani se dive uzvišenom ishodu pljačke. I dok saradnik vajarov, Alan Kazijev, „koga i Vesić poznaje“, a koji se sticajem okolnosti zove isto kao i glavni analitičar ruske Alfa banke, još uvek „skuplja i sabira račune“, ko bi još mogao da očekuje da koruptivne i prevarne radnje, koje su zajedno sa farsom i licemerjem ugrađene u tog lažnog Nemanju, neko uopšte više zbraja. „Nadam se da ćete se navići“, kaže vajar naposletku, i onda više nije jasno govori li o ceni ili izgledu svog dela. Potrebno je samo da prođe neko vreme, ljudi se naviknu na sve. Naviknu se i na to da je, odavno već, sasvim izlišno tražiti liniju razdvajanja, makar samo pojavnu, između organizovanog kriminala i države, pa i s jasnoćom utvrditi da li je neko državni organ ili naprosto secikesa i ubica, da li se javlja za otrovnu reč u Skupštini ili kiselinom rastače leševe u Ritopeku, i sve to, uostalom, postaje za građane sasvim nebitna stvar, jer sve je jedno, i svejedno je. I naravno da je besmislica da uopšte postoji nekakav poverljiv podatak o ceni tzv. spomenika. Kao što ne postoji ni uredba Vlade, ni odluka Skupštine grada da tu uredbu primeni, niti bilo šta drugo sem organizovane prevare. Naprosto, pljačka je u toku, ništa nije završeno, niti će skoro biti, i to nam i sam vajar predočava neukusnim humorom voljnog ili nevoljnog učesnika u koruptivnom poduhvatu. Gotova stvar, kažu mnogi, ima sad mnogo važnijih problema, ali i to je tek jedan naopak privid. Jer ta statua ne samo da je neodvojiv deo sistematskog čerupanja javnog budžeta, već je u simboličkom smislu, kao stvar dosad nedostignutog besmisla i beskorisnosti, svojevrsna kruna višegodišnjeg nasilja nad gradom i državom, opasna investicija u društvene razdore, istovremeno najperfidnija i najprimitivnija podmetačina režima, oružje za ubijanje sećanja i trovanje prošlosti. Ako ga ostavimo tu gde je, nikada nam istorija neće oprostiti tog lažnog Nemanju, svetiće nam se tako što će, uostalom, kao i do sada, pred nama stajati kao prepreka, kao loše pročitano uputstvo, kao tragikomična zabuna. Kao i svaka laž, ta će nam statua godinama stizati na naplatu, kao nagomilani Rukavišnjikovljevi računi, i to ne samo u novčanoj protivvrednosti. Stizaće nam na naplatu naša saglasnost za neukus i bezakonje, za odustajanje od grada i sećanja. Stići će nam račun za snishodljivost, za snuždenost i bezvoljnost, za popustljivost pred licemerjem i glupošću. Platićemo svu našu gadljivost, sve naše podele i samoobmane, intelektualnu lenjost, neodlučnost i gubljenje vremena, sve naše strategije manjeg otpora. Stići će račun i za to što nismo ustali da srušimo njih, dok su nas čikali da rušimo njihovog lažnog idola. Možda ćemo, jednog dana, u sasvim bliskoj budućnosti, dok nam iz česmi bude tekao mulj, kao i za mnogo štošta dosad, jedni drugima reći: odavno je to gotova stvar. A znaćemo pritom da smo to isto govorili i mnogo pre no što je išta bilo uistinu gotovo, mnogo pre no što su bageri zaposeli Makiš, pre no što je voda zatrovana, a beogradskim vodovodom poteklo blato nekog drugog „alternativnog vodoizvorišta“. Stvar će biti gotova ne samo zato što će još nešto od vitalnog značaja biti uništeno, već zato što ćemo, u predvidivom nizu, iščekivati još mnoge kobnije završetke. A to što je sledeće na redu uvek izgleda mnogo gore od svega prethodnog. Ne samo da izgleda, već po pravilu i jeste. I ta razlika između prethodnog i predstojećeg poraza biće tužna mera naše slobode za koju ćemo uvek verovati da je jedina moguća, ili makar jedina sloboda koja nam je preostala. I onda ćemo biti slobodni jer ćemo zamandaliti vrata, i na smenu čuvati stražu, jedni drugima javljati kad nailaze batinaši sa zapaljenim bakljama. Jer ćemo pred vratima svojih kuća imati bašte sa cvećem i minskim poljem, iskopane rake sa bodežima i zamke za zveri. Jer ćemo biti heroji propuštenih prilika. Bezglasna tela posvećena preživljavanju.