Da li je maca pojela jezik

Među brojnim inspirativnim temama kojima posvećujemo pažnju u lingvističkim istraživanjima savremenog srpskog jezika, jeste i govor mržnje u javnom diskursu, i to prevashodno njegova manifestacija na planu leksike, u pogrdnom imenovanju, pejoraciji i disfemizaciji drugog čoveka – kao ljudskog bića uopšte ili pak uže, kao predstavnika određene društvene grupe (etničke, verske, polne, političke, homoseksualne i dr.). Posmatrajući aktuelnu društveno-političku situaciju u našoj zemlji, izostanak dijaloga među političkim neistomišljenicima, te uvrede, klevete upućene sa skupštinskih govornica ili iz studija televizija sa nacionalnom pokrivenošću – svima koji se drznu da kritikuju, da misle ili izveštavaju drugačije od propisanog, poželjnog, svima koji makar i kroz umetnost (književnost, strip, karikaturu) izraze sumnju u sjaj zlatnog doba – već dugo mi se čini da moramo češće ukazivati na posrnuće javne reči, da ne smemo okretati glavu i praviti se da je postao normalan i prihvatljiv taj uvredljiv, maliciozan, a neretko i opasan, huškački diskurs u medijskom prostoru. Dužni smo da govorimo o ovoj temi, ali ne prevashodno mi lingvisti i profesori srpskog jezika, jer problem daleko nadilazi jezičku sferu, već i sociolozi, psiholozi, kritičari društva, politikolozi, novinari, analitičari – svi koji imaju svest o težini i mogućim posledicama onoga što biva izrečeno pred milionskim auditorijumom. Već dugo tako, podstaknuta pejorativnom obojenošću javnog diskursa, osećam obavezu da pišem o tome, da analiziram, pokažem, potkrepim primerima – da ne ćutim o temi koju smatram izuzetno važnom i neopravdano skrajnutom. Poslednjih nedelja, međutim, svedoci smo raznih zbivanja koja nas upozoravaju da možda ipak postoji nešto još opasnije od neprimerenog govorenja, a to je upravo – ćutanje. Otuda ćemo o govoru mržnje drugi put, a ovaj tekst posvećujem ćutanju, u želji da ono prestane, da kolektivno progovorimo o svim nenormalnostima koje se oko nas dešavaju. Podstiče me poverenje u moć izgovorene reči, divljenje prema ljudima od kredibiliteta koji već uveliko govore hrabro i glasno, kao i prema junacima našeg doba čije britko pero malo pomalo ogoljeva cara i razara sva Potemkinova sela širom odavno ogoljene zemlje... Ali iznad svega, motiviše bojazan da se, birajući da ćutimo uvek i o svemu, sve teže možemo vratiti na put demokratskih načela, te spasti opšteg društvenog sunovrata i pada svih vrednosti – moralnih, nacionalnih, kulturnih, ljudskih... No, valjalo bi ipak napraviti distinkciju između nekolikih vrsta ćutanja, tek da se podsetimo da odzvanja eho javno izgovorenih reči, te da bi one obojene mržnjom, uvredama i svakojakom vulgarnošću nesumnjivo trebalo prećutati. Mogli bismo takvo ćutanje nazvati „dučićevskim“, jer najbolje ga objašnjava ovih nekoliko redova zabeleženih u piščevom delu „Blago cara Radovana“: Bezuslovno, ima mudrih ćutanja koja vrede više nego i najmudrije reči [...] Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti... Da postoje mudra ćutanja koja vrede više od svake reči, imao je verovatno na umu i dobro znani Andrićev junak, vezir Jusuf, koji je, podigavši most na Žepi, kraj Višegrada, odlučio da ovo delo ipak ostane bez imena i znaka. Umesto da ukleše natpis Kada dobra uprava i plemenita veština pružiše ruku jedna drugoj, nastade ovaj krasni most, radost podanika i dika Jusufova, na oba sveta, vezir ipak ostaje dosledan svojoj devizi, U ćutanju je sigurnost. Jer velikim graditeljskim delima i spomenicima arhitekture ne trebaju natpisi i fanfare – ona govore svojom trajnošću, kojom prkose zubu vremena, kao i umetničkom vrednošću proisteklom iz lepote i sklada njihovih linija... Mogu li to razumeti današnji neimari koji čak i gradske pijace otvaraju uz visokoparne govore i nastup operskih pevača? Pitanje je, razume se, retorsko... Nevolja je što glavni politički akteri naprednog doba čiji smo savremenici svoje uporište, stub oslonac i garant trajnosti imaju upravo u ćutanju – pojedinačnom i kolektivnom, a prevashodno medijskom. Ovo ćutanje, međutim, nema ništa zajedničko sa književnim i filozofskim mislima o ćutanju kao poželjnoj alternativi nepromišljenim, suvišnim rečima. Ne, ovo ćutanje mahom počiva na strahu, neretko – na sve manjoj zainteresovanosti društva i pojedinaca čiji bi glas mogao odjeknuti zvonko i, konačno, na oportunizmu, ličnim koristima i trenutnim interesima onih koji na proklamovano ćutanje pristaju. Ali, ipak, ne ćute svi... I zahvaljujući onima koji govore, pišu i delaju hrabro, te koji svojim rečima iznova motivišu neke od nas, verujem, ćutaće se sve manje! Akademik Dušan Teodorović, u svom autorskom tekstu u rođendanskom broju NIN-a, konstatuje da se „nameće pitanje hrabrosti i slobode mišljenja u srpskom društvu u ovom trenutku“, te da su tabloidi, televizije sa nacionalnom frekvencijom, pa i javni servis, nažalost, zasad „pobednici nad većim brojem intelektualaca koji ćute“. Imperativ su njegove reči „Ćutanje mora da prestane“, jer bez slobodnog mišljenja i govora – nema poštovanja drugog i drugačijeg, nema tolerancije, nema demokratije... I novinarka Jelena Obućina nedavno nas je, u jednoj neobičnoj televizijskoj najavi, najpre rečitom tišinom, a zatim i upečatljivim nizom primera društveno-političkih zbivanja u poslednjih nekoliko godina tokom kojih smo bili kolektivno nemi, opomenula da „ćutimo kada ne bismo smeli“... U intervjuu koji je dao za Portal 021 sredinom prošle godine, pisac i dramaturg Siniša Kovačević podsetio je novinare da je njihova dužnost da pitaju, dajući svojoj sagovornici i konkretan primer kako se pita, koji tek delimice citiramo, a koji čini da se postidimo i obavezuje nas da govorimo: „...Okrenete 10–15 srpskih intelektualaca, naučnih radnika, profesora univerziteta i pitate – Zašto ćutite, rođaci? Da li je maca pojela jezik od straha...?“. Zar imamo prava da se plašimo ili nezainteresovano ćutimo ako se ne boje i slobodno pišu oni čija je bezbednost svakako ugroženija? Tako na pitanje Olje Bećković da li se osećaju bezbedno, istraživački novinari u Utisku nedelje odgovaraju potvrdno, jer oni, kažu, samo rade svoj posao na najprofesionalniji mogući način; jer njihove kolege negde čak osuđuju na zatvorske kazne, pa i ubijaju... Zar je za osećaj spokoja i bezbednosti novinara u Srbiji postalo dovoljno samo da ostanu živi? Možda i ovo pitanje zvuči kao retoričko ili bar ironično, ali zapravo nije nijedno od toga... Odgovor na njega sigurno ima novinarka N1 Jelena Zorić, za koju je pre nekoliko dana policija ipak procenila „da nije bezbednosno ugrožena“. S druge strane, novinarima javnog servisa je za spokoj ipak potrebno daleko više od golog života, ali oni srećom znaju da okrenu u svoju korist onu mudru Andrićevu – U ćutanju je sigurnost... I držaće je se, izgleda, i u narednim godinama, u drugom mandatu aktuelnog direktora, koji je nekada primerom pokazivao da „Nije srpski ćutati!“ i da se može održati kultura dijaloga, a ipak pokazati racionalno rasuđivanje i kritički, oprečni stavovi. Odavno je, nažalost, odustao od sopstvene devize... U razvijenom, demokratskom svetu vredan je poštovanja i divljenja onaj ko se ne ustručava da kaže šta misli, sa čime se ne slaže, čak i kada verbalizacija može prouzrokovati nekakve neprijatne posledice, jer je neretko sadašnji muk daleko gori i bolniji nego strah od izrečenog ili konsekvence izgovorene istine. Zato nas bodre reči akademika Teodorovića na stranicama NIN-a: „Prestanimo da ćutimo. Potrebno je samo malo hrabrosti.“