Odlikaš na popravnom

DŽo Bajden je predsednik Sjedinjenih Država tek nekoliko sedmica, ali su središnji elementi njegovog pristupa svetu već očigledni: obnova na unutrašnjem planu, saradnja sa saveznicima, oslanjanje na diplomatiju, učešće u međunarodnim institucijama, te promocija demokratije. Sve ovo ga jasno svrstava u, najvećim delom uspešnu, američku spoljnopolitičku tradiciju u periodu posle Drugog svetskog rata - tradiciju koju je njegov prethodnik Donald Tramp odbacio. U prvom javnom obraćanju posvećenom spoljnoj politici, 4. februara, Bajden je objavio da se „Amerika vratila“. Naglasio je da državni sekretar Entoni Blinken govori u njegovo ime i potrudio se da stavi do znanja kako pruža punu podršku američkoj diplomatiji i pripadnicima diplomatske službe. Bajden je objavio i da će obustaviti povlačenje američkih vojnika iz Nemačke, koje je Tramp naložio. Učinio je to, osnovano je pretpostaviti, kako bi obnovio poverenje NATO saveznika u američke bezbednosne garancije, te poslao poruku ruskom predsedniku Vladimiru Putinu da se ne upušta u spoljnopolitički avanturizam kako bi skrenuo pažnju sa protesta s kojima se suočava kod kuće. Kad je o Saudijskoj Arabiji reč, Bajden je pažljivo balansirao. Distancirao je SAD od vojne i obaveštajne podrške ratu u Jemenu, objašnjavajući kako će američki angažman tamo nadalje biti samo diplomatski i humanitarni. Istovremeno, jasno je stavio do znanja da Saudijci nisu prepušteni sami sebi u sučeljavanju s Iranom. Uspostavljanje te nove ravnoteže neće biti nimalo lako, posebno s obzirom na dodatne komplikacije usled američkih nesuglasica sa saudijskim liderima zbog njihovog nepoštovanja ljudskih prava. Bajdenova sposobnost da uspe na međunarodnom planu limitirana je nekolicinom faktora, od kojih su mnogi nasleđeni. Kapacitet Amerike kao efikasnog zagovornika demokratije u velikoj meri je umanjen nakon šestojanuarskog pokušaja prevrata na Kapitol hilu, a na njegovo krunjenje uticali su i polarizovana politička scena zemlje, njen endemski rasizam, te Trampova nesposobnost da na adekvatan način organizuje borbu protiv pandemije kovida-19. Dobra vest je da je napredak na planovima borbe protiv pandemije i saniranju njenih ekonomskih posledica već vidljiv. Loša vest je da će političke i socijalne podele u Americi sasvim sigurno potrajati još dugo. Bajden voli da kaže kako će Amerika predvoditi snagom primera, ali moglo bi da prođe mnogo vremena pre nego što to bude primer kakav će svet želeti da sledi. Bajden je dodatno pojačao humanitarni aspekt delovanja administracije obećanjem da će vrata Amerike otvoriti za mnogo veći broj izbeglica. Ono što bi takođe pomoglo bila bi dostava velikog broja doza vakcina protiv kovida-19 zemljama u razvoju. To ne samo da bi bilo ispravno s moralnog stanovišta, nego bi bilo i u američkom interesu, jer bi usporilo pojavu mutacija koje prete da ugroze efikasnost postojećih vakcina. To bi pomoglo oporavku drugih zemalja, što bi onda vodilo i poboljšanju ekonomske situacije u njima te, u krajnjoj liniji, manjem broju izbeglica koje bi iz njih pristizale. Iako je Bajden u pravu kad kritikuje Rusiju i Kinu zbog narušavanja vladavine prava, on nije u prilici da nameće svoje stavove. Putin i kineski predsednik Si Đinping su spremni da plate cenu sankcija kako bi zadržali političku kontrolu, a SAD ne mogu kompletne odnose ni sa jednom od ovih zemalja da temelje na pitanju stanja ljudskih prava u njima. U obzir se moraju uzeti i drugi vitalni interesi, i taj realistični pristup vidljiv je i iz odluke Bajdenove administracije da potpiše petogodišnje produženje nuklearnog sporazuma Novi START s Rusijom. Slične realnosti (potreba da se obezbedi njena podrška u odnosima sa Severnom Korejom samo je jedan primer) ograničiće i stepen pritiska kojem će SAD moći da podvrgnu Kinu kad je reč o njenom postupanju u Hongkongu ili odnosu prema ujgurskoj manjini u Sinđangu. Čak i tamo gde Bajden može da vladavinu prava stavi u središte američke politike - kao recimo u Mjanmaru - lako bi moglo da se ispostavi kako su vlade u stanju da se odupru američkom pritisku, posebno ako u tome imaju pomoć nekoga sa strane. Sve ovo nameće pitanja o mudrosti odluke da se promociji demokratije da centralno mesto u američkoj spoljnoj politici. Politiku prema Kini će biti lakše artikulisati nego primeniti. Bajden je snažno kritikovao ponašanje Kine, ali je i stavio do znanja da je voljan da sa Sijevim režimom sarađuje tamo gde je to u američkom interesu. Kina će morati da odluči da li je spremna da uzvrati na isti način u situaciji kad se suočava s američkim kritikama, sankcijama i restrikcijama izvoza osetljivih tehnologija. SAD će na teškoće naići i u nastojanju da ostvare svoj cilj angažovanja čitavog sveta u suočavanju s globalnim izazovima, od zaraznih bolesti i klimatskih promena do nuklearne proliferacije i pravila ponašanja u sajber prostoru. Nema konsenzusa ni međunarodne zajednice, a SAD niti mogu druge da nateraju da postupaju onako kako one žele, niti da uspeju ako deluju same. Mnoge teške odluke tek treba da se donesu. Bajdenova administracija će morati da odluči šta da čini po pitanju iranskih nuklearnih ambicija (i da li da se ponovo priključi nuklearnom sporazumu iz 2015. koji mnogi posmatrači smatraju problematičnim). Tu su i pitanja o tome šta da se radi sa dogovorom pre godinu dana postignutim s talibanima - manje mirovnim sporazumom, a više pokrićem za američko povlačenje iz Avganistana - i severnokorejskim režimom koji nastavlja da uvećava svoje nuklearne i raketne arsenale. Kako god se Bajdenova spoljna politika bude uobličila, važno je da ima podršku obe stranke i da kad god je moguće u taj proces bude uključen i Kongres. Američki saveznici se, iz razumljivih razloga, pribojavaju da bi se Amerikanci za četiri godine ponovo mogli da vrate trampizmu, iako ne nužno i Trampu samom. Strahovanje da Tramp nije bio aberacija, već istinski odraz onoga u šta se Amerika pretvorila, potkopava američki uticaj. Izazov da se vlada putem izvršnih ukaza je razumljiv, ali kada je o spoljnoj politici reč, Bajden bi trebalo da oživi princip po kome unutrašnja politika prestaje na državnoj granici.